Наша је обавеза да чувамо свест о томе да је то одакле смо прогнани наше и да је национална обавеза да се тамо вратимо. Да томе као народ без устезања и наметнуте „коректности“ стремимо, да о томе говоримо и поставимо као један од националних стубова на којима ће се ова држава надграђивати. Доста смо страдали, да бисмо опет то дозволили. Доста смо били у дефетизму и сну, време је за будност и истину.
Да, свесни смо ми да данас да у Приштини не можемо да узвикнемо „живела, Србија“, а да не добијемо нож у леђа. Међутим, то не значи да ће таква реалност и све што нас је стисло бити и сутра и да ми због овога данас треба да одустајемо од онога што се вековима показало као непролазно у односу на све нас. Космет ће бити изгубљен онда кад га ми изгубимо из наше свести и онда кад га ми сами отмемо од будућих генерација.
Наше најјаче оружје данас сигурно нису тенкови, јер неко има модерније, али свест о томе шта је Космет и шта треба да буде циљ ове државе макар и за 500 година је оно убојито оружје којим морамо да баратамо. Наше најјаче упориште данас нису међународно право, ни резолуције, ништа од тога што гази ко како хоће. Наше темељно упориште, које нико не може да нам сруши, до нас самих, су наса предања и читанке на којима ће се нараштаји учити.
Наше резолуције су наши завети, наше међународно право је оно које су исписали крвљу наши преци!
17.3.2004.- 17.3.2025.
Никад не заборави
