„Банана државе“ или „банана републике“ су државне творевине чија је корумпирана власт под контролом „иностраних политичких
структура“; у којима „страни капитал има доминантну улогу у привредном животу“; „њихове војно – полицијске структуре су под иностраним надзором“; „механизми за обликовање мишљења грађана…готово су под пуном контролом западних центара моћи и њихових локалних савезника“; и политички процеси у њима се „усмјеравају далеко од очију јавности од стране америчких и других релевантних амбасадора“.
(Према тексту Драгомира Анђелковића, српског економисте и политичког аналитичара (1971);часопис „Печат“,26.јул 2010)
„На еуроатлантском путу, црногорска спољна политикаје постала (из)вањска.“ (Милан Гајовић)
„Власти“ лажне државе Republika e Kosovës (RK) поднијеле су захтјев за пуноправно чланство у Савјет Европе (СЕ), 12.маја 2022.године. Комитетминистара (у даљем тексту: Комитет), кога чине министри иностранихпослова држава чланица или њихови стални представници у Стразбуру,одлучио је, 24.4.2023.године, да се покрене процедура учлањења.Republika e Kosovës је прескочила прву степеницу на путу ка чланству уСЕ. Даље ће одлучивати Парламентарна скупштина и потребна јепотврдна двотрећинска већина посланика. Њену (готово сигурну) одлукуо пријему Комитет би морао поново да потврди. По реалним процјенама,процедура учлањења RK могла би се окончати до краја ове године.Одлука о Комитета је политичка одлука, односно ствар је „политичкепроцјене“. Двије трећине чланова СЕ већ је признало „независно Косово“. Реално је било очекивати и да ће на предметну одлуку Комитета утицати и колективна политичка хистерија Запада поводом легитимне руске војне операције у Украјини, као и неувођење санкција власти Србије Руској Федерацији.Приликом одлучивања, Комитет се позвао на Бриселски споразум(„Споразум о путу нормализације односа између Косова и Србије “), од 27.2.2023.године и Охридски споразум, од 18.3.2023.године, као и на „важност да стране примијене споразуме брзо и у доброј вјери“. Предметна одлука, из Стразбура, логичан је слијед догађаја, још од неуставног Бриселског споразума („Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“), из 2013.године, којим се Србија самораздржавила на територији КиМ. Уставни суд Србије је „елегантно ескивирао“ да се изјасни о његовој уставности, тумачећи да се ради о политичком, а не (општем) правном акту.
И поред тога, власти Србије су тај Споразум признале и прихватиле као извор права, па су, у његовој примјени, законодавни, извршни и управни органи донијели одговарајуће опште акте којима су државни атрибути Србије неуставно пренијети на „власти“ лажне државе RK. У тачки 14. Бриселског споразума наведено је: „ Договорено је да ниједна страна неће блокирати, или подстицати друге да блокирају напредак друге стране на путу као ЕU.“?! На тај начин, власти Србије су се обавезале (на неодређено вријеме) да неће спречавати „власти“ RK на путу ка ЕУ (а тиме и на путу ка чланству у СЕ, као „предворју ЕУ“). У „Преговарачком оквиру“ ради приступања Србије ЕУ, још из јануара 2014.године, прописано је: „…12. Преговарачки оквир…обезбеђује да обе стране могу да наставе
својим европским путем, избегавајући да једна другу могу ометати у својим напорима и треба постепено да доведе до свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова, у форми правно обавезујућег споразума…“ Такође, у тачки 15 Вашингтонског споразума, од 4.септембра 2020.године, каже се: „“Косово (Приштина) ће пристати да примијени једногодишњи мораторијум на подношење захтјева на чланство у међународним организацијама…Србија (Београд) ће пристати на једногодишњимораторијум на своју кампању за повлачење
признања (независности Косова) и уздржаће се од формалних и неформалних захтјева било којој нацији или међународној организацији да не призна Косово (Приштину) као независну државу.“ Тумачимо да је једногодишњи мораторијум, по неуставном Вашингтонском споразуму, истекао још 4.септембра 2021.године!
И коначно, чланом 4. став 2. „Споразума у путу нормализације односа између Косова и Србије“, од 27. 2.2023.године, прописано је:
„Србија се неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији.“ ?! Захтјев за пријем RK подржан је са 33 гласа, седам је било против и пет уздржаних. Против пријема су биле Мађарска, Румунија, Кипар, Шпанија, Азербејџан, Грузија и Србија, а уздржале су се БиХ, Грчка, Словачка, Молдавија и Украјина. Из региона, за пријем RK, гласале су Црна Гора, Словенија, Сјеверна Македонија, Хрватска и Албанија. Шта показују резултати гласања? Са оваквим сусједима и чланицама ЕУ, Србији нијесу у интересу никакви „чврсти“ облици балканских и ЕУропских интеграција! Напротив! Подсјетићу да је и шведски филозоф и универзитетски професор Гунар Бјорнсон казао да „процес европских интеграција је од почетка координирала CIA ради старања антируског геополитичког блока у Европи“. (Часопис „Печат“, број 456/2017) Такође, показује се и да грчке власти истрајавају у покушају да обезбиједе алиби за признање RK (како би се оправдале пред својим сународницима на Кипру и пред властима Србије и српским народом). Савјет Европе је регионална међународна организација европских земаља, чије је сједиште у „Палати Европе“, у Стразбуру. Основан је 5.маја 1949.године у Лондону и има 46 земаља чланица. Основни циљеви СЕ су, успостављање владавине права, унапређење демократије и поштовање људских права. Његов примарни задатак јесте достизање стандарда људских права и слобода који су установљени Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама (1950). Државе чланице СЕ су потписнице те Конвенције, а у њој су прописани начин и поступак остваривања и заштите људских права и слобода. СЕ је „предворје ЕУ“. Све чланице Европске уније су, истовремено, и чланице СЕ. Чланство у СЕ је неопходан предуслов за чланство у ЕУ. Пријем RK у СЕ би био преседан, јер су све његове чланице истовремено и чланице УН. А та квазидржава није чланица УН. Зато би њен пријем био противан члану 1 став c) Статута – „Учешће држава у Савјету Европе не треба да утиче на њихов допринос раду Уједињених нација и других међународних организација или савеза чије су чланице.“
Тумачимо да се овом одредбом прописује да држава кандидат за чланство у СЕ мора претходно бити чланица УН. Наиме, пуни међународноправни капацитет држава стиче тек пријемом у УН, а Косово и Метохија је, још увијек, територија под протекторатом (административном контролом) УН. Током поступка пријема, неопходно је ускладити унутрашњи правни поредак односне државе – апликанта са стандардима СЕ у домену појединачних и колективних људских права, те у погледу стабилности институција које гарантују владавину права и парламентарну демократију. А на привремено окупираном КиМ се не поштују ни принцип владавине права, ни индивидуална и колективна права Срба, нити њихово културно – историјско наслеђе. „Власти“ RK, под спонзорством најмоћнијих западних земаља, постојано, срачунато и некажњено крше права Срба. Руше се културно- историјски споменици, богомоље и гробља као докази о нашем вишемиленијумском трајању на том светом простору. Надаље, КиМ је територија на којој царује безвлашће и гдје се тргује дрогом, оружјем и људима. Произилази да RK не испуњава критеријуме за чланство прописане следећим одредбама Статута СЕ: Члан 3 – „Сваки члан Савјета Европе прихвата принцип владавине права на основу кога сва лица под његовом јурисдикцијом уживају људска права и слободе, и искрено ће активно сарађивати на остваривању циља наведеном у поглављу I“. Поглавље I – „Циљ Савјета Европе“ – члан 1.“ – „Циљ Савјета Европе је остварење већег јединства између чланица у циљу очувања и остваривања идеала и начела, који су њихова заједничка баштина и подстицању њиховог економског и друштвеног напретка…“. Овај циљ ће се остваривати и „путем очувања и развоја људских права и основних слобода.“ Члан 4 – „Свака европска држава (енг. Any European State) која се сматра способном и спремном да се придржава одредаба члана 3 може бити позвана од стране Комитета министара да постане чланица Савјета Европе…“ Треба нагласити да постоји и статутарна замка. Наиме, по члану 5 ставу а) Статута – „У посебним околностима (енг. in special circumstances), европска земља (енг. a Еuropean country) која се сматра способном и спремном да се придржава одредаба члана 3 може бити позвана од стране Комитета министара да постане придружени члан Савјета Европе…“ А „посебне околности“ нијесу ништа друго до преовлађујућа политичка
воља за пријем у СЕ и оних „држава“ које не испуњавају основне статутарне критеријуме.
Уколико лажна држава RK буде примљена у СЕ, Србија треба да иступи из чланства. Наиме, њеним пријемом, као пуноправног или придруженог члана, и СЕ би, као међународна организација, нарушио принцип равноправности његових чланица непоштовањем територијалне цјеловитости Србије, која је загарантована међународним правом, Повељом УН и, конкретно, Резолуцијом 1244 СБ УН. Ни гласање црногорске амбасадорке за пријем RK у СЕ не треба никог да изненађује. И то је логичан слијед догађаја у Црној Гори, још од 1998.године! Црна Гора је, правно и фактички, од тог доба, „нарко – тобако банана држава“, односно колонија САД и В. Британије. Нашом државном политиком, кључним државним и безбједносним службама и економијом (привредом) „суверено“ руководе њихове власти и тајне службе. Прецизније, Црном Гором дуговремено управљају амбасадорке САД, уз асистенцију британских колегиница.
Наша отаџбина је САД-у (и Западу) потребна само као антисрпска, антиправославна и антируска наркотранзитна дестинација CIA-е и NАТО пакта.
Госпођа Крунић је само поступала по инструкцијама Дритана Абазовића, „премијера“ који је, истовремено, и руководилац (координатор) Министарства вањских послова. Према свједочењу једног од „министара“, црногорска „Влада“ није расправљала нити одлучивала о захтјеву RK за пријем у чланство СЕ?! Тиме је Абазовић прекршио члан 100 (Надлежност) Устава ЦГ: „Влада (а не премијер – М.Г.): 1) води унутрашњу и вањску политику Црне Горе;…“ Гласањем у црногорске представнице у СЕ, повријеђен је и члан 15 (Однос са другим државама и међународним организацијама) став 1 Устава ЦГ који гласи: „Црна Гора, на принципима и правилима међународног права, сарађује и развија пријатељске односе са другим државама…“ Коментар: Овакав поступак се не може тумачити као „развијање пријатељских односа“ са Србијом, јер представља наставак дуговременог непоштовања њене територијалне цјеловитости, односно
суверене једнакости, која загарантована и чланом 2. Повеље УН („свјетског Устава“).
Прекршен је и члан 2 Закона о вањским пословима (Заштита црногорских интереса): „Вањски послови врше се у циљу остваривања и заштите интереса и угледа Црне Горе…“ Коментар: Гласање црногорске представнице у СЕ није у интересу већинског државотворног становништва Црне Горе (Срба и Црногораца који говоре српским језиком) и не доприноси њеном државном угледу. Напротив! Црногорску „Владу“ чине Грађански покрет URA, СНП, Бошњачка странка и албанске партије, које имају свега 15 од укупно 81 посланика у Скупштини Црне Горе! Она је нелегално изабрана, нелегитимна је и још,19.августа 2022.године, изгласано јој је неповјерење! За ту „Владу“, „најважнији друштвени и политички приоритет Црне Горе јесте чланство у Европској унији, па спољна политика Црне Горе мора у потпуности бити усклађена са спољном политиком ЕУ…“ Абазовићева „Влада“ је антисрпска, антируска, а тиме и антицрногорска „банана влада“ коју су креирале и на чију политику одлучујуће утичу америчка и британска амбасада у Подгорици.
Такође, Абазовићев Грађански покрет УРА и странке које чине „Владу“ су глобалистичке и пронатовске политичке скупине изразите антисрпске и антируске оријентације и залажу се и државно спроводе политику која „јача и унапређује сарадњу са NATO савезом“, коме је Црна Гора неуставно приступила и „неће покретати поступак за повлачење признања независности Косова“. Својим укупним државно – политичким дјеловањем Абазовић показује и да је присталица великоалбанског пројекта и доприноси његовом остваривању. И марионетско еуроатлантско црногорско државно и партијско – парламентарно руководство ништа не чине да се сачува територијални интегритет Црне Горе. Напротив, својим јавним и тајним дјеловањем, увелико помажу остваривању великоалбанског сна. Запад је главни спонзор исламског и албанског интегрализма на Балкану који опасно угрожава територијални интегритет Црне Горе и Србије, као и опстанак Републике Српске. Геополитички циљеви државних и политичких представника муслимана (Бошњака, који су, нажалост, махом српског поријекла) и Албанаца на Балкану, а који се поклапају са интересима Запада, су стварање „велике Босне“, као унитарне државе (БиХ, са Рашком облашћу и сјеверним дијелом Црне Горе) и „велике – природне Албаније“ (која обухвата и дјелове Црне Горе, Косово и Метохију, југ Србије, западни дио Сјеверне Македоније и сјеверозападну Грчку). Зато је неопходно политичко – изборно обједињавање Срба и Црногораца који говоре српским језиком ради одбране вјековне историјске Црне Горе и враћања вјековној заштитници – Русији. Када се једног јутра пробудимо у „крњој“ еуроатлантској Црној Гори биће касно.
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице
