Пише: Милица Стојановић, дипломирани социолог
Када је о физичком насиљу реч, социјални психолог Драган Попадић у свом раду „Насиље у школама“ истиче да се углавном под овим одређењем подразумева постојање физичке силе, која се употребљава како би се жртви нанела физичка бол или озледа. Аутор у каснијем излагању, међутим, наводи да се у неку руку и претња физичким насиљем може посматрати као физичко насиље (јер је у питању претња наношењем физичког бола), иако се она по дефиницији убраја у вербално насиље. Што се вербалног насиља тиче, ради се, најпростије речено, о свесном и намерном покушају нечијег емоционалног повређивања путем изречених реченица. Овде, опет, није толико једноставно одредити шта тачно спада у вид насиља о коме је реч и где се може повући граница између онога што јесте вербално насиље и онога што то није, с обзиром на то да постоји прегршт начина да се жртви усмено нанесе емоционална повреда. Аутор овде наглашава да у неким случајевима може бити сматрана насиљем и употреба двосмислених реченица, разних гестова, али и одуговлачење у говору, наглашавање одређених речи у реченици, као и рецимо обраћање наставнику са ’’ти’’ од стране ученика.
Емоционално повређивање другог
Електронско насиље је, није тешко закључити, релативно нов вид насиља, код којег, међутим, број извршених случајева насиља расте енормном брзином. У овај вид насиља убрајају се случајеви малтретирања преко интернета, у смислу објављивања снимака и фотографија које емоционално повређују особу која је објекат тих снимака или фотографија (нпр. пуштање у јавност изузетно приватних података, снимака, слика једне особе, које нису намењене јавности и за чије објављивање она није дала свој пристанак), а убрајају се и све чешћи случајеви снимања физичког насиља извршеног над одређеном особом, а затим њихово објављивање на различитим интернет сајтовима, наравно, у циљу понижавања особе која је жртва тог насиља. Могло би се рећи да жртва овог последњег поменутог примера електронског насиља, постављањем снимка у коме је она жртва физичког насиља на интернет странице, постаје у исто време и жртва електронског насиља. Такође, сем примера у којима се жртва електронског насиља јавно понижава, у ову врсту насиља убрајају се и увредљиве поруке и претње које се преко налога на различитим страницама и друштвеним мрежама шаљу жртвама овог насиља. Највећи проблем са овим видом насиља, из угла правосуђа, јесте што још увек не постоје начини да се оно у потпуности и ваљано санкционише, а самим тим и изврши покушај његовог сузбијања. Сексуално насиље је још један од видова насиља на које аутор ове публикације указује. Као и претходно поменуто електронско насиље, ни сексуално насиље се не може строго укључити у помало круте категорије физичко/вербално насиље, односно, оно се може извршити и вербално и физички. Ради се, наиме о угрожавању сексуалног идентитета жртве, које се креће од омаловажавања до присиљавања на неки вид сексуалне комуникације.
Распрострањена појава
Супротно неком општем мишљењу, насиље у школама (као и уопште било који вид насиља) врло често није једноставно уочити и испитивати. Пример, који јасно осликава разлике које се јављају у поимању неке врсте насиља између самог учесника у том делу (било да се ради о жртви или извршиоцу насиља) и научника који је проучава, јесте силеџијство у школи (енг. Буллyинг). Наиме, за научнике је једна од главних одредница конкретно ове врсте насиља његова репетитивност. Са друге стране, ученици у анкетама и другим средствима прикупљања података у научне сврхе одговарају да су били објекат силеџијства чак и уколико се ради о насилном акту који се догодио само једном. Што се распрострањености насиља у школама тиче, ваља истаћи да је оно свакако било веома распрострањено током читаве историје постојања школе, тим пре што је институција школе од самог почетка заснована на неједнаким односима моћи, што природно доводи до насиља предавача над ученицима, које је током већег дела историје постојања школе било сматрано нечим потпуно оправданим, нормалним и чак неизбежним. Као период у коме долази до значајнијег и систематског прикупљања емпиријских података о насиљу у школама и јављања интересовања за проучавање насиља у школама, аутор наводи другу половину двадесетог века. Као што је већ на почетку овог рада истакнуто, а као што наводи и аутор публикације о којој је у овом раду реч, до већег интересовања за оно што је тема овог рада долази не због тога што је насиље у школама нешто што се јавља тек у другој половини двадесетог века, а дискутабилно је и да ли у последње време долази до повећања броја случајева насиља које је детерминисано овом институцијом, већ управо због извесних промена насталих у култури, тачније у општеприхваћеним вредностима, које су звезде водиље понашања у друштву, а самим тим и одређивања нечега као нормалног, разумљивог или неприхватљивог. Просто, реч је о томе да је у претходним вековима насиље било иманентно школи, али је због тадашњих доминантних културних вредности, то сматрано изузетно добром васпитном праксом (када се креће у смеру професор-ученик). Ситуација данас је битно другачија од тога.
Извор: cibezbednost.com