Мило Ломпар: Избори ништа неће решити

Milo Lompar

Садашњи курс опозиционе политике нема мобилизацијску снагу за расположење активног дела јавности. Он делује недовољно подстицајно. Отуд избори ништа не могу решити – истиче проф. др Мило Ломпар у најновијем интервјуу.

Да ли избори у Србији ишта могу решити, и која је једина аутентична опозиција која (не)постоји, читајте у најновијем интервјуу који је за магазин Таблоид дао Мило Ломпар.

Поред ових питања, професор Ломпар дотакао се и многих других тема које скупа имају једну велику тему: судбину српског народа на почетку 21. века.

Аутор интервјуа: Предраг Поповић

Каже се да „сваки народ заслужује власт коју има”. Да ли је могуће да су Срби толико грешни да заиста заслужују Вучића и СНС?

– Ова изрека подразумева да доминантни културни модел унутар ког постоји један народ, или једно друштво, одређује политичко понашање власти. Тај модел је до 2000. године углавном био одређен титоистичким наслеђем: однос према југословенству и комунизму био је противречан, српско наслеђе је постепено добијало знатније присуство, ратови су имали двострука образложења: као ратови за одбрану југословенске државе и као ратови за српска национална права. Но, појам српског народа био је битно фрагментаризован: давнашње регионалне представе надограђене су републичким и покрајинским границама. Тек је злочиначко НАТО бомбардовање 1999. године дало искључиво српски карактер ратним догађајима.

Тај мутни модел почео се распадати после 2000 године. Кључна је била прва деценија, јер је требало сачекати ново поколење које би прихватило ново поимање државе, друштва, окружења, комуникације, посла. То се упадљиво образује у последњој деценији. Тај модел, на коме почива садашња власт, има два састојка. Први је културно наслеђе које се призива у јавну свест да би се обезбедио привид политичког континуитета владајуће странке са претходном родољубивом идеологијом: дан заставе, ћирилица, навијачка поистовећивања са нацијом. Сви ти чиниоци су неспроводиви, али задовољавају фолклорну представу о националној политици.

Други састојак је духовна ситуација времена којом се постављају темељи новог поимања јавног морала: потпуна предаја имовине у руке страних чинилаца: аеродром, земљиште Београда на води, Рио Тинто; нетрадиционална сексуална оријентација као званични и опресивни чинилац упркос већинској вољи људи; закон о обавезној употреби родне равноправности у језику; одбијање да се повећа број часова српског језика и историје у школама. Итд. Ти чиниоци су агенда која ће се у будућности спроводити. Она има своју цену за друштво: криминализација коју толеришу страни чиниоци да би се српска национална права и у Републици Српској, и у Црној Гори могла постепено сводити на што мању меру.

Недавно смо имали и симболичко показивање овог склопа: после немачких застава, уприличених за време посете Ангеле Меркел, када је требало да се јавним написима на немачком језику у људску свест уреже колонијални жиг, дошао је дан српских застава, као задовољавање фолклорних представа. Могли бисмо казати да садашња власт форсира два облика српског национализма: декоративно-немачки и навијачко-фолклорни. Реч је, дакле, о сложеном сплету пропагандних дејстава која онемогућавају велику већину становништва да расуђује и да се оријентише.

„Одбрана је са животом скопчана“

Откад је СНС на власти, више од 700.000 људи је напустило Србију, држава је задужена с још 15 милијарди евра, институције су урушене, владар крши Устав и законе, слобода медија не постоји, привреда је у колапсу, у успону је само организовани криминал… Како објашњавате ћутање народа? Зашто нема отпора?

– Отпор подразумева организацију. Организација подразумева идеологију. Ако и власт и опозиција приањају уз исту, евроатлантску идеологију, како организовати отпор? Са ког становишта дати одговор на национална и демократска питања као одговор који би био различит у односу на власт? То становиште је укинуто код нас. То је видљив моменат тихе окупације. Хиперосетљив на медијско присуство, председник државе прогања по алтернативним порталима оно мало људи који му се противе у име српских националних и демократских права. У таквим околностима народ није у могућности да се бори за нормалнији облик живота, осим спорадичних бунтова који се медијски прикривају.

Цитирате Његошеву мудрост Одбрана је са животом скопчана”. Зашто сад, кад су  угрожени, Срби не бране право на нормалан живот?

– Први моменат: зато што је издаја награђена. Подтекст је јасан: ако су они који су деценијама све проглашавали издајницима постали то што су код других осуђивали, сугестија је да је издаја неминовна. Други моменат: радикални индивидуализам нагриза свако осећање солидарности. Његова последица је корупција на свим нивоима, која је – како је давно писао Слободан Јовановић – поуздан знак кварења нарави. Трећи моменат: бекство од политичке идеје у корист деполитизације стварности увек је био знак недемократског карактера друштва, чак и диктатуре, писао је такође Слободан Јовановић. Резултат: како је епохална ситуација постмодерна, код нас имамо недемократску ситуацију у друштву на постмодерни начин.

Да ли је народ окован страхом, па зато трпи тортуру власти?

– Страх за посао показао се добрим механизмом контроле маса. Ново поколење људи – после 2000 године – нема никакве параметре да процени стварност: они не знају за боље од овога. Главни импулс младих људи није побуна него прилагођавање. Слежу раменима: систем је лош, али како да се уклопим? Без младих људи, побуна је неизводива. Себичлук старијих оцењује се као мудрост. И ко онда да се буни?

Шта би требало да се деси, па да пукне трпило?

– У спонтанитет  негативног расположења могу поверовати, али у спонтанитет организованог бунта не верујем. Само западни (амерички, немачки) чиниоци могу створити проблеме властима и у спољној и у унутрашњој политици. Зашто би они то чинили, кад на најмањи притисак ова власт даје неки уступак? Са становишта западних чинилаца, ова власт је најбоља: има ореол националне, док издаје националне интересе; уступа КиМ истрајно; подрива Србе у Републици Српској тако што признаје Шмита за високог комесара УН упркос томе што га не признају ни Русија ни Кина; учествује у политичкој смутњи у Црној Гори са основаном сумњом да помаже вечитом црногорском председнику.

Зашто опозиционе странке не могу да каналишу незадовољство народа?

– Зато што нису аутономне: не настоје да своју снагу потврде у народу, да би тако потврђене постале поштоване и признате код западних чинилаца, него се труде да снагу пронађу у блискости са тим чиниоцима, па да тако ојачају свој утицај у народу. То је намеснички, а не демократски пут. Предност владајуће странке је у томе што је снагу коју је СРС имала у народу претворила у капитал код западних чинилаца.

Ко наноси више штете Србији: грађанске странке с комесарима из НВО, или лажне патриотске организације, које кохабитирају с режимом?

Грађанске странке су хипнотисане титоистичком дефиницијом национализма, коју је у јавној свести одомаћила невладина интелигенција: да је за све на свету,  укључив и земљотресе на Аљасци и поремећено кретање комета, крив српски национализам. Други предмет њихове фасцинације су западни политички чиниоци, којима ова дефиниција идеално одговара за неутрализацију српских интереса и руских утицаја. ДС је расејала бројне опозиционе деривате као школске примере непроменљивости: оно што су мислили док су били на власти, до 2012, они и данас мисле. Ниједан корак  нису направили у свести да преиспитају искуство пораза. Ако би се сад вратили на власт, опет би остао исти програм на телевизији, можда и исти директор, који не подлеже ни пензионим ни биолошким критеријумима; опет би комесарска управа Виде Огњеновић постала јавни погон Министарства културе; опет би објашњавали да је приватизација била добра. Они не желе да се мењају у складу са приликама, са проживљеним искуствима, не желе да ризикују, не осећају никакву дужност према народу са којим живе, већ чекају да их неко устоличи. Место је, међутим, заузето.

Патриотске организације су фиксиране за власт: не пада им на памет да се може бити у опозицији, да везе са народом нису везе са влашћу, да се живи од свог рада а не од изнајмљивања своје подршке властима. Оне су клијентелистичке: ако би се променила власт, могле би постати бунтовне, као до 2012, под условом да њихови интереси буде занемарени. Ова власт их сервисира као безначајне, али јефтине клијенте. И њима лепо: мало сликања, мало приче. И критикују Гордану Чомић као министра који предлаже законе о истополним заједницама. А не питају: како се зове онај човек који је особу, која је била бич идеолошке нетолеранције десетину година, поставио за министра, иако на изборима није наступала за владајућу странку, него наводно против ње, и добила величанствено мање од 1%. Пишу писма против актуелне власти због наметања броја убијених у Јасеновцу и новог директора Музеја геноцида, али не именују ко је човек који је то политички омогућио? Постоји само једно име. То се види по томе што га не изговарају.

Обе политичке формације су плод деловања две врсте интелигенције: невладине интелигенције, која је структурно везана за стране чиниоце, па је тако јачи чинилац у државној администрацији, и националне интелигенције, која је структурно усмерена на власт као такву, па се задовољава статусним и материјалним компензацијама.

Власт десет година наноси штету државним и националним интересима, а ниједна странка није успела да стекне поверење бирача, да уђе у простор који су напустили СРС и ДСС. Зашто?

– Зато што су западни чиниоци успели да поделе политичку сцену на два пола, а оба они контролишу. Трећу позицију, националну и демократску, уклањају из видокруга, јер компликује распоред дејстава. Најтеже је контролисати демократску власт, јер често почива на коалицијама, и националну јавност, јер њено мишљење извире из везаности за националне интересе. Свака окупација то уклања из свести. То је спољашњи разлог.

Унутрашњи разлог је велика брига српског председника да се на политичком полу који би његову политику с правом осудио из националне перспективе не појави нека политичка организација. Она би могла постати привлачна за његове гласаче.

Као допунски моменат се појављује одсуство везаности националних политичара за политику, за мишљења, за уверења. Они су подређени представи о политици као искључивој борби за власт, премда се она може схватити и као борба за идеје, за начине живота, за облике отпора, за разноврсну јавност. Учинак такве политике долази спорије, али је дуготрајнији. Човек без истинских уверења није политичар него политикант: најјефтинији учесник размене услуга на политичкој пијаци.

Да ли опозиција има снаге?

Промене не могу да покрену странке из Н1 опозиција”, настале из рестлова ДС-а. Да ли је та процена погрешна?

– Можда и могу, али друштво мора да иструли до последње тачке, да незадовољство остане необликовано, али јавно незадрживо. Тада контролисани хаос може довести до смене власти без промене политике. То је кључни моменат западних  политичких акција.

Како објашњавате да тај део опозиције, проевропске, дели исте ставове с режимом по кључним питањима – односу према Косову и Метохији, односу према САД и ЕУ, мигрантима, јавним извршитељима?

– Из заједничке везаности за западне чиниоце. Они не желе да виде да је владајућа странка издала своју политичку агенду, премда не и своје понашање, па да на полу западних интереса, на којем се налазе деривати ДС, нема више само њих. То уништава деценијску самоумишљеност ДС да је она историјска авангарда (ту представу су преузели од комуниста), да она зна који пут води у будућност, да су они носиоци културе и цивилизације, шаманске модернизације, симболи европејства и вредности. Они су жива слика затвореног ума. Да би одржали ту представу, они се нуде за боље извршиоце. Опозиција ни у једној тачки није ишла у сусрет националним интересима, ако то не одговара страним чиниоцима: она није енергично осудила Инцков закон о геноциду у Сребреници, она је занемарила председниково признање Шмита као високог представника упркос Русији, Кини и Србима у Босни. А то су биле теме које су јој – због грешака власти – омогућавале продор међу национално оријентисане бираче. Њено противљење признању КиМ за самосталну државу је свакако похвално, али небитно, јер је и режим – који је на КиМ издао све што је могао – декларативно на тој позицији. И – пресудно – зато што признање и не зависи од српских власти него од руског вета у УН. Опозиција, дакле, прати стране чиниоце у садржају политике: чак и кад се не слаже са њеним носиоцима. Изгледа да у ових десет година није било потребе за променом носилаца владајуће политике: садашњи председник и његови сарадници су идеални извршиоци политичке издаје и цивилизацијске регресије.


Српско друштво је увек било склоно поделама, али некад су оне остајале на нивоу високе политике и крупног бизниса, а напредњачка власт је успела да их унесе у сваку кућу, у сваку породицу. Може ли се то превазићи и наћи заједнички интерес, макар по егзистенцијалним питањима?

– Мора да се догоди још већа пропаст и још већа срамота. Како променити власт коју безусловно подржавају све установе друштва: странке, медији, установе као САНУ и СПЦ, Универзитет? Како променити власт коју воде – како мудро рече Весна Пешић поводом Бриселског споразума – Черчил и Де Гол? Како променити власт коју овако одрешито и немачки категорично недавно подржа Ангела Меркел? Да би уздрмала власт, опозиција би морала да се замери западним (америчким, немачким) чиниоцима. Они то никако не смеју и не желе да ураде.

Како објашњавате ћутање тзв. интелектуалне елите, која не реагује на проблеме који уништавају државу и народ?

– Мислим да реагују. Председник САНУ предлаже елегантно напуштање КиМ. Академик Љубомир Симовић пита шта бисмо са КиМ и да нам га врате. Академик Душан Ковачевић тврди да немамо више снаге ни за какав отпор и предлаже нам – у пропагандном споту који је снимио за државну телевизију – да славимо дан заставе: заставе изгледа имамо. Бар нешто. Председник МОК-а Божидар Маљковић каже да морамо стајати поред косовских спортиста на постољу, што потом понавља и председник државе: Шпанци, зачудо, на недавној фудбалској утакмици, нису морали ни име да им изговоре. Лако је Шпанцима. Председник МС пише – са удворичким наклоном председнику државе – да се зна ко је најзаслужнији за формирање културне политике: против кога онда организује скуп који доводи у питање родну равноправност у језику? Пред сваке изборе, председник државе се слика са свим истакнутим члановима интелектуалне, естрадне и црквене елите. Нема грешке: ово је њихова власт. Док не падне.

Како је могуће да писмо подршке председнику Вучићу потпише шест академика и осамдесетак универзитетских професора, заједно с криминалцима попут Кристијана Голубовића и старлета Сораје и Тијане Ајфон?

– Можда питање треба друкчије поставити: зашто су ови који су последње поменути дозволили да освану у друштву које чине они који су прво поменути?

Поред законодавне, извршне и судске, Вучић је увео и четврту грану власти – медијску. Та му је најважнија, њу користи за прогоне политичких противника и критичара. Да ли пратите те медије? Колико су токсични?

– Пратим електронске медије у ограниченом обиму. Обично ме неко обавести када ме негде негативно помену. Када ме је председник државе – у Ћирилици ‒ лажно оптужио да сам био ментор Бошку Обрадовићу, то је објављено у електронском издању Политике, па сам демантовао. Онда ми је један посланик СНС рекао: Ваш деманти су видели само читаоци електронског издања, а ово што ми кажемо – милиони. То је мера понашања власти: наша лаж вреди, јер је милионска; истина је безначајна, јер је заступљена на мало места.

Телевизију не гледам. Увек се шалим са једним колегом, који има извесних симпатија за власт, по логици сопствене носталгије, јер је емотивно везан за Милошевића. Он има на програму Н1 и Нову. Ја немам. Кажем: ови који су за власт могу да гледају опозицију, али ови који су за опозицију могу само да гледају власт.

Мој став је карактеристичан за индивидуално поимање опозиционог понашања: увек подржавам алтернативне облике изражавања. Мале издаваче, медије и штампу. Не бркам бројност и вредност, јер и у књижевности разликујем успех, моћ и вредност.

Коме су потребни избори и зашто?

Вучић је окупирао политичку сцену и на њој инсталирао култ своје личности. Да ли је то доказ да Срби не прихватају демократију већ траже само вођу?

– Тако је лакше. Ако пребројимо припаднике и следбенике ДС и ДСС у садашњој власти, видећемо да их је веома много. Кад је тако, зашто се нису договорили 2008. године и наставили да воде државу у тешким околностима, него су страначки ратовали до обостраног уништења? А сад марширају заједно. Зато што су сад одговорност пренели на председника државе и СНС, крију се испод његових потреба за јавним појављивањем, да би – кад ова власт падне – све свалили на њен видљиви део. Кад имате вођу, он је крив. Када учествујете у власти, делимично сте одговорни. Пренос одговорности на вођу штити од преиспитивања личне одговорности.

Вучић се често пореди с Јосипом Брозом Титом. Да ли Ви уочавате сличности?

– Био сам изложен подсмеху невладине (другосрбијанске) интелигенције када сам – пре 15 година – описивао обнову титоизма која нам предстоји: као система неутралисања српских националних права, а не као комунистичке идеологије. А ето Ангела Меркел нам је недавно помогла да понешто видимо: када одговара немачким интересима, ауторитарни режим бива подржан. Није га само Путин одликовао. Унутрашња једнообразност, медијски монопол, сагласност страних чинилаца. У разговору за агенцију БЕТА, недавно сам казао да би се могло десити да председник Србије почне да тргује интересима Срба у Црној Гори и Републици Српској. Није прошло ни недељу дана од те изјаве, а он је примио Шмита у својству високог представника УН упркос одлукама Русије и Кине да овај немачки политичар то није. Ако буде успела да неутралише српска национална права у Републици Српској и Црној Гори, потом и Војводини, ова власт ће остварити титоистичко решење у другим условима. Издвајање КиМ из државног састава Србије се подразумева, али ова власт је све учинила што се ту могло учинити: руски вето у УН је последња препрека.

Да ли је икад постојао српски владар који се према Космету односио слично Вучићу данас?

– Ако се изузме титоистички поредак, није било овакве ситуације: у идеолошком смислу, изругивање косовском миту; у државном смислу, предаја читавог низа чинилаца суверености на КиМ; у политичком смислу, одрицање од косовске компоненте српске политике. То ни краљ Милан – као најкооперативнији српски владар у односу на западну политику – није чинио.

Како смо дошли до тога да нико не реагује кад председник државе тврди да Србија треба да се одрекне Приштине, Призрена и осталих косовских градова као што се Немачка одрекла Кенигсберга, данас Калињинграда?

– Паралела је бесмислена. Немачка је изазвала рат у којем је поражена. Она је окупирана. Ако тако стоје ствари, а не стоје, што показује Резолуција 1244, онда нама не треба председник, нека поставе окупационог намесника. Он не мора да се заклиње на Мирослављевом јеванђељу. Ако се већ развијају нека поређења, може се казати да се Русија повукла хиљадама километара на исток без испаљеног метка. И – да ли су западне силе престале да воде пропагандни рат против ње? И сад тврде да је Русија агресор, јер се одупире западној доминацији над својим народом и својим интересима у Украјини и Белорусији. Да ли су стали после прогона Срба из Крајине? Неће стати ни на Дрини. Отуд: „одбрана је с животом скопчана”. А има много начина одбране. Ако нема воље да се бори, човек не треба да лаже: нека призна да је одустао од себе.

Вучић тврди да народ разуме да Србија више нема ни метар на Косову” и да се зато нико на улици не буни против” његове спољне политике. Да ли је у праву?

У оваквој медијској доминацији невладине политике, са читавим низом пратећих ефеката, право је чудо да још понеко диже глас. И то љути председника државе: „неки тамо опет дижу главе”, говорио је друг Тито. Ту је кључна улога СПЦ. Ако се она не буни против таквих тврдњи, онда је попустила последња линија одбране. Митрополит Амфилохије је показао да не мора да буде тако.

Да ли би дефинитивна предаја Космета, кроз тзв. Споразум о добросуседским односима, угрозио Вучићев опстанак на власти?

– Зависи од спољних чинилаца више него од унутрашњих, ако изузмемо СПЦ. Уколико би западни (амерички) чиниоци проценили да им он не може помоћи око Републике Српске, да је његова политичка употребљивост исцрпљена, могло би бити као у случају црногорског председника: постепено уклањање личности и суштинско очување политике. Остаје сфинга руске политике: ако би они ставили вето у УН, то би појачало унутрашњи притисак на власт. Сувише непознаница за моје знање.

Да ли је могуће да до смене власти дође на изборима?

– Коме су политички потребни избори после тек једне године новог скупштинског сазива? Несумњиво властима, јер оваква скупштина јасно показује да власт нема легитимитет који би био уверљив и у унутрашњој и у спољној политици. То би значило да новим изборима треба створити привид легитимитета власти. Својим уласком у скупштину у занемарљивом броју, лишена медијског утицаја и деценијски жигосана у свим садржајима, од општих до појединачних, опозиција би давала легитимност различитим рђавим одлукама: од Рио Тинта до Косова и Метохије и Републике Српске. Коме су још политички потребни избори? Страним чиниоцима, јер је за њих боље да дубоко штетне и, чак, издајничке одлуке власти буду донете у што легитимнијем скупштинском сазиву. Коме су финансијски, промотивно и појединачно потребни избори? Опозицији, јер је у оваквом стању потпуно ускраћена за сва ова подручја.

На изборима у Црној Гори 2020. године показало се да пораз владајуће странке не значи нужно пад режима, пошто су све друге установе остале нетакнуте. И то су обезбедили страни чиниоци. Покренут је дуг и неизвестан процес релативне корекције једне политике уз чување оних њених садржаја који су потребни западним (америчким) чиниоцима. Као да је тај начин промене власти код нас тренутно неостварљив. У односу на деведесете, стање ствари је битно различито: садашња власт је успела да све битне националне чиниоце доведе у клијентелистички однос, па је тако СПЦ много чвршће уз њу него што је било деведесетих, док опозиција не мења политичко понашање с којим је поражена 2012. године.

Истичете да сте за “пасиван отпор, да се ради с најмањим могућим ризиком”. С обзиром на стање у коме се налазе држава и народ, шта још може да се ризикује?

Српска позиција је историјски ризична: на граници светова. То подразумева непрестану концентрацију. А ми смо народ махова: први устанак на Балкану је српски, једина победничка балканска војска у Првом светском рату је српска. Итд. Драгиша Васић је писао како су – после победничког Првог светског рата – мислили да треба да легну на ливаду, гледају у звезде и одмарају се. Нема тога на граници. Утицаји које трпимо су разнострани. Отуд сам увек сматрао да је неопходан преокрет у унутрашњој политици: довођење у што већу сагласност чинилаца унутрашње политике са схватањима и традицијама народа. Зашто? Зато што је такво понашање једина поуздана основа са које српски политичари могу неутралисати или разблаживати стране, неминовне, притиске. Садашње манипулативне технике доводе у сумњу овакво схватање. Јер, оне мењају општу свест: циљ је да се промене основи људског понашања, а не носиоци политичког деловања. То се види у књижевности и уметности: мењате укус публике и она једноставно не чује оно што вреди. Њен слух је тако постављен да не чује. Отуд писац хита да види шта њу обузима, преноси те представе у своје дело и настоји да буде опажен. Тако се вредност потискује због успеха. У политици ствари иду спорије, јер су колективне представе чвршће од уметничких, али ипак иду у том правцу. То значи да се треба прилагодити комуникационо, да би се очувало оно што је вредно. Треба, дакле, створити алтернативни простор у што већем броју садржаја. Каже се да је то спор пут. Можда. Нарочито ако њиме не идете. Али, зашто моћне адресе исијавају гнев у односу на постојање такве алтернативе? Они који нуде радикалније алтернативе треба да поштују начело: сам корачај по путоказима које постављаш. Нека покушају револуцију, реакцију, шта год, али лично. Да видимо резултат.

Шта ће, после Вучића, остати од Србије?

– Иста политика, са корекцијама на местима која су сувише осрамоћена. Као у Црној Гори. Пред крај живота, у својој Књизи о Змају, из 1902. године, која га је довела у сукоб са преовлађујућим јавним мњењем, Лаза Костић је писао да је српски народ на низбрдици. А десетак година потом, у балканским ратовима и Првом светском рату, слава српског оружја и имена прошла је светом. Чинило се да је велики песник потпуно промашио. Кад је он могао промашити, са таквим уметничким и интелектуалним дометом, као и животним и политичким искуством, не би била никаква штета да и један универзитетски професор књижевности погреши у својим проценама.

Иако своју јавну делатност држите у оквирима своје професије – предајете српску књижевност, пишете и јавно критикујете антинационалну и антидемократску политику режима – многи у Вама виде човека који би могао да, као председнички кандидат, значајно допринесе победи над Вучићем и ослобођењу Србије. Шта би требало да се деси, па да се прихватите тог или таквог ангажмана?

– Имамо ситуацију која није непозната. Већ на првим изборима 1990. године било је трезвених гласова који су упозоравали да опозиција – због неравноправних услова – не може рачунати да буде нешто више од демократског декора. То се показало као тачно. Потом је образована Српска либерална странка (Никола Милошевић, Коста Чавошки) која је тражила поштовање начела о равноправности изборних услова и неизлажење на изборе док се тако нешто не оствари. Била је малобројна, због чврстог националног става неинтересантна страним чиниоцима, као глас савести непријатна другим опозиционим странкама, и отуд потпуно неутицајна, па је често служила за подсмех све бројнијим прагматичарима и опортунистима на нашој политичкој сцени. Један њихов део, везан за ДС и ДСС, ипак је био приморан да бојкотује изборе 1997. године. Нико се није сетио да их пита зашто касне седам година. Таква питања се у нашој политици никад не постављају.

Промену власти 2000. године омогућило је око 600.000 гласова разлике у корист Војислава Коштунице у односу на Слободана Милошевића. То је био резултат председничких избора, док су на изборима за скупштину СРЈ победили СПС и СНП. Али, промене је изазвао пад режима, а не изборни биланс. Јер, значење председничке победе циљано је пренето на тренутно, насилно и неосновано запоседање телевизије, Народне банке и других државних установа. Био је то меки државни удар. Његову остварљивост обезбедили су западни (амерички) чиниоци: уз прећутну или јавну подршку војне и полицијске структуре.

Како страни чиниоци нису заинтересовани за промену носилаца садашње политике, настојање опозиције да изађе на изборе делује само као њен уступак страним чиниоцима и остајање у видном пољу јавности за неко будуће (хипотетичко) стање. Отуд следи да би једино истинско опозиционо решење подразумевало промену политичке агенде и улазак у ризично поље учесталих протеста. Јер, садашњи курс опозиционе политике нема мобилизацијску снагу за расположење активног дела јавности. Он делује недовољно подстицајно. Отуд избори ништа не могу решити. Они су пука манифестација. Милан Грол је тачно казао: „Манифестације пролазе, проблеми остају.” То би значило да се опште друштвено труљење наставља. Какав политички разлог онда може бити у изласку опозиције на изборе?

Интелектуалац по природи ствари може себи дозволити да критикује власт, да јој противречи, да занемарује медије, да иде супротно од њихових токова. Он то себи може дозволити, јер оличава једну духовну и политичку позицију: бори се за вредности, а не за власт. Отуд мора да зна где су му границе: његово је да каже шта види, да објасни шта разуме, да поучи ако има кога. Није његово да управља: он свој хлеб треба да зарађује изван сервисирања свог политичког мишљења. То је лако рећи, али је тешко издржати у таквом опредељењу. Јер, он свакако смета, каткад и нервира, узнемирава миран сан и леп одраз у огледалу толиких пропагандиста.

Таблоид 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас