Осврт Игора Гиркина познатијег као Игор Стрелков на ток и прогнозе текуће Украјинске офанзиве. Објављени су нешто пре наступа Владимира Путина, од кога се није могло бог зна шта ново чути. Суштински у Кремљу се држе девизе „не таласај пуно“ тј неће се предузимати никакве потенцијално непопуларне мере у смислу мобилизације људства или пребацивања економије Русије на ратни или барем полуратни режим, осим ако то због сутуације на терену не буде неопходно. А кад буде непоходно, тада је већ касно, као што је прошлогодишња делимична мобилизација била одоцнела барем пола године.
Суштински, Украјинци који имају и даље велику предност у људству ићи ће на офанзиву „дављења“ на много праваца, који ће довести до исцрпљивања далеко малобројних руских снага – нешто што се дешавало прошле године на неколико праваца, а последњи пример је Херсон и руско повлачење одатле.
Ако негде дође до већег пробоја – још боље по Украјински генераштаб и њихове НАТО спонзоре.. Такође, видимо да ових дана број артиљеријских напада на Белгородски регион превазилази за преко 50% број напада на Доњецк, што је већ довело до исељавања из свих места у приганичном делу Белгородске области (једне од просперитетнијих у Русији). Очекује се да ову тактику ширења фронта на „стару“ Руску територију ускоро видимо и у Брајанској и Курској области. То јест, велики делови и „старе“ територије Русије су у рату, али се у Москви и даље живи и размишља као да је рат негде у Африци и нема назнака промена.
Последња идеја бранилаца такозваног «лукавог плана Путина» (на руском „хитри план Путина“, тј сакразам који се описује слепа вера да Путин увек има неки лукави план) је да ће доћи до колапса Украјинске војске због пада морала и великих губитака. Но, после скоро годину и по рата, хајде да се подестимо тих лукавих планова разних наших експерата – још 2014. када је Русија имала отворена врата и лак пут да се ушета у Кијев (где би вероватно били дочекани као ослободиоци од највећег дела популација и тада и веома јак легитимитет због свргнуе легалне власти и терора који су завели наци батаљони) био је да ће Украјина пасти као зрела крушка, да ће се смрзнути на зиму, да ће доћи до пропасти економије Украјине и да ће то довести до пада нове пучистичке власти и слично томе. Сетите се сами.
Наравно, не да се није десило него је Украјина далеко ојачала и у међувремену нарочито међу младима веома проширила украјински антируски национализам. И прође 8 година….Затим, од почетка тзв Специјалне Војне Операције присетимо се поново луквих планова – Кијев пада за три дана до пар недеља, зависно од процене експерта. Повлачење Руске војске из Кијевске области и самих преграђа Кијева, а одмах и из Черниговксе и Сумске области ( које су биле скоро заузете и одатле се сад врши гађање „старе“ руске територије и на тим границама се опет морају имати велике снаге ) образлагано је тиме да се овим скраћује фронт, врши концентрација трупа, које сада неће бити тако расуте, већ ће бити неколико главних удара којим ће се завршити рат. Тога наравно није било.
Онда су следиле мучне борбе за мање и стратешки важне градове Изјум, Северно Доњецк, Лиман који су заузимани недељама. Аргументације је била да кад се они заузму, цела Украјинска групација око Доњецка биће ухваћена у један велики котао ( било је наравно много тих гуслања о котловима од почетка ). Наравно, и то се није десило, јер за тако велики обухват, Руској армији је недостајало барем 200.000 припадника трупа (у том моменту ).
После тога су уследила повлачења из Харковске области а затим са западне обале Дњепра и самог града Херсона што је такође објашњавано разни «лукавим» плановима Путина.У исто време урађена је делимична моблизација, и «лукави план» је био да чим се ове нове трупе убаце у борбу, креће незаустављива руска зимска офанзива. Ево сад ће, само још мало. Од које није било ни „о“.
Кад се видело да од тога нема ништа, почео се правити «лукави план» од исцрпљујућих градских борби у Бахмуту. Да ће кад само што није пао Бахмут, кренути на Славјанск-Краматорск линију и кад се они (лако) заузму, „иза је степа“ и Украјина пада као крушка.
Пошто су се борбе за Бахмут одужиле преко сваке мере, и најупорнији „експерти“ су одустали од те приче, јер ако је толико трајало над Бахмутом, колико би трајало на делеко већим урбаним англомерацијама Славјанск-Краматорск и далеко боље утврђеним. Прешло се на следећи «лукави план» – у Бахмуту се у ствари мељу најбоље Украјинске трупе ( у ствари не, тамо су били углавном њихове обичне бригаде ) и да ће после тога доћи до слома морала због огромних губитака. Наравно, није се десило. И наравно да се неће десити никакав слом Украјинске војске ни сада, што је наравно нови «лукави план».
Чак и ако дође до стварно великих губитака, и пољуљаног морала – Русија нема резерви да то искористи и крене у неку озбиљну контраофанзиву стратешког нивоа који једино може добити рат. За то је потребна мобилизација, у овом моменту миниум нових 300 000 људи, и прелазак руске економије на ратни или барем полуратни режим јер се ратује против индустријског капацитета целокупог Запада.
Међутим, у Кремљу нема воље за тим. У неким круговима да, али нема преовлађујуће одлуке у том правцу. Један од лукавих планова сада је да се иде на исрпљивање запада. Хм, то није ствар за дискуију – свеукупни а нарочито индустријски капацитет најбогатих милијарду људи на планети је једноставно много (десетина) пута већи него саме Русије (уз нешто мало помоћи Ирана и доста млаке али слабо конкретне подршке Кине). То је чиста математика које је уосталом победила на дуге стазе и у Првом и Другом светском рату. То јест, на дуге стазе овај рат Русији никако не одговара.
Да, последњи лукави план је да се чекају амерички избори – за добрих годину и по. Прво – то већ није ни „лукави“ план, него чиста коцка, и то стављање свега на једну карту. Друго – то је доста далек рок сам по себи. Треће, чак и да победи у најбољем случају Трамп, тј да га пусте да победи, да ли ће он имати снаге да изгура неки мир са Русијом? Судећи како је владао у првом мандату – тешко. И на крају, какав мир и у најбољој опцији може Москва да очекује од Трампа? Па да се призна отприлике садашње тренутно стање. То би се у Кремљу приказало као велика победа. Међутим, далеко од тога – тиме остаје 90% Украјине са сви великим градовима као тешка Антирусија сада са хиљадам километара границе. Никако добро на дуги рок.
Да не говоримо да и Путин и Лукашенко улазе у озбиљне године. У овом моменту – једина победа Русије може бити поптуно уништење Украјине као парадржаве идеје, а то је заузимање целе Украјине илик барем свега осим крајњих 5-6 западних области које би биле превише мале да направе неки озбиљан проблем. Но, за то је потребна општа мобилазија целе Русије и њеног целокупног потенција. То није ни на видику.
