„У свијету гдје је све обмана – говорити истину јесте револуционарни чин.“ (Џорџ Орвел, 1903-1950, британски писац и новинар)
„Некизи Црногорци продали би: за новце (не само) дио от Бога него от душе и от својега оца и мајке и браће…и својега отечества.“ (Владика Раде, у писму Црмничанима, 15.јула 1831.године) „ДУЧЕ-У РИМ У часу када Црна гора…успоставља Суверену и Слободну Државу, оријентишући се одлучно према Фашистичкој Италији, и тражећи њену заштиту…, полазе к Вама, Дуће, изрази захвалности за ово величанствено дјело задовољштине, и уздижу се топле жеље за успостављање једног доба правде, мира и сарадње међу народима под Вашим највишим покровитељством.“
„ФИРЕРУ БЕРЛИН Црна Гора, која је, у акционој сфери Фашистичке Италије данас успостављена као Суверена слободна држава, упућује своје мисли Вама, Фиреру у жељи да Осовина и нови европски поредак достигну скору сретну побједу.“
(Телеграми захвалности претсједника (дванаестојулског) „Црногорског Сабора“ Михаила Ивановића, упућени Бениту Мусолинију и Адолфу Хитлеру)
Италијански фашисти и црногорски сепаратисти покушали су да успоставе марионетску „суверену и независну Државу Црну Гору у
облику Уставне Монархије“, 12.јула 1941.године. Према вишевјековним плановима Ватикана и Запада кренули су у промјену српског и православног бића Црне Горе и Црногораца. „Црногорски Сабор“ је, тог дана, дао Декларацију о престанку окупације „Црне Горе од стране Србије, коју је…прихватила тзв. Велика Народна Скупштина у Подгорици својом одлуком од 26.новембра 1918.год.“ Надаље, „Црногорски Сабор изјављује да су сви Црногорци – благодарни Италијанским Оружаним Силама, чијом се заслугом остварило ослобођење њихове Домовине…“ Виђеним грађанима који као Срби нијесу прихватили тековине зависне државолике творевине, одређен је прогон. Секула Дрљевић (1884-1945, правник, политичар и публициста) постао је „Вођа“, који је дошао из усташке Павелићеве „Независне Државе Хрватске – НДХ“.
Умјесто државне (народне) заставе, тробојке из времена Књажевине и Краљевине Црне Горе, наметнута је црногорска ратна застава – алај барјак – бијели двоглави орао на црвеној подлози. Српски језик, који је, „од искона“, био званични језик у Црној Гори преименован је у црногорски. Фашисти и сепаратисти почели су и да мијењају називе улица, као на примјер, Његошеве улице на Цетињу?! И стару црногорску народну пјесму „Ој, јунаштва свијетла зоро“ „преправили“ су у „Ој, прекрасна мајска зоро“. „Дванаестојулска Црна Гора“ настала је на идеологији црногорског политичко – културног сепаратизма који се заснивао на дуговременој стратегији Ватикана и Запада за разбијање српског етничког, културног и духовног простора. Њени домаћи идеолози, неутемељено и противно стварности и здравом разуму, истицали су посебност црногорске хиљадугодишње културе, те да Црногорци имају „своју књижевност, свој језик, своју вјеру и своју умјетност“, као и „своју заставу и своје народно име“. По њима, етнички се формирао посебни „Црногорски Народ“. Црногорци нијесу Срби, него су настали стапањем Дукљана и Илира?! А за сво вријеме постојања независне Црне Горе нико у њој није доводио у питање чињеницу да су Црногорци дио српског народа.
Покрет, ради покушаја реализације ове идеологије, настао је уочи Другог свјетског рата, у оквиру нацистичко – фашистичких планова за разбијање Краљевине Југославије и српске територијалне цјелине, а у циљу да се Црној Гори наметне сасвим нови културни и духовни идентитет. У периоду између два свјетска рата, идеју о националној посебности Црногораца заступали су и југословенски комунисти, прихватајући антисрпски хабсбуршки концепт као званични програм КПЈ. Краљевина Југославија је, по њима, била великосрпска „версајска творевина“, у којој су други народи жртве великосрпске хегемоније и угњетавања. Другог свјетског рата, Савић Марковић Штедимлија (1906- 1971,књижевник и публициста), следбеник хрватских политичара Анте Старчевића и Јосипа Франка, утемељивача идеологије хрватског усташког покрета, јавно, из Загреба, „обзнанио“ је да Црногорци никад нијесу били Срби и потомци су „Црвених Хрвата“, јер је Дукљанска област, тобоже, била дио „Црвене Хрватске“. У културном погледу, сматрао је, Црногорци припадају западном свијету и у суштини никада нијесу напустили свој западни идентитет. „Благодарећи својој широкој вези морем са Западом, старо словенско становништво данашње Црне Горе било је у повољнијој могућности да пренесе у своју средину насаде западне културе и да се подвргне њеном утицају. То је био… пут којим је вјековима допирао западњачки културни утицај…“, пише Штедимилија, у књизи „Основи црногорског национализма“, која је издата 1937.године, у Загребу.
О настанку црногорске нације, Штедимлија каже: „Црногорци су неколико стотина година, прилично самостално издвојени, на јединственом и непрекидном територију међусобно опћили и заједнички живјели. Тако је њихова нација историјски постала заједница језика, територије, економског живота и психичке конституције, изражене у заједници свеукупне њихове духовне и материјалне културе.“ Чак и Његош, по њему, „остаје типични представник западњаштва на једном вјештачки застртом терену духом византијског православља“?! Кратко трајање „дванаестојулске“ Црне Горе, спријечило је остваривање његовог програма. Штедимлија је у току Другог свјетског рата био десна рука усташког поглавника Анте Павелића. И поред тога, у послијератном периоду, осуђен је на само осам година затвора и наставио је да, несметано из Загреба, као службеник Крлежиног „Југославенског лексикографског завода“, шири исте идеје под окриљем комунистичке власти. И Дрљевић је развијао и подстицао „теорију“ о потпуној различитости Црногораца у односу на Србе. У току Другог свјетског рата био је ватрени присталица и активан сарадник италијанског фашистичког окупатора и Павелићеве усташке власти. „Дванаестојулска“, „суверена“ и „независна“ „Краљевина Црна Гора“ није трајала ни један једини дан. У зору, 13. јула 1941. против овакве државолике творевине и њених покровитеља устао је народ Црне Горе, независно од својих политичких опредјељења, и за кратко вријеме је скоро читава Црна Гора била ослобођена. На челу устаника су били официри Војске Краљевине Југославије. Послије Другог свјетског рата југословенско комунистичко (социјалистичко) вођство је приватизовало тринаестојулски устанак.
И након Другог свјетског рата, под окриљем СКЈ (КПЈ), афирмисана је и подстицана идеологија посебне црногорске нације уз насилно брисање свега онога што асоцира на српство. „Круна“ те идеологије је рушење Његошеве капеле на Ловћену, 1972.године, иако је капела и даље остала у грбу СР ЦГ, све до 1994.године! Уочимо подударности и суштинске сличности „дванаестојулске“ и данашње званичне Црне Горе (након „вртања тисућљетње неовисности“) и њихов срачунати дисконтинуитет са српском Црном Гором књаза и краља Николе И Петровића?! Пошто је Црна Гора историјска српска земља, црногорска нација и црногорски језик могли су се „утемељити“ само на негацији српства и кривотворењу историје.
Значи, на дјелу је, све до дана данашњег, фалсификовање свеукупне политичке, културне и духовне прошлости српског народа, односно српског идентитета Црне Горе, уз подршку Запада и Ватикана. Од 1998.године, и Демократска партија социјалиста (ДПС) прихватила је дукљанско – монтенегринску идеологију. Мило Ђукановић није тада „окренуо ћурак наопако“, већ је показао своје право антисрпско и антиправославно „лице“, које је вјешто камуфлирао у претходних десет година (то јест, од 1988.године). Још једном понављам да је Мило Ђукановић највећи издајник у црногорској и свесрпској историји! Он и даље опасно ровари иза политичке сцене и највећа је домаћа пријетња миру и стабилности у Црној Гори!
Црна Гора је, од 1998.године, колонија, односно – „нарко – тобако банана република (држава)“ западних мегакапиталиста и њихових главних експозитура – САД, В. Британије, ЕУ и НАТО пакта (највеће планетарне терористичке организације, коме је Црна Гора неуставно приступила). Умјесто клицања италијанским фашистима и њемачким нацистима, наше садашње еуроатланџије одушевљено подржавају оне који су финансирали и одлучујуће помогли Хитлеру да створи ратну машинерију која је изазвала Други свјетски рат у коме је страдало око 55 милиона људи! В. Британија је колијевка фашизма, а Мусолини је био сарадник њене тајне службе МИ-6?! На Нирнбершком суђењу, Јалмар Шахт (Хјалмар Сцхацхт, 1877-1970, директор „Рајхбанке“ (нацистичке централне банке)) је казао: „…требало би судити вама (САД), а не нама. Ви сте све финансирали. Без (вашег) банкарског система ништа од овога се не би десило…“ Америчке компаније и владине институције су одлучујуће допринијеле нацификацији Њемачке, помажући Хитлера и његову партију. Основни субјекти финансирања нацификације њемачког друштва били су мегакапиталисти Рокфелер, Морган, Варбург…
Црном Гором, у задње двије деценије, управљају и црногорске владе састављају и растављају, америчке амбасадорке уз асистенцију
британских колегиница. Црногорска власт и њене тајне службе постале су активни учесници специјалног, хибридног, мрежног (мрежноцентричног) рата Запада против Србије, Републичке Српске и српскога народа у цјелини, као и против Русије и православља. Намећу нам се западне неолибералне и ЛГБТ+ породично, државно, национално и вјерски разарајуће, као НАТО терористичке „вриједности“.
Да још једном поновим, Црна Гора је потребна Западу само као антисрпска, антируска и антиправославна државолика творевина, те као наркотранзитна дестинација ЦИА-е и НАТО пакта. Дан уочи обиљежавања Тринаестојулског устанка ове године, црногорска власт, у Уједињеним нацијама, није подржала Резолуцију о борби против глорификације фашизма, послушно слиједећи њене патроне – САД и В. Британију (као и чланице ЕУ). Противно принципу на чињеницама засноване истине, црногорска историја као неотуђиви дио свесрпске историје се кривотворује. Симболични, пописно мањински, црногорски језик, као политички преименовани српски језик, уставним насиљем је кодификован као службени, док је већински српски сведен на недефинисани статус језика „у службеној употреби“. Ћирилица је протјерана из јавног живота. Уставно је недефинисан статус Срба. Иако су конститутивни народ који је створио Црну Гору и омогућио њено вјековно трајање, у стварности су сведени на статус националне мањине?! Легитимним и легалним, аутентичним и јавно препознатљивим представницима Срба Запад не дозвољава учешће у власти.
Очита је била намјера црногорских антисрпских сепаратиста да и Уставом вјештачки креирају нову националну и државну стварност, иако „…устав не ствара народ, него народ устав.“ (Карл Маркс). Умјесто да право (Устав) буде нормативни израз (одраз) стварности, стварност се у Црној Гори, етничким, вјерским и језичким инжењерингом, прилагођава наметнутим уставним нормама. Грб садашње Црне Горе је битно другачији од грба Књажевине (Краљевине) Црне Горе. Наиме, члан 38 Устава Књажевине Црне Горе, из 1905.године, гласи: „Грб је Књажевине Црне Горе двоглави бијели орао са царском круном над орловскијем главама, са царскијем скиптром у десној, а са шаром у лијевој канџи. На прсима му је лав, на црвеном штиту.“ Међутим, у члану 4 став 2 Устава садашње Црне Горе, прописано је: „Грб Црне Горе је златни двоглави орао са лавом на прсима.“ Садашња државна застава није народна (тробојка) нити државна (тробојка са бијелим грбом на средини) из доба књаза (краља) Николе, већ (измијењена) историјска црногорска ратна застава – алај барјак (као и у „дванаестојулској“ Црној Гори, само што, умјесто бијелог, на застави имамо златног орла, а додат је и „златни обруб“).
То је лако уочљиво, ако упоредимо члан 39 Устава Књажевине Црне Горе, из 1905.године („Народне су боје: црвена, плаветна и бијела“) са чланом 4 ставом 3 важећег Устава („Застава Црне Горе је црвене боје са (златним) грбом на средини и златним обрубом.“). Плаветна је, иначе, архаични и поетски синоним за плаву боју и свечани је израз примјерен уставном тексту. И застава социјалистичке (комунистичке) Црне Горе (до 1994.године) била је тробојка (црвена, плава и бијела са црвеном петокраком у средини). Од 16 стихова званичне државне химне „Ој свијетла мајска зоро“, десет су потпуно исти, а три су прерађена стиха из пјесме „дванаестојулског Вође“ Секуле Дрљевића, која је објављена 1936.године, под називима „Црногорско сељачко коло“, односно „Вјечна наша“, као плагијат народне пјесме „Ој јунаштва свијетла зоро“. Надаље, на основу члана 16 тачке 5 Устава („Законом се, у складу са Уставом, уређују: …5) друга питања од интереса за Црну Гору“) донесен је Закон о државним симболима и Дану државности Црне Горе (Сл. лист РЦГ, бр. 047/04, од 12.7.2004…Сл. лист ЦГ, бр.047/19, од 12.8.2019.). У члану 4 овог Закона, грб Црне Горе је много детаљније дефинисан (описан) него у, већ цитираној, норми из члана 4 став 2 Устава и то : „Грб Црне Горе (у даљем тексту: Грб) је у облику златног крунисаног двоглавог орла, уздигнутих крила у полету, са скиптром у десној и шаром у лијевој канџи на црвеној основи. На прсима орла је црвени штит са златним лавом у пролазу. Лав је на зеленом пољу са плавом позадином. Круна изнад орловских глава и скиптар су златни са крстом на врху. Шар је плави са златним оковом и крстом.“ Такође, члановима 5 и 6 истог прописа детаљније су описане и застава и
химна Црне Горе, у односу на уставни текст. Неуставност наведених норми Закона, које се односе на државне симболе, неупитно произилази из правног става, описаног у тачки 7.1. образложења Решења Уставног суда Црне Горе У – ИИ бр. 11/14, од 9.5.2014.године: „…Уставни суд сматра да, уколико се ради о питањима која су по својој природи материа легис није уставно спорно овлашћење Скупштине да законом уређује уставну материју, али у том случају она, осим што мора имати изричито овлашћење у Уставу (уставни основ), у цјелини мора остати у оквиру законских овлашћења, не задирући у суштину права…Уставом је искључена могућност да се било којим актом нижим од Устава, па дакле и законом, а још мање другим прописом или општим актом мијењају или проширују уставни принципи и начела.“
Основне одредбе Устава (чланови 1-16), па тако и члан 4 (Државни симболи) представљају начела (принципе) уставног уређења. Значи, уставан начин прецизнијег дефинисања (описа) државних симбола Црне Горе могућ је једино промјеном Устава – допуном саме уставне норме, или упућујућом уставном нормом да се то питање регулише законом. И оно што је најбитније: државни симболи треба да имају и препознатљив континуитет са симболима петровићевске Књажевине (Краљевине) Црне Горе.
Да закључимо: Кривотворена прошлост и њој прилагођена садашњост су непремостиве препреке да наша отаџбина Црна Гора буде стабилна, демократска, економски развијена и социјално праведна држава. Српство, православље и „покровитељство Русије“ (Свети Петар Цетињски) су кључни елементи црногорског идентитета. Ако прихватамо да будемо оно што нијесмо, други ће нам одређивати шта јесмо.
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице
