Пише: Ива Радовић
У предбожићној норвешкој реклами, један породични мушкарац „у најбољим годинама“ открива да је хомосексуалац и заљубљује се у Деда Мраза. Деда Мраз љубав узвраћа, те се овај кратки, дражесни и сентиментални урадак завршава пољупцем двојице зрелих мушкараца, да не употребим другачији израз – изгледа је геронтосексуалност (наравно не она из хетеро скупине) нова граница коју треба пробити. Поента рекламе је да би у новој години требало да имамо слободу да волимо кога год желимо.
Слобода о коју модерни свет непрестано и оштри и тупи зубе, није ништа друго до одсуство свих критеријума; она свој израз добија у десакрализацији, детрадиционализацији, сексуализацији и оскврњењу свега чега се дотакне. Ако смо мислили да је претерана бојазан да би хиперсексуализација и прокламовање слободне љубави могло угрозити породицу, сада се показује да је недовољна. Ради се ослобађању људи од вере, наслеђа, корена, духа, достојанства, части, морала; ради се о уништењу човекове природе, његових преимућстава, способности и граница; ради се о замућењу и коначном растапању друштвеног организма који – увек и свагда – почива на принципима сродства, заједничког порекла и природној класификацији у којој се налази место за сваког, па и аберантног појединца. Аберација, међутим, не може да постане правило, нити принцип класификације, јер онда нема ни особености, ни међусобних истинских веза које доносе нове (једнако повезане) појединце; нема ни заједништва, чак ни онолико колико у једној колонији бактерија.
Потпуно је јасно да свет срља ка лабавој „заједници“ јединки без идентитета, без порекла и будућности, без повезаности са другима, и свакако без способности да воле, већ само са редукованом и изопаченом вољом да се краткотрајно спарују са другом безобличним и бесмисленим јединкама. Идеално „друштво“ неорганизованих, неповезаних, послушних монада одговорних само за испуњавање прокламација и закона одозго, чијом милошћу (условљеном дисциплином) могу да уживају у релативном благостању, замајани електронским, лепо дизајнираним, елитистичким и секс играчкама; да уживају, дакле, у холограму живота.
Са ове стране границе Западног и Источног Римског царства, променљивог и ортодоксног, модерног и традиционалног, прогресивног и „затуцаног“, рационалног и ирационалног, материјалног и духовног, живот се све више отрже из бесмисла конзумеризма и срљања у прогрес, и враћа једноставној логици, скромности, достојанству и чврстини.
Са ове стране границе, умесила сам хлеб (по први пут, скрушено признајем). Хлеб је за традиционалне (назовимо их тако) народе много више од намирнице: реч „хлеб“ је синоним речи „храна“, јер хлеб ЈЕ ХРАНА, често једина доступна, спас од глади и смрти, симболичко присуство предака у свом обредном облику, он је тело Христово; живот сам, за који молимо свакога дана – „хлеб наш насушни“. Од повојнице и краваја, преко славских колача, хлебова којима се настоје умилостивити непријатељске силе, хлебова који се нуде стоци за млечност и здравље, хлебова који се носе на дар, свадбене погаче, хлеба који се једе на даћи – на понуђен хлеб уздарје је живот у којем сваки човек, сваки чин има своје сигурно, утврђено место. То је живот у којем се човек не врти око своје сопствене осе, већ је део непрестане космогоније и антропогоније; то је заветни живот, живот у јединству са прошлошћу и будућношћу; не тек случајно бивање скупа молекула у једном ограниченом тренутку.
Насупрот случајности и релативизму, апсолутној слободи и апсолутној неодређености модерне слике човека, стоји традицијска слика у којој је човек укорењен у историји и расте, подупрт костима својих предака и пупчаницима својих потомака, расте према апсолутној слободи; слободи од греха и страсти, слободи да се буде што је могуће ближи боголиком изгледу.
Данашња нарцисистичка цивилизација, која се самопроглашава најбољом од свих и презире наслеђе, а историју жели да преправи по свом нахођењу, која се гнуша тежака и домаћица, која се наслађује изругивању свему светом и драгоценом, треба да се сети да су и њу изградиле руке које су копале, сејале и жњеле, руке које су месиле хлеб и њихале чедо, здружене и подједнако вредне; људи који су радили, живели и мрели у (данас одвратној) анонимности, свесни да је њихова величина једнака способности да роде и заштите, хране, воле и сабирају, да захваљују, помињу и памте.
