Критичари епископа бачког Иринеја не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало
Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон.
Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу.
Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“.
Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија.
Пре него што пређем на ствар, читалац ће ми допустити једну дигресију, тојест својеврсно упућивање на интелектуалну епоху просветитељства, на коју се радо позивају неки критичари епископа бачког када примењују на срцу им свагда присутан манир топлог зеца. Треба рећи, и то истини за вољу, да се међу поклоницима литерарног аналогона праксе са Голог отока налазе и неки црквени великодостојници са својим сарадницима, који у неким површним програмским освртима умеју да укажу на просветитељство као на интелектуално струјање погрешно интерпретирано од стране неких утицајних теолога наше Цркве. Онај који ове редове бележи делимично се слаже са овом опаском, с тим што је дужан да напомене оно што је битно за тему овога написа. Наиме, већ споменути малобројни црквени пастири и њихови теолошки саветници о просветитељству не знају готово ништа или, тачније и опет истини за вољу, ништа. Када би писац ових редова у каквој јавној полемици, од које се дотични клоне, поставио питање да ли је неко од њих чуо за Јохана Вилхелма Лудвига Глајма или игде прочитао име Ане Луисе Карш, одговор би изостао. Неки од њих су, можда, начули за Готфрида Ефраима Лесинга, али не би знали о њему готово ништа да кажу ако би их неко о тој личности нешто приупитао. Ова имена песникâ просветитељске провенијенције из 18. столећа јесу имена најизразитијих представника поетске обраде феномена вица као битног књижевног обележја тог интелектуалног правца. Виц у просветитељском кључу није имао ништа заједничко са каквом баналном шалом која узрокује тренутачни смех већ са правцем такозване анакреонтике илити рококо-поезије у којој се на духовит начин указује на противречности присутне у интелектуалним феноменима или у животима проминентних културних посленика који се, будући да их није могуће помирити, подвргавају хумору. Овај просветитељски манир био би и најподеснији да се њиме приступи противречностима присутним у написима оних што нападају епископа бачког, скривених иза псеудонимâ или именâ новинарâ неких дневних листова у Србији. Стога ће и онај који ово пише, коме је просветитељство ипак у уму и на срцу, ту и тамо да примени како зна и уме спомињани просветитељски манир, а читалац има право, каткад, и да се осмехне, али не и да потцени науме интелектуално скромних опонената бачког епископа. Јер, онај ко је у власти мржње, без обзира на интелектуалне и културне домете, своје науме спроведе у дело чим конјунктура постане за то подесна. Према томе, читаоце треба замолити да упркос смеху имају на уму да за интелектуално недаровите баштинике топлог зеца важи она реч коју је један проучавалац лика и дела Владимира Иљича Лењина за тог совјетског лидера забележио: „Био је човек од речи, нарочито када припрети“.
Све вишегодишње опсесивне новинарске обраде лика и дела епископа Иринеја могу се, наиме, сврстати у три главна тока. Сва три тока истичу, међутим, из једне хучне речице, па читаоце не треба да збуни овај плурализам у три рукавца. Плурализам је омиљена реч непријатељâ бачког архијереја, готово света реч пред којом се ваља клањати. О теоријским претпоставкама овог термина они не знају много, но, Боже мој, већ смо нагласили да знање није јача страна ових посленика на пољу академске и новинарске примене капичићевске идеологије и праксе.
У првом току или, боље рећи, рукавцу тог хучног брдског поточића налазимо приговоре на рачун академског профила епископа Иринеја. Већ годинама читамо по разним интернет-добошарницама да Иринеј Буловић нема никакво научно дело иза себе, да је држао катедру за Нови Завет и био предавач старогрчког језика тек тако, па се критичари, забринути за академску акривију, питају са констернацијом како је то уопште било могуће. Да немамо никаквих недоумица, та врста неутемељених тобожњих приговора потекла је од неких наставника са Православног богословског факултета, а подржавана из неких епархијских канцеларија из којих се до овога часа испоручују слични написи. Наставници о којима је реч, као и њихови подстрекачи у мантијама, – и то треба подвући, – свој академски статус и углед, али и многе друге привилегије, стицали су управо захваљујући епископу Иринеју, који је, супротно новинарским написима у голооточком литерарном руху сроченим, био професор који се највише старао за научни и црквени подмладак и који је дотичне несебично промовисао и делегирао у разне црквене и просветне службе. Читалац ће се, можда, запитати која је тежина аргумената оних што у овом рукавцу pedibus et clamore оштре перо против Иринеја бачког, а онај који ово пише ће узвратити да сем малограђанских флоскула ту никакве аргументације нема. Епископ бачки започео је своју академску каријеру по одбрањеном докторату на Атинском универзитету 1980. године, докторату који је у равни палеографске, текстолошке и филолошке обраде списа светога Марка Ефеског непревазиђен, истини за вољу, у нашој теолошкој средини. Штавише, тешко да би се ко компетентан могао пронаћи да на прави начин оцени научни подухват тадањег јеромонаха Иринеја, јер нико у нашој средини не поседује ни приближна филолошка и текстолошка знања, а о палеографији да и не говоримо. Тобожњи критичари, који се, анонимно или полуанонимно, осврћу на академски профил епископа бачког, ниједном речју нису споменули његов докторат. Разумљиво је да то нису чинили пре објављивања превода доктората, јер у нашој земљи, сем неколико људи, нема компетентних читалаца који поседују филолошка знања да би прочитали тај докторат, писан књижевним грчким језиком, често у архаичној варијанти. Несхватљиво је, само на први поглед, зашто је овај докторат на преко 600 страница прећутан од стране дотичних вајних критичара епископа Иринеја, и то две године по објављивању превода на српски језик у издању Епархије бачке и Матице српске. Не треба дуго одгонетати: решење за ово прећуткивање опет лежи у топлом зецу. Онај ко прегне да дезавуише опонента, и то оног захваљујући коме је и остварио свој положај у науци и у Цркви, не сме да се осврће на чињенице. Ту аргумент батине игра кључну улогу.
Речи у погледу палеографских постигнућа епископа бачког, до којих каткад не дометну ни грчки класични филолози, изрекао је и познати и признати познавалац теологије светога Григорија Паламе, Ставрос Јагазоглу, и то јавно, у једном телевизијском разговору што га је водио са писцем доктората о Марку Ефеском. Није тај интервју непознаница онима што нападају епископа Иринеја, поготову што је доступан и у српском преводу (овде). Још нешто ваља додати. Епископ Иринеј је готово целокупну академску каријеру, обремењену најразличитијим паралелним црквеним обавезама и дужностима, за које је и данас најкомпетентнији, провео у предболоњском академском миљеу. Његови назовикритичари, међу којима има оних чији су одбијени магистарски радови волшебно постајали докторатима и чији списи, у виду текстића скупљаних у скромне књижице, нису ни у равни просечно обавештеног студента, ако већ броје бодове епископу Иринеју, а не броје их себи, могли су се запитати зашто то нико на другим факултетима није чинио када је реч о угледним предавачима. Неоспорно један од најзнаменитијих професора Филолошког факултета у Београду, Рашко Димитријевић, француски ђак који није имао ни докторат нити иједну објављену књигу из теорије књижевности, деценијама је био професор који се посвећивао усменој речи. Не само да никоме и никада са Катедре за општу књижевност Филолошког факултета није пало на памет да дезавуише Рашка Димитријевића него су се књижевни посленици потрудили да његово име остане запамћено, да на истакнутом месту Филолошког факултета виси његов портрет и да добије и спомен-плочу на кући у којој је живео. Кад бисмо исте аршине применили и на једног од најутицајнијих интелектуалних фигура минулог столећа, Лудвига Витгенштајна, онда се овај знаменити философ језика са Кембриџа не би ни дана задржао на свом радном месту, будући да ни докторат није имао већ му је, на предлог Бертранда Расела, као докторска дисертација прихваћена књига „Tractatus logico-philosophicus“, па је потом уприличена и формална одбрана тог доктората. За живота, осим те књиге, Лудвиг Витгенштајн није објавио више ништа, али је мирно протицала његова академска каријера. Тек после његове смрти појавила су се „Философска истраживања“ и други списи позног Витгенштајна који у свему опонирају позицијама из Tractatus-a. Не наводим све ово због непријатељски оријентисаних критичара епископа бачког – има међу њима оних који се хвале својом логичком спремом, а позног Витгенштајна нису ни прелиставали и то неће никад ни учинити – већ то наводим због оних читалаца овога написа којима је до чињеницâ стало.
Али, не лези враже, показује се да оптужба за одсуство текстова епископа Иринеја ни формално ни материјално не стоји. Јер, када се саберу разни његови текстови, објављивани деценијама по часописима, испоставља се да их је више него што је иједан његов надобудни критичар објавио теолошки бестежинских текстова и опскурних текстића и више него што су неки од његових најгрлатијих „критичара” уопште у животу прочитали на богословске теме, да и не говоримо о оним агресивним „критичарима” из ове дружине који никада ништа научно и богословско нису објавили, а очито ни прочитали, али су утолико стручнији и позванији да просуђују и пресуђују о делу владике Иринеја. Наравно, ни они међу њима који се лажно заклањају иза личности блаженопочивших архијереја Атанасија и Амфилохија ни они међу њима који њих и не признају за праве „научне” теологе нису се запитали како то да ниједан од споменуте двојице није изрекао такву или било какву критику на теолошки опус епископа бачког, а могао је, итекако, само да је хтео.
Кад је о класичнофилолошким квалификацијама епископа Иринеја реч, треба подсетити на међународни научни симпозијум „Античка култура, европско и српско наслеђе“, који се одржавао 25. и 26. септембра 2009. године у Београду и у Сремској Митровици. У својству саорганизатора и домаћина, у време док је био декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, познате класичне филологе угостио је управо епископ Иринеј, одржавши поздравно слово и на Богословском факултету 25. септембра и у Градској кући у Сремској Митровици 26. септембра те 2009. године. На симпозијуму је учествовао и познати немачки класични филолог, покојни Карл Јоахим Класен, који је имао и веома занимљив разговор са епископом бачким који га је, поводом објављивања српског превода његове књиге Aretai и virtutes, поздравио у име Друштва за античке студије Србије. Том пригодом о класичнофилолошким компетенцијама епископа Иринеја могло се чути од председнице Друштва за античке студије, познатог класичног филолога др Ксеније Марицки-Гађански, која је бачког епископа назвала „нашим уваженим класичарем и стручњаком за грчки“.
Још нешто треба рећи пре него што се осврнемо на други рукавац оног брзог планинског поточића што хуком производи какофонију. Такозвани критичари епископа бачког не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало. Они се не држе поперовског принципа – којег се држи састављач овога написа – да је непрестано заузимање критичког става највиши облик интелектуалног понашања. Као и њихови идеолошки претходници, који су, с једне стране све који им нису по вољи беспоштедно подвргавали топлом зецу, а у исти мах певали оде Титу и Партији, ови исти горљиви борци за ствар научничке акривије баштиници су поступка напада, а не критике, док за оне посленике који су део њиховог мисаоног рукавца имају само речи хвале и знају да употребе нимало академске, пубертетске метафоре кад какав défroqué из њихових редова, без литерарног дара и икаквих знања о обликовању неког књижевног списа, објави литераран напис. Онда долазе промоције и похвале, купљени мегафони из неких дневних новина специјализовани за то да од жабе начине патку, да варирам духовит израз једног културног посленика. У тим распеваним вечерима, ван трибинског стола, чују се и псовке којима се чашћава Иринеј бачки; поричу се, онако кафански, његова филолошка знања и резимира да би без његовог физичког присуства у Цркви све ишло глатко и као по лоју. Да читалац не помисли да је моја маленкост на крај срца и да баш ништа добро у ових распеваних књижевника не налази, рећи ћу то да ипак налазим извесну хвале вредну ствар која се, на жалост и на штету ових култур-посленика, није истицала на књижевним добошарницама. Ови псеудокритичари епископа бачког из света кафанске прозе оснивачи су својеврсне сублитерарне елегијске књижевне врсте, такозване болан-литературе. Писац ових редова држи да је овај вид литерарног изражавања знаковит јер речито сведочи о одсуству социјалног, па и еклисијалног филтера, – да варирам један термин Ериха Фрома, – те пластично предочава да је у нас могуће да какав по вокацији поштар из неке касабе или шеф смене неке приградске фабрике може постати достојанственик пера и Цркве.
Други рукавац речице на коју је већ указано садржи у себи оне противнике епископа Иринеја што га оптужују да у својим рукама има сву могућу власт, те да је сâм себи приписао црквене службе које му је доделио Свети Архијерејски Сабор. Они, дакле, имају за циљ да поричу оно што јесте и да тврде оно што није, што код свакога кога одликује здрава памет изазива подсмех. Међутим, не би то било вредно спомена да они исти који усмеравају и први рукавац поетике топлог зеца преко својих медијских добошарница чине то у име тоталитарних начела и идеолошки монополисаног новинарства. Они то чине, наиме, у име слободе, и правде, и демократије, па су се такве комичне квалификације могле прочитати и код неких од архијерејâ. Писац ових редака се неће освртати на садржине тих прилично злобних и интелектуално немуштих писанија, па читаоце упућује на веома аналитичне текстове које је тим поводима писао господин Ведран Гагић. Овом приликом треба указати на чињеницу да је то чинила, скоро деценију, извесна новинарка, иначе почасна гошћа на устоличењу једног архијереја. За те њене работе њен лист је, по одлуци суда, морао јавно да демантује све њене наводе. О томе се читалац може подсетити овде. После тога, до дана данашњега, ту улогу је преузео лист Danas, па тако и ових дана можемо, под насловом који тенденциозно извештава о најављеној посети Његове Светости епархијама Српске Православне Цркве у Америци, да прочитамо да је Иринеј бачки у граду Добоју окупио своје послушнике и сличне исказе који више говоре о писцима оваквих написа и о њиховим налогодавцима него о епископу Иринеју. Дакле, и у текстовима у којима је наслов неповезив са епископом бачким аутор текста гледаће да волшебно све сведе на злог епископа Иринеја и на недужне објекте његове тобожње репресије. У тим истим написима неће се моћи нигде прочитати објективна анализа црквеног пуча у нашим прекоокеанским епархијама, на пример, нити ишта у вези са реалним финансијским и духовним стањем у неким епархијама наше дијаспоре. Тим недужним сиротим људима клицаће се, а свако ко се дрзне нешто објективно да прозбори биће проглашен скотом кога и физички треба затрти, да варирам већ спомињану песму из југословенских логора. У стварности ствар стоји друкчије. Није Иринеј Буловић, епископ бачки, јавно на својеврсној ломачи спаљивао ничије слике већ су тај нацистички начин обрачуна са опонентима применили управо ови тобожњи приврженици слободе и демократије, лажни либерали што су позивали на физичку ликвидацију епископа бачког. Јавност се сећа да је спаљивање фотографије епископа Иринеја преношено преко једног YouTube-канала и да због тога није одговарао нико. Познато је и то да је долазило и до јавних претњи клањем и вађењем џигерице групи најугледнијих архијереја, међу којима су и садашњи патријарх Порфирије и епископ Иринеј. Ни за те антидемократске и антилибералне, бољшевичко-нацистичке речи није одговарао њихов аутор. Ко је ту, онда, објект, а ко субјект репресије? Епископ Иринеј бачки или његови псеудокритичари? Ко је актер медијских хајки: они који су деценију жарили и палили преко медијских добошарница или они који су после десет година почели да одговарају на медијске нападе? Како се зове феномен кад усташоидна политичка теорија и пракса покушава да глуми демократску праксу? Читалац ће, можда, помислити да су ови агресивни опоненти епископа Иринеја какви храбри људи што за својим речима иду до краја, без обзира на последице по њих саме. Ништа нетачније од тога. Када дотерају цара до дувара, то јест кад им повољан ветар не дува у једра, они почну да примењују принцип који је Гобино језиком персијских домородаца називао кетман, па примењују глуму за невољу изигравајући људе послушне својој Цркви. Међутим, да би кетман неометано функционисао, – о томе још аналитичније од Гобиноа пише Чеслав Милош, – потребно је да његови актери поседују високу интелигенцију, а да околина буде обавијена каквим велом око очију, па да не разабира шта се заиста збива. За невољу или на срећу, то није случај.
Новинарски одјеци овог другог рукавца настојаће да, по сваку цену, омаловаже и дискредитују сваку јавну реч и сваки поступак епископа бачког. При томе ће пажљиви читалац наилазити на истоветне фразе у новинским текстовима и на анонимним твитер-профилима оних што нападају епископа Иринеја и читаву Српску Православну Цркву у коначници. Засада псовке и квалификације као што су „примарни тумор“, „канцер“, „бачки убица“ и слично остају само на твитер–добошарницама, али ко зна: ако све еволуира, може бити да ће еволуирати и ови твитер-написи, па ће и у новинама моћи да се прочита и псовка и квалификације које подстичу на физичку ликвидацију Иринеја бачког. Међутим, не једном су новинари, задужени да пренесу оно што се у вези са епископом Иринејем кува и у неким епархијским бироима, истицали да бачки архијереј у својим веома аналитичним и трезвеним увидима у вези са потезима цариградског патријарха Вартоломеја непотребно политизира. То је тврдио и један невешти опонент епископа Иринеја, конјунктурни теолог иначе, који у јавној полемици није могао да докаже ниједну од теза које је заступао нити је био у стању да оповргне било коју тезу свог сабеседника. Када је полемику изгубио и када је јавност прозрела наличје његових тврдњи, почео је да се позива на принципе дијалога „културног света”, да употребим његову синтагму премда она у својој уопштености не значи ништа. Дакле, онај ко је пастирско писмо користио као вид денунцијације епископа Иринеја намислио је да, указивањем на споменути свет културе, баци јавности прашину у очи. А затим да, у духу једне познате басне, почне да изиграва цврчка који иште помоћ, али не од мрава већ од властитог духовног оца. Асоцијације на животиње нису у несагласју са теоријама које су дотичном на срцу, али не и у уму, а које нису ни дарвиновске, па чак ни из продукције највулгарнијих интерпретатора дарвинистичке теорије у 19. и 20. столећу већ из продукције оне дружине коју понајбоље описују речи епископа Давида Перовића: оних што теолошки подбацише, а научно не добацише. С друге стране, поступак примене травестије, коју је успело користио у тој полемици епископ Иринеј предочавајући читаоцима испразност идеолошког „дискурса“ некритичких гласноговорника митрополита Зизјуласа, његовим текстовима дао је литерарну свежину и, поред тога, на софистициран начин изоштрио његову критику. Текстови опонента епископа Иринеја, пак, поред тривијалности у садржинском смислу и незавидног ортографско-стилистичког нивоа, одликују се испразношћу, па је тешко њиховог аутора сврстати у представнике свеже богословске мисли, у које сâм себе убраја. Насупрот том стању ствари, новинарски мегафони који су активни до дана данашњег на свом антицрквеном задатку тврдили су, без икаквих доказа, супротно: да епископ бачки свом опоненту није дорастао и низ сличних тврдњи које код читалаца изазивају како смех тако и подсмех. У њих не верују ни они који су такве тврдње исписали, а ни њихови налогодавци.
Потребно је, међутим, праксу топлог зеца применити на бачком епископу, а по могућству га и физички уклонити. Не треба посебно истицати да је свакоме ко прати ситуацију у вези са идеолошко-политичком позадином Вартоломејевих „еклисијалних“ подухвата јасно да су дијагнозе и анализе епископа бачког, који и по службеној дужности, као портпарол Српске Православне Цркве, свакодневно прати међуцрквену ситуацију, у потпуности тачне. Наши патролози би требало да знају толико да су политички мотиви били чест повод настанка разних текстова у историји Цркве и хришћанства. Још на почецима хришћанства, када је Ориген писао приговоре против Келсовог списа „Истинита реч“, и тада је мотив био политички. Славила се хиљадугодишњица Рима и Келсов напис се, седамдесет година по његовом настанку, поново почео популаризовати као идеолошко оружје против хришћана. Метафизички „премаз“ Келсовог списа скривао је у себи политичку позадину, што се на крају списа, у Келсовим захтевима упућеним хришћанима, експлицитно очитовало. И ови данашњи удари, нажалост, долазе такође од неког Келса, само што је Келс у међувремену еволуирао у пројект мултинационалних, капиталистичких, екоцидних корпорација и што за ту работу вешто користи првог међу једнакима у православном свету.
Да кажемо још нешто што има везе са нашом темом. Један од данашњих љутих непријатеља Српске Православне Цркве и епископа бачког својевремено је писцу ових редака приповедао да је лично патријарх Вартоломеј у Фанару групи посетилаца, међу којима је био и дотични, одао признање владици Иринеју рекавши да се ради о човеку који данас на свету најбоље зна грчки језик. Данас ни дотични ни њихови мегафони тако што не би изустили већ су кадри не само да негирају да је епископ Иринеј полиглота ретког филолошког дара и да, уз псовку, онако лаконски, добаце да он чак ни грчки језик не зна, за разлику од њих који га, дабоме, перфектно знају. Ето, на то је спала ова недемократска, антилиберална дружина која се одликује психологијом тоталитарне секте.
У трећем рукавцу једне и исте брдске речице, како смо сликовито представили структуру нападâ на епископа Иринеја, могу се наћи тврдње да бачки архијереј није аутентични јустиновац. Без обзира на то што је појам „јустиновац“ неоснован и што га одликује арома клановског поимања стварности, што је у једној својој реакцији добро предочио епископ Иринеј (видети: овде), на интернет-добошарницама и на страницама листа Danas алудира се на то да је бачки владика у каквом другом, трећем или ко зна којем реду када је реч о онима које називамо ученицима светога оца Јустина. Онај ко нешто зна о личности и делу аве Јустина одмах ће било какво рангирање које се овом светитељу импутира одбацити. Знаће и то да је круг Јустинових ученика знатно шири него што то новинарка листа Danas приказује и да у њега спада, како је и бачки епископ у свом тексту написао, и покојни архимандрит Јован Радосављевић, али и митрополит берлински и немачки Марко, као и архимандрит Василије Гролимунд из скита Светога Спиридона из Гајлнауа код Лимбурга. Међутим, када је реч о онима из црквених кругова и о њиховим новинарима што тврдње о аутентичним и неаутентичним јустиновцима промовишу, треба рећи да они о оцу Јустину не знају ништа. Штавише, и не желе да знају нити га поштују, па ће један од њих рећи угледном архимандриту који је намеравао да организује међународни симпозијум посвећен богословљу Јустина Ћелијског да њега не занима Јустин, да је он извикан за светитеља, да га не занимају његове мошти и да то, забога, не одговара његовом теолошком концепту, који код дотичног, истини за вољу, и не постоји. Није, дакле, тим људима стало до аве Јустина већ до тога да искористе све како би дезавуисали личност епископа бачког Иринеја. Стога ће моја маленкост читаоцу, али и новинару листа Danas, ако жели нешто да сазна, указати на делове из писама оца Јустина Поповића упућених тадашњем јеромонаху Иринеју, која су објављена ове године у издању манастира Ћелије код Ваљева, а чији је приређивач недавно преминули епископ Атанасије Јевтић. Из њих ће читалац моћи да осети и сву бригу коју је отац Јустин показивао према младом јеромонаху. Тако у писму од 8/21. октобра 1969, отац Јустин пише јеромонаху Иринеју:
„Молим Господа да те Он води и руководи кроз прашуме које око тебе стварају многи звани и незвани. Ти се само чврсто држи Господа својом вером у Њега и својом молитвом к Њему, па ће Он увек дати спасоносни излаз из сваког искушења“.
Надаље отац Јустин наставља спомињући недавно упокојеног архимандрита Јована Радосављевића: „С том Божјом душом разговарао сам о нашим проблемима. Хвала Богу, он има богомудро осећање и себе и света око себе. То је осећање којим се с еванђелским успехом крчи пут ка небеској бесмртној и богочовечанској вечности. Мило ми је што сте обостраним христољубљем нераздвојни другови и пријатељи“. (…) „Сви те с радошћу помињемо и као за нашег најближег у Господу за тебе се молимо“. (…) „Мати Игуманија са свим сестрама срдачно те поздравља и препоручује и себе и сестре твојим светим молитвама“.
На празник Светог Григорија Богослова 1970. године Ава пише младом Иринеју: „Последњих дана био сам забринут што немам вести од тебе, али ево ми твог писма, твог одговора зашто се ниси јавио“. Исте године отац Јустин бележи ове речи: „Од Господа ти свака херувимска и светоотачка богомудрост! И кроз њих бивао све богатији и богатији Једином Истином, којом си још и сада већ богат“. Затим, 16/29. маја исте године: „Ускршња радост била би нам потпунија и неболетне молитве полетније да си нам могао доћи ових светих дана“. И сада долази једна реченица оца Јустина која би требало да занима нарочито оне из првог рукавца споменуте речице:
„Што се тиче твог рада о односу између Новога Завета и месијанских идеја Кумранске заједнице, добро би било да се објави у Гласнику. Пишеш да си добио позив за Регенсбуршки екуменски симпозијум, који ће се одржати од 18. до 24. јула ове године. Твоје разлоге да идеш на тај симпозијум потпуно усвајам. А будеш ли у могућности да коју проговориш, онда нека то буде иларионовско-светоотачка благовест православна, апостолска. Надам се да ћеш нам насигурно доћи око Видовдана, па ћемо о томе још поразговарати. У сваком случају, имаш мој благослов да идеш на Симпозијум. Господ Благи нека дâ да то буде на славу Православља“.
Исте године пише о. Јустин: „Врло ми је мило, чедо моје драго, што те Господ удостојио да се у Паризу сретнеш са о. Флоровским и што си одмах осетио величину његову“. Годину дана доцније, поводом писања дисертације посвећене светоме Марку Ефеском, отац Јустин пише оцу Иринеју: „Врло се радујем, чедо моје мило, што си већ озбиљно заронио у богомудрост Св. Марка. Нарочито што немаш ,већих тешкоћа са разумевањем текста’. Твоје трудољубље постепено ће савладати све тешкоће. А Св. Марко ће те увести у свети хор Светих Отаца“. (…) „Много се радујем што си се поклонио Св. Нектарију на Егини. И сигурно помолио му се и за нас грешне“.
У форми својеврсног завештања, у којем је садржана и процена личности јеромонаха Иринеја, ава Јустин исте године пише:
„Врло ми је мило што си у Европи био заставоносац Православља. Једно те молим: богати себе што више богомудрошћу Светих Отаца, пошто си тамо на извору. Господ Благи излио је на тебе велику милост, давши ти могућност да у Атини довршиш и допуниш своје студије. Знам и осећам: имаш од Господа пет таланата; молим те, удвостручи их. Атину претвори себи у манастир, живећи молитвено с Анђелима“.
На празник Светога Луке наредне, 1972. године, отац Јустин пише свом духовном сину:
„Од Господа ти свака радост у твојим христочежњивим подвизима. Посебно молим Господа Сладчајшег да ти узврати изузетном бесмртном радошћу за радост којом си ме неизмерно облаженио својим чланком Монаштво и проблем страдања. У њему си заиста заронио светоотачки у ,дубине Божије᾿ „τὰ βάθη τοῦ Θεοῦ“ (1.Кор. 2, 10). Осећа се: саоваплоћујеш се Светим Оцима мислено и осећајно. А ту много чини молитва, и молитвена мисао, и молитвено осећање крај ногу Светих Отаца“. Из једног писма из 1974. читамо: „Хвала Господу када си здрав и ревнујеш у својим Богу милим пословима. Сви смо у нашој обитељи били много забринути када смо чули за твоју болест. Но сада је то прошлост“.
Исте године Ава пише:
„Био бих изузетно блажен када би могао доћи о Св. Николи, да га заједно прославимо што вековима пише, продужује да пише чудесно Еванђеље Спасово својим неизбројивим чудесима. Само се бојим да на путу не озебеш пошто је стегла зима. Бар – код нас“. Две године доцније, на Светог Кира и Јована 1976, отац Јустин записује:
„Благи Господ нека те има у љубави Својој и подари здравље за успешан рад на светом послу дисертације. Несумњиво светом, јер ће твоја дисертација насигурно бити благовест за нас који сиротујемо без духовног злата. Врло ми је драго што у госп. Дендакису имаш тако богомудрог и смиреноумног ментора. Верујем да ће он учинити све да твоја дисертација буде заиста духовно благо за нас пуке духовне сиромахе“.
Исте године свети Ава карактерише духовно стање јеромонаха Иринеја:
„Кроз твоја драга писма осећам како еванђелски растеш ка Господу и у Господу. Нека те Благи Господ води и руководи у свему што радиш, мислиш и осећаш. Верујем да је један од главних неимара твога живота Св. Марко Ефески. Твој рад о њему – биће велико богатство за Православне, нарочито за нас Србе“.
Истини за вољу, неколико дана или седмица пред своје упокојење, отац Јустин Ћелијски пише своје последње писмо управо јеромонаху Иринеју. Врло језгровито те 1979. године Ава бележи ове редове:
„Много ти хвала за молитвену бригу о мени грешном. То сведоче твојих осам писама“. (…) „Сви желимо да нам што пре дођеш са свршеним докторским послом. Сви те радосно поздрављамо. Грли те у Господу – твој о. Јустин“.
Ако и после ових речи светога Јустина они који шире гласине о епископу Иринеју као о некоме ко није био у срцу и души свога духовника остану при својим тврдњама, узалуд је било шта зборити. Тако ће, највероватније, и бити. Ови редови оца Јустина, и сами по себи јеванђелски надахнути, упућени су онима међу читаоцима који су благонаклонога духа. А овима другима из она три рукавца што одапињу стреле на епископа бачког писац ових редова, који се не одриче просветитељске претензије да подучава, даје домаћи задатак. Како се по свој прилици они који нападају епископа Иринеја неће лишити стила жуте штампе, препоручујем им да проуче написе једног познатог вајмарског трач-новинара из Гетеовог периода, Карла Аугуста Бетигера. Истражујући и пасионирано скупљајући фосиле и минерале те бавећи се и геологијом у руднику у граду Илменау, Гете је био предмет текстова спомињаног вајмарског журналисте. У поређењу са нашим медијским поклоницима жуте штампе из црквених и новинарских редова, Бетигер делује као недостижан узор и углађена фигура. Ипак је био и филолог, археолог и педагог и имао знања, респектабилна за оно доба. Све то код колумниста који се баве ликом и делом Иринеја бачког изостаје. Нека, стога, наши трач-новинари и новинарке пронађу написе овог журналисте и нека од њега нешто науче. Када се већ баве жутом штампом, нека то уче од најбољих! А ако његове текстове не могу да проуче, јер, Боже мој, треба научити немачки језик, користиће и ишчитавање текстова нашег Крсте Цицварића, утемељитеља жуте штампе у Србаља између два светска рата. Па нека изволе! До тада ће они из сва три рукавца што се каменом бацају на епископа Иринеја наликовати на извесну Жанет, поетесу из романа „Доктор Фаустус“ Томаса Мана. За њу приповедач вели овако: „Von mondäner Häßlichkeit, mit elegantem Schafsgesicht, darin sich das Bäuerliche mit dem Aristokratischen mischte“. Нека ове речи остану без превода. Међу онима који епископа бачког маниром топлог зеца већ дуже од деценију третирају има и оних који кажу да воле Томаса Мана. Ако им је Ман стварно у срцу, наћи ће некога да им то преведе.
Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену