„Највиша одредница за нас су принципи ислама…Све је одређено у складу с тим. Мислим на ислам у оквиру државног плана.“
(Реџеп Тајип Ердоган, 1954, предсједник Републике Турске)
„База политичког утицаја Турске на Балкану су муслиманске заједнице преостале из Отоманског царства…(Двије већинске муслиманске земље) (Босна и Албанија) су природни савезници Турске. Турске и муслиманске мањине…важни су елементи турске балканске политике…Турска треба стално да тежи циљу добијања гаранција којима ће стећи право да интервенише у стварима везаним уз муслиманске мањине на Балкану…Интервенција на Кипру би се могла легитимисати унутар таквог правног оквира…“
(Ахмед Давутоглу, 1959, турски геополитичар, државник (премијер и министар иностраних послова) и универзитетски професор политичких наука и међународног права; у књизи „Стратегијска дубина – Међународни положај Турске“ (2001)
„Ми Турску доживљавамо као своју мајку, која је прије сто година, зато што је морала, оставила своју дјецу. Сада долази да нас види, Босну као најстарије дијете, ово албанско што је ојачало и нас у Санџаку, као најмлађе дијете, које се највише воли. Кад имате такву браћу и ојачане родитеље, то је предиван осјећај.“
(Муамер Зукорлић, 1970-2021, главни муфтија Мешихата Исламске заједнице у Србији и потпредсједник Народне скупштине Србије (2020-2021); дневни лист „Дан“, 22.септембар 2010.)
„Црну Гору и Турску веже изузетно дуг и богат историјски континуитет односа који трају већ 146 година…наше везе утемељене још у 19.вијеку, свједоче о дубоком разумијевању, међусобном поштовању и пријатељству које је опстало кроз различите историјске околности.“
Он додаје да су у најтежим тренуцима наше државе и народи показали спремност да помогну једни другима, потврђујући тиме искреност и чврстину пријатељства које не познаје границе.
„…наша искрена жеља је да из тренутних изазова изађемо још јачи чувајући традицију пријатељства која траје готово вијек и по…““
(Осман Нурковић, потпредсједник Скупштине Црне Горе; у честитки поводом 102.годишњице основања Републике Турске; Борба.ме, 29.октобар 2025.)
Дана 26.октобра 2025. године, око 00,30 часова, у Улици 27.марта, у Подгорици (Забјело) држављани Турске и Азербејџана напали су и нанијели повреде ножевима Подгоричанину М.Ј. Након тога грађани су се, спонтано и оправдано, окупили да изразе протест поводом овог догађаја.
Судија за истрагу Вишег суда у Подгорици Сузана Мугоша је укинула (тужилачки) притвор нападачима, јер није прихватила квалификацију Вишег државног тужилаштва да се ради о покушају убиства. Мугоша је, подсјећамо, била предсједница судског вијећа истог суда које је изрекло осуђујућу пресуду за монтирани државни удар.
Влада је суспендовала безвизни режим за турске држављане, који је прописан „Споразумом између Владе Црне Горе и Владе Републике Турске о узајамном укидању виза“, закљученом 18.јануара 2008.године, у Анкари, „у циљу даљег унапређења односа пријатељства и сарадње између двије државе“. Према члану 7 ставу 2 Споразума, „Свака уговорна страна може привремено да суспендује (обустави) овај Споразум у цјелини или дјелимично у случају ванредних околности (епидемијске болести, природних катастрофа, из разлога националне безбједности, заштите јавног реда и јавног здравља итд.). Безвизни режим је омогућио велики прилив турских имиграната у Црну Гору.
Вршилац дужности директора Управе полиције Лазар Шћепановић је казао да у Црној Гори привремено борави око 13.800 турских држављана. Према подацима из 2024.године, у нашој држави послује око 6.000 компанија чији су они власници. Највише их је у секторима туризма, грађевинарства и енергетике. Како наводе медији, контрола надлежних органа је изостала, па су се, чак, досељавали и бјегунци од правде.
Из Владе су најавили измјене и допуне Закона о странцима, којима би се нормирали строжи услови за продужење боравка у Црној Гори, како би се превазишле злоупотребе у виду фиктивног оснивања фирми и запошљавања.
Јер, велики број компанија са само једним запосленим доказује да иза оснивања не стоје економски разлози. Циљ је да турски, односно исламски држављанин добије дозволу за сталан боравак, те да досели породицу и постане пуноправни грађанин у Црној Гори.
Откуд оволико турских држављана у Црној Гори? Два су главна разлога за то: незрелост и наивност црногорске власти и стратешки (геополитички) програм Републике Турске према „западном“ Балкану.
Геополитика ислама исходи из „Курана“ (Кур’ан), Божје (Алахове) Објаве Посланику (арап. Небиј) Мухамеду (почетком 7.вијека). „Куран“ је и Божја наредба за све муслимане. Ислам (арап. „преданост Богу“) је религија која прописује укупни живот вјерника, а муслиман је онај који се потчињава, покорава Богу.
„О вјерници! Бојте се Бога истинском богобојазношћу и (кад вам додје вријеме мријети) умрите само као муслимани.“ („Кур’ан часни; Али-Имран (Имранова породица), 3:102; „Стварност“ Загреб, 1985, са коментаром Џелалуддина Чаушевића, четвртог реис-ул-улеме и муфтије (вјерског поглавара муслимана), за вријеме краљевине Југославије).
Ислам је истовремено и вјера и држава (арап. дин ва давла). Он је неодвојив од политике, јер се спроводи и остварује као државно уређење и државна политика по религиозном (шеријатском) праву.
Ислам, као вјера и њено исповиједање, остварује се преко државног исламског правног поретка – теократије. Непоштовање јединства вјере и државе је кажњиво. Исламска глобална мисија је стварање једне муслиманске државе у којој не би био дозвољен секуларни друштвени поредак.
Цитираћу још неколико ајета (реченица) из „Курана“:
„Код Бога је (права) вјера само ислам…“ (3;19) Коментар: „…Ислам који је природна вјера човјекова био је вјера свих Божјих посланика…“?!
„…Хазрети – Мухаммед је послан да уједини све народе, да одстрани све разлике које се медју њима налазе као: народност, боју, језик, расу и остале различитости, да покаже прави пут читавом човјечанству.(„Кур’ан часни“ (коментар).
Дакле, ислам, као „усавршена и употпуњена (коначна)“ и „права и природна вјера“, треба да буде религија читавог човјечанства.
За све муслимане важи шеријатско право (арап. шари’а – прави пут), као скуп прописа вјерског права (фикх) и световног права (кануни) који уређују односе у исламској заједници. Вјерско право се заснива на „Курану“ и Сунету (Хадис – Пророкова животна стаза, његове ријечи и дјела) – изворима права који су Божанског поријекла и сакралне природе.
Вјерско право је трајно, непромјенљиво и важеће за све муслимане свијета (без обзира на националну или државну припадност). Кануни су важећи само за одређене земље (чак и ужа подручја) и могу се мијењати.
У исламској традицији, геополитичко схватање свијета заснива се на концепцији Уме (арап. Уммах- исламска глобална, наднационална заједница), која обухвата „Дом (Кућу) мира – Свијет вјере“ (арап. Дар ал – Ислам), коме је супротстављен „Дом (Кућа, Свијет) рата“ (арап. Дар ал – Харб). „Дом мира“ обухвата народе и територије које су под контролом муслимана и на којима влада шеријатско право, односно исламско законодавство. То је муслиманско царство. Насупрот томе, „Дом рата“ се односи на народе и територије које нијесу под контролом муслимана. Њих дијели промјенљива граница која зависи од тренутног односа војно-политичких и других фактора. Између њих влада стални и трајни сукоб (ратно стање), све док се „Дом рата“ не претвори у „Дом мира“, односно док се не успостави јединствена глобална исламска држава – калифат и док „Алах не овлада свим људима и земљама“.
Остварење калифата је обавеза која проистиче из „Курана“ и остварује се џихадом (арап. борба, рат на Божјем (Алаховом) путу), за остваривање Алахових закона). У „Курану“ пише да „У вјери нема присиљавања“ (2;256), а џихад има више обиљежја и два битна ограничења: забрану прекорачења граница у борби и одбрамбени рат:
„Борите се на Божјем путу против оних који се боре против вас! Не прелазите границе. Заиста Аллах не воли оне који прекорачују границе (онога што је дозвољено).“ (2;190). „…Тко вас нападне, нападните и ви њега онако како је он вас напао…“ ((2;194).
Али, цитираћу и неколико, томе контрадикторних, ајета „Курана“:
„Борите се против њих све док смутња не буде (истријебљена), а вјера у Аллаха (примљена)…“ (2;193) Коментар: „…Циљ је борбе и ратовања коју муслимани воде „да вјера буде само у једнога Бога“ (Алаха)…“
„О, наш Господару, не стављај нас на кушњу невјерницима (не дај им власт над нама, па да нас ставе на кушњу казном)…“ (60;5)
„Невјерници ће искусити казну и на овом свијету, али их чека и у вјечности још већа – тежа казна.“ (Коментар)
„Такијах“ или прикривање (арап. „обезбиједити заштиту“) је веома важна карактеристика ислама. Наиме, муслиман може, када то ситуација захтијева, не само да се служи прикривањем и да одступи од куранског ајета који прописује обавезу (да се говори истина), „него да почини најсмртније грехове, убиство итд. ако ће то довести до тријумфа ислама“ (Мирољуб Јевтић, политиколог религије, дневни лист „Политика“, 3.август 2016.) Потреба за такијахом је мања што је исламски утицај јачи и обрнуто.
Институт такијаха се темељи на „Курану“ (16;106), који гласи:
„Аллахова срџба ће пасти на онога тко занијече (негира) Аллаха, након што га је вјеровао – а (не на) онога који буде присиљен (занијекати),а срце му (остане) вјером смирено – него (срџба ће пасти на онога) тко је расположен према невјерству. За њих је (припремљена) велика казна.“
Исламски фактор је значајан глобални чинилац (око 1,9 милијарди становника или око 24 одсто свјетске популације), висок природни прираштај, огромна територија са вјерско – идеолошком оријентацијом ка просторном ширењу, велико богатство у нафти и природном гасу…). Зато се повећава геополитички капацитет „пробуђеног ислама“ ради усклађивања недовољног међународног утицаја са величином исламске популације и њеном економском моћи.
Ахмет Давутоглу је носилац неоосманизма (националистичке, исламистичке и пантуркистичке политичке идеологије). По њему, Турска је, између осталог „епицентар Балкана“ и „центар Евроазије“ и, сходно томе, „треба да шири сфере утицаја и издигне Турску у водећу државу исламског свијета“.
У већ поменутој књизи „Стратегијска дубина – Међународни положај Турске“ наводи се да је Балкан дио турског „хартленда“ (средишње земље), те да је један од главних геополитичких вектора (праваца ширења) турског панисламизма и Балкан. Политички утицај Турске на Балкану се темељи на муслиманским заједницама: „…Природни савезници Турске су Албанци, (и) Бошњаци (муслимани) у БиХ, и у Санџаку, и на Косову…“. Балкански циљеви турске спољне политике су јачање „БиХ и Албаније…“
По Давутоглуу, кључ решења проблема на Балкану лежи у будућности Бошњака и Албанаца, традиционалних савезника Турске:
„Циљ је наметнути балканске проблеме као проблеме цијелог исламског свијета…Попут Босне, Авганистан је наша земља…За нас је територијални интегритет (исламске и унитарне) Босне једнако важан као и територијални интегритет Турске…“
„За Турску је најважније да Албанија и албански национални корпус што више ојачају…“, истиче Давутоглу.
У току грађанског рата у БиХ, 1992-1995, али и све до дана данашњег, Муслимани (Бошњаци) добијају велику финансијску и војну помоћ (рачунајући и слање исламских фанатика) од Турске, арапских земаља (прије свега Саудијске Арабије) и Ирана. Ово се односи и на помоћ албанским сепаратистима на светој српској земљи, Косову и Метохији.
Једном ријечју, немјерљив је допринос Турске процесу стварања БиХ као унитарне исламске државе, те за стварање „Републике Санџак“ и лажне државе Републике е Косовëс.
Алија Изетбеговић (1925-2003), некадашњи предсједник Предсједништва БиХ и дугогодишњи предсједник муслиманске Странке демократске акције (СДА) је, у својој књизи „Исламска декларација“ (1988), између осталог, написао:
„Наш циљ је исламизација муслимана, наш пут је вјеровати и борити се. Ислам није само религија. Први и најважнији закључак јесте непомирљивост исламских и неисламских система. Нема мира и коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција. Држава мора да представља израз муслиманских концепата и религије. Кад будемо имали 52 одсто становништва у држави имаћемо исламску државу. То је оно за шта ћу се борити…“ (Дневни лист „Политика, 2.децембар 2017.године)
Његов син, Бакир Изетбеговић, 1956, бивши члан Предсједништва БиХ и предсједник СДА, је ,у изјави за „Радио Слободна Европа“, 19. октобра 2017.године, између осталог, изјавио „да је његов отац оставио БиХ у аманет турском предсједнику Тајипу Реџепу Ердогану“!?
А, 23.октобра 2013.године, на јавном скупу у Призрену, Ердоган је (као турски премијер) казао: „…Турска је Косово и Косово је Турска…“
Турска је продала тзв. „Војсци Косова“ беспилотне летилице „барјактар“ и обучава њене припаднике за њихову употребу. У КФОР-у турски контингент има највише припадника. Касарна турског контингента у Призрену названа је „Султан Мурат“.
Турска државна доктрина „стратегијске дубине“ је исламска империјална идеологија – „неоосманизам“, на простору који је некад био под отоманском окупацијом. Многи Турци Балкан у даље зову Румелија – појам из отоманског наслеђа, што је и назив за европски дио Турске.
Концепт неоосманизма, као „меке“ окупације, или „меке моћи“, подразумијева културно присуство и економски продор, односно мрежу културног, вјерског и економског утицаја. Његов циљ је обнова вјерске, културне и политичке доминације Турске на Балкану. Реализује се преко медијске, вјерске, финансијске и миграционе политике, које се спроводе и инвестирањем у инфраструктуру (прије свега, изградњом џамија) и у различите друштвене установе, те политичким мобилисањем исламског становништва и планским насељавањем нападнутог простора муслиманским мигрантима.
Кључну улогу у томе имају Исламске заједнице, прије свега, у области (вјерског) образовања, као најјачег алата индоктринације ради преузимања институција изнутра, али и изградњом нових џамија, курсевима на арапском језику, школовањем за имаме, теолошким стипендијама, сарадњом са образовним установама у Турској…
Тежишно циљ неоосманске политике јесте контрола геостратешког правца – Зелене трансверзале, као исламског појаса који се протеже од западних дјелова Сјеверне Македоније, преко Приштине, Новог Пазара, до Сарајева.
Главни инструменти „меке моћи“ турског утицаја на Балкану су Диyанет -, државна Управа за вјерска питања и владина агенција ТИКА.
Буџет Диyанет-а, за 2023.годину, износио је око 3,18 милијарди УСА долара. Директно је потчињена предсједнику Републике Турске и бави се вјерском, образовном, културно-просветном и добротворном дјелатношћу у земљи и иностранству. Њена главна активност је исламска пропаганда и важан је фактор утицаја, не само на турску, него и на глобалну муслиманску заједницу. То је један од најважнијих канала за спровођење турске државне политике.
Диyанет, као државна вјерска институција, врши кадровску контролу над конкретном Исламском заједницом, шаље имаме на обуку у Турску, додјељује стипендије, обнавља исламске споменике, организује промоције турског језика…У земљама са муслиманском мањином, идеолошким инжењерингом кроз образовне и медијске канале, корак по корак, гради државу у држави.
ТИКА – Агенција за међународну сарадњу и координацију је директно подређена Министарству културе и туризма. Бави се претежно развојним програмима, посебно у земљама „турског свијета“, али и у исламским земљама, као и у земљама са мањинском муслиманском популацијом. Улаже десетине милиона евра у обнови џамија, изградњу вјерских школа, у тзв. „интеркултурне центре“…
Осамнаест година је активна у Црној Гори (од 2007.године) и реализовала је преко 500 пројеката.
Утемељено закључујемо да турски геостратешки план подразумијева да се „мека окупација“ Црне Горе спроводи програмским масовним исељавањем турског и другог исламског становништва у Црну Гору, те преко бошњачке и муслиманске мањине у Црној Гори (реализацијом концепта турског културно-идентитетског простора) и подршком албанском великодржавном пројекту.
Према попису из 2024.године, 124.668 становника Црне Горе, или око 20 одсто, је исламске вјероисповијести (Бошњаци, Муслимани и Албанци). У шест општина (Гусиње, Петњица, Плав, Рожаје, Тузи и Улцињ) они чине преко 80 одсто становништва, а у Бијелом Пољу око 40 одсто.
Ако би се, масовним усељавањем турског односно исламског становништва у Црну Гору, уз већ постојеће, њихов проценат повећао на више од једне трећине, слиједили би захтјеви за културну, односно персоналну аутономију, а затим и за територијалну.
Индикативно је да су на челу министарстава за вањске послове Црне Горе (у чијој је надлежности и вођење имиграционе политике) и за дијаспору налазе кадрови Бошњачке странке. Учешће министара Бошњака и муслимана у Влади је несразмјерно веће у односу на број муслиманског становништва у Црној Гори.
Бошњачка странка (БС) је исламска партија и, као таква, мора спроводити пројекат неоосманизма, односно пантуркизма, као подоблика планетарног панисламизма.
Пресудан утицај на Исламску заједницу у Црној Гори имају власти републике Турске. На њеном челу се налази реис (арап. ра-фс – старешина) Рифат Фејзић. Њему је, 2005.године, предсједник Управе за вјерска питања (Диyанет) уручио меншуру – шеријатско правно овлашћење, односно свечани правни документ да може ваљано вршити дужност и којом се потврђује (одобрава) његово именовање. Фејзић је завршио медресу (средњу вјерску школу) и Исламски факултет у Турској (Измир).
Вјерски и политички представници Бошњака и Муслимана у Црној Гори, у складу са принципом такијах-а, преиначују историјску истину о отоманској окупацији, тако да испада је то било доба свеопштег просперитета. Ово потврђује и, цитирана, честитка Османа Нурковића, поводом 102.годишњице Републике Турске. Како ли је прецизно „израчунао“ да наше „међусобно пријатељство и поштовање“ траје 146 година, дакле, од 1879.године, иако се Црна Гора, оружаним путем, ослободила од Отоманске власти тек у Првом балканском рату 1912/1913.године?
Испада, дакле, да су током отоманске окупације текли мед и млијеко. А које су биле „благодети“ те окупације: масовна присилна исламизација, мада је постојала и добровољна (стимулисана ослобађањем плаћања пореза и привилегованим положајем у друштвеној заједници); прогон православних хришћана, рушење и паљење манастира и црква; „данак у крви“; масовне казне без суда и суђења, чак и набијањем на колац; неиздрживи порези…Али оно што је најтрагичније јесте да су турску власт Босни и Херцеговини, Србији, Старој Србији и Црној Гори чинили Срби који су прихватили ислам!
Подсјетимо се да је Вук Караџић, у књизи „Срби сви и свуда – Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона“ (Беч,1849), написао да „…Срби…закона турскога мисле да су прави Турци, премда ни од стотине један не зна турски…“!
Наравно садашње генерације Бошњака и Муслимана не могу сносити одговорност за прошлост, али се историјска истина мора поштовати.
Закључујемо, геополитички циљеви панисламизма и пантуркизма, те муслимана (Бошњака, који су махом српског поријекла) и Албанаца (који су великом већином муслимани) на Балкану, а који се поклапају са циљевима Запада, су у супротности са интересима Црне Горе, Србије и Републике Српске, односно васколиког српског народа Ти циљеви (стварање „велике Босне“, као унитарне државе (БиХ, са Рашком облашћу и сјеверним дијелом Црне Горе) и „велике – природне Албаније“) могу се остварити само нарушавањем суверенитета и територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије, те укидањем Републике Српске.
Једностраним прекидом пријатељских односа са нашом вјековном заштитницом Русијом и неуставним приступањем Црне Горе НАТО пакту, црногорске власти више немају ефикасан државни механизам супротстављања пузајућем исламском (великобошњачком), албанском и хрватском интегрализму на Балкану, који укључује и знатан дио црногорске територије.
Још једном понављам да су на челу Црне Горе су особе без неопходног државничког искуства и патриотске одговорности, без геополитичке свијести да је планетарна превласт Запада ствар прошлости, као и без жеље за уважавањем геоисторијских поука (историјских константи) о нашим, државним и националним, пријатељима и непријатељима.
Марионетско, еуронатовско, црногорско државно и парламентарно – партијско руководство (од Мила Ђукановића до садашњег) ништа не чини да се очува територијални интегритет Црне Горе. Напротив, својим чињењем и нечињењем, увелико помажу остварењу великоалбанског, великобошњачког и великохрватског сна.
Пада у очи, нажалост, да и српске и просрпске партије у Црној Гори „прелећеше“ у еуронатовско јато и да, без критичког односа, прихватају чланство наше државе у НАТО пакту, милитаристичкој и мегатерористичкој организацији која је нанијела немјерљиво зло Србији, републици Српској, Црној Гори и цијелом српском народу. Такође, те партије више не оспоравају ни Ђукановићево признање лажне државе „Република е Косовëс“, нити увођење санкција Русији, као ни квалификовање легитимне и легалне руске војне операције у Украјини као агресије?!
Шта је једини спас? Политички, економски, војни и културно -духовни савез са Црне Горе, Србије и Републике Српске са вјековном српском заштитницом – Русијом! То је једина гаранција очувања територијалне цјеловитости Црне Горе и нашег националног и вјерског идентитета!
Више пута сам истицао да су српство, православље и добри односи са Русијом природна станишта црногорства и главни фактори очувања српско – црногорског идентитета и територијалне цјеловитости Црне Горе. Руске инвестиције, приход од боравка руских туриста у Црној Гори и руска безбједносна заштита довољни су фактори за опстанак и економски просперитет државе Црне Горе.
С вјером у Божју Правду, српско – руске Светитеље и Свету Русију!
Милан Гајовић, Подгорица, 3.новембар 2025.године
