Косовски мит, завет и опредељење, представљају стожерну нит српске културе: и као налог, и као норма, и као разочарење, и као трагични, и као метафизички, и као комични, и као световни израз српске књижевности.
Свих тих момената – разнородних, некад противречних, некад напоредних – има у српској књижевности.
Отуд широка лепеза могућих значења косовске традиције представља прирођени и унутрашњи моменат српске културе. То се не може напустити, јер би нестало саме српске културе.
То ни не треба напуштати, јер су европске вредности у нас везане за ту традицију: средњовековни записи о Косовском боју, њихова спиритуалност и метафизичка дикција, величанствена епска артикулација народног гуслара, синтеза свих тих традиција у Његошевом индивидуалном таленту (Обилићев величанствени подвиг – у сјају косовске традиције – треба разумети у духу Његошевог стиха „Одбрана је с животом скопчана“), Андрићева историјска имагинација и лирска рефлексија Црњанског. Зашто бисмо се тога одрицали?
Патмос
