„…. У четвртом разреду гимназије прочитао сам Јадне људе, Достојевског, а онда и остале његове романе. Запрепастио сам се пред том чудесном литературом, која ми је открила неслућени свет тајни људске душе.
Чини ми се да сам са Достојевским нагло сазрео. После сам се њему непрестано враћао, одушевљен чаробњаком који је открио све тајне књижевног заната. Био сам уверен, а и сада сам, да је то више него литература, више него живот, да Достојевски наново, суверено обликује живот. У његовим романима сусрео сам се са дубоким сазнањем и прометејски дрским отплитањем тајне човекове заплетене мисли, са слутњом живог душевног кретања под дебелом кором скривене људске психе, са открићем метапсихологије, која је и сама тајна. Достојевски ми је убедљиво указао на свет нагона, тако пресудан за нашу духовну активност. Било је рано за мој сусрет са таквим писцем, и ја сам га одболовао… Али остао сам му верни поклоник: освојио ме, опчинио, заробио за цео живот.
... Јер код њега није важно ништа што је формално: све је код њега суштина, која се не може преузети. Тако сам као писац доспео у апсурдну ситуацију да као највећег признајем романсијера коме се могу дивити и од кога могу преузети неколико идеалних сазнања: да је човек најмање оно што изгледа, да су зло и добро понекад веома блиски, да је немогуће стићи до дна човекове душе… Али како то остварити у роману, то се не може примити од њега, то се не може сазнати, то је тајна, то се носи или се не носи у себи. А будући да само Достојевски ту способност носи у себи у толиком интензитету да се издваја између свих писаца света, нама који му се дивимо остало је то чисто дивљење, без могућности да ишта преузмемо осим тежње да пођемо путем којим је само он успешно ишао… Па ипак је његов утицај на мене био пресудан, јер иако знам колико су моје могућности мале, знам – Достојевски ми је учврстио сазнање – колико је човек сложен..“
