Милица Стојановић: Насиље у школама (3): Искуства других земаља

Foto: Screenshot Youtube

Пише: Милица Стојановић, дипломирани социолог

Када се ради о мерењу насиља у школама и упоређивања његовог степена у различитим земљама, па чак и у различитим регионима исте земље, тешкоће се најпре јављају у домену коришћења различитих мерила, па и термина који су различито дефинисани у самим истраживањима, али и у различитим општим и здраворазумским схватањима значења одређених термина у популацији и међу децом школског узраста у различитим земљама и њиховим одступањима од њихових научних дефиниција. Ово су само неке од тешкоћа поређења резултата добијених у различитим истраживањима. Ипак, постоје нека научна поређења распрострањености насиља између различитих земаља. Једно од њих, које наводи социјални психолог Драган Попадић у својој публикацији „Насиље у школама“, јесте истраживање Елесеа и сарадника из 2003. године, у коме се пореде разултати добијени применом истог упитника (Олвеусовог) на децу приближног узраста у 7 земаља. Овом упоредном анализом различитих земаља дошло се до закључка да је у истраживањима у Италији и Шпанији откривено највише насиља у школама, где је више од половине ученика било учесник у насиљу (било као жртва, насилник или жртва/насилник), а резултати добијени на Малти су били приближни овоме, док рецимо Кина и Ирска бележе много мање стопе регистрованог насиља.

Године као фактор

Аутор, такође као једно од релевантних истраживања на пољу поређења насиља у школама између различитих земаља, наводи и истраживање Светске здравствене организације из 2005/2006. године. Истраживање је обухватило 41 земљу, и на узорку од преко 200000 ученика су посматрана деца од 11, 13 и 15 година. Откривено је да постоје значајне разлике у степену насиља у школи између различитих земаља, па је у неким земљама проценат деце која су на неки начин учествовала у насиљу чак четири пута виши него у неким другим. У односу на разлике између држава, разлике у полу и узрасту су знатно мање. Интересантно је, међутим, да је уочена правилност у опадању насиља са порастом броја година ученика. Када се о поређењу процената добијених у различитим земљама ради, у овом истраживању подаци указују на то да по проценту деце која су била жртве насиља предњачи Турска (54%), а у стопу је прате Литванија, Грчка, Гренланд и Украјина. Најмањи проценат насиља у школи је овим истраживањем утврђен у Шведској (14%), а затим у Шпанији, Чешкој, на Исланду, Малти и у Хрватској. Оно што је занимљиво, поређењем овог истраживања, и оног претходно поменутог у овом раду, долази се до збуњујућег резултата. Наиме, у претходном истраживању (вршеном само две године раније) су Шпанија и Малта на самом врху по проценту насиља у школи, а у овом се оне налазе на самом дну лествице. Како се насиље у школи (ни било који други вид насиља или криминалитета) не може толико брзо искоренити или значајно смањити, можемо увидети да овакви резултати указују на то колико је сам методолошки оквир истраживања битан и у којој мери он касније може утицати на добијање одређених резултата.

Диктат културе и услова живљења

Један од занимљивих закључака јесте и да се земље у којима се насиље у школама посматра као озбиљан друштвени проблем, у ствари, налазе негде близу просека, односно на средини ове лествице, а типичан пример је САД са 29%. Такође, интересантно је да се три земље бивше СФРЈ (Хрватска, Северна Македонија и Словенија) налазе веома блиско на лествици, односно откривен је приближан проценат насиља у школама. Ово би, можда, могло бити објашњено донекле сличном економском ситуацијом у којима су се ове земље у време истраживања налазиле, а и културом, која из економије и произилази. Када говоримо о онима који су у насиљу у школи учествовали као насилници, утврђено је да проценат ових ученика такође опада са узрастом, односно када се посматра од млађег ка старијем узрасту, а овде се такође јавља и значајно већи проценат дечака него девојчица. Када се ради о упоређивању резултата сличног (мада не потпуно истог) истраживања из 2001. и 2002. године, које је такође спровела Светска здравствена организација, долази се до сличних резултата, што поново потврђује горенаведени аргумент да насиље у школама није нешто што може бити искорењено или у великој мери смањено у размаку од пар година. Такође, слични резултати и проценти насиља добијени у два различита истраживања у размаку од четири године, њихова постојаност и релативна стабилност стопе насиља у школама, указује на ову врсту насиља као на друштвени, системски, а не проблем појединаца и може се свакако закључити да присуство насиља у школама није нешто што је резултат случајног сплета околности или (као што се у јавности често представља) резултат злочесте нарави поједине деце. Креатор насиља, његов корен и хранитељ, јесте само друштво, са својом економијом и најчешће врло крутим културним нормама, којима деца у периоду адолесценције врло често нису у стању да се прилагоде, и мишљење ауторке овог семинарског рада јесте да их за то не смемо кривити.

(Публикација „Насиље у школама“ је објављена 2009. године, тако да су коришћена истраживања и подаци из прве деценије двадесет и првог века. Због тога, наведене проценте треба посматрати у складу са временом у ком су настала, остављајући могућност да је у међувремену дошло до промена у том погледу.)

Извор: cibezbednost.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас