Гледајући тренутно стање модерног света, можемо да приметимо високе нивое агресије, депресије, и анксиозности. Ово није илузија: многобројне научне студије показују глобални пораст менталних болести, поготово код деце и адолесцената [1-5].

Овакви светски феномени су комплексни, и укључују велики број економских, социополитичких, и еколошких фактора које је тешко јасно дефинисати, а камоли променити; свакако, то су ствари које надилазе моћ просечног човека.

Али постоји и једна група узрока коју налазимо на тачки додира између структуре нашег мозга и структуре модерних медија. Ако ове механизме разумемо, можемо итекако на њих да утичемо, и да тако себи макар донекле побољшамо живот. Погледајмо детаљније.

Допамински тобоган

Већина нас је већ чула за допамин, супстанцу која у нашем нервном систему учествује у великом броју процеса. Ако кренете да читате научну литературу, видећете да допамин регулише споснобност активног понашања и размишљања; намерно кретање; мотивацију; разлучивање успеха и неуспеха, казне и награде; спавање и производњу снова; опште расположење; контролу фокуса пажње; функционисање радне меморије; учење било чега новог [6-8]. Може се учинити да је допамин умешан у практично сваки аспект живота.

Али ако погледамо пажљивије, видећемо да је допамин врло ретко узрочник било ког од свих тих процеса. Његова улога је одреди које функције излазе у први план по важности: које стимулације наших чула ће заиста допрети до свести, који покрет од свих могућих ће наше тело направити, која од могућих реакција и емоција ће бити виђена као најбитнија. Другачије речено, допамин је сигнал кроз ког мозак зна шта је заправо важно у свету, а шта није. Шта треба научити, а шта се може заборавити. На шта пазити, шта игнорисати.

Узмите човека који покушава да убаци лопту у кош. Ако погоди, његов мозак ће испустити мало допамина, након чега следи осећај задовољства и успеха. Ако промаши, то такође производи допамин, након чега следи осећај иритације – али и пажња која је неопходна да се из те грешке научи како да се лопта следећи пут боље баци. Саме емоције задовљоства или незадовољства производе други системи у мозгу; допамин одређује које од њих ће бити свесно уочене и којима ће бити приписан значај.

Ако после бачене лопте не буде скока у допамину, човеку просто неће бити стало да ли је лопта погодила кош или није. Његов став према тој лопти и том кошу неће бити ни позитиван ни негативан, већ просто… неће га занимати исход, нити ће моћи да себе натера да обрати пажњу на детаље и узроке тог исхода.

Овај механизам је од критичне важности за наше функционисање у свакодневници. Ми смо стално окружени разним догађајима, речима, сећањима, мислима, ситуацијама, и обзервацијама. Мали пулсеви допамина прате оне ствари које избијају на врх, које сматрамо битним и смисленим. Пољубац вољене особе, нова епизода омиљене серије, добра вечера са пријатељима… све што нам је важно, препознајемо као важно зато што то мозгу даје привремену дозу допамина.

Велике дозе допамина у нормалним околностима прате велике и важне догађаје, у којима су свест и емоције посебно фокусиране и изражене. Ово могу бити позитивна искуства (високе емоције током венчања, прва реч детета, тренутак неког великог личног или пословног успеха), али могу бити и негативна (саобраћајна несрећа, вест о смрти члана породице): у оба случаја, велики ослобађање допамина у мозгу привремено потискују све друге мисли и емоције из нашег ума, и све се фокусира на тренутну кризу..

Овде лежи и једна велика мана целог механизма. Наиме, ако допамин одређује шта нам је важно и шта сматрамо битним – шта се деси ако можемо да урадимо нешто што нам гарантује велики пулс допамина?

Екстреман облик тог сценарија можемо да видимо код људи који постану зависници од дрога [7-9]. Кокаин и амфетамини производе зависност тако што директно ослобађају огромне количине допамина у мозгу; хероин и друге опојне дроге то раде индиректно. Мозак се брзо прилагоди на те нове, високе нивое; свакодневне ствари које су претходно биле важне сада не могу да ослободе довољно допамина да би биле примећене, и постају небитне. Породица, пријатељи, амбиције, емоције, све лети у позадину у поређењу са следећом дозом дроге, јер само дрога може да постигне те нове, претходно недостижне висине.

Али нису нам увек потребне дроге. Било шта што доводи до снажног повећања допамина може да изазове сличне ефекте. Људи могу да постану зависни од практично било чега што им гарантује дозу допамина, поготово ако макар повремено та доза буде заиста велика.

За пример овакве врсте зависности свратите у своју локалну кладионицу. Наћићете тамо многе људе који су очајни и исцеђени, који некад дословно плачу док уплаћују опкладу. Али не могу да се зауставе: њихов мозак се прилагодио нивоима допамина који су већи него што било шта друго у свакодневном животу може да произведе. Фудбалска утакмица је раније била океј забава; сада без опкладе постаје досадна и небитна. Са опкладом, све је другачије. Сваки потез, свака размена лопте, све производи снажне дозе допамина – јер сада је то важно, велики новац лежи на томе. Када дође до гола, без обзира на коју страну, доза постаје огромна. Човек осећа жив и присутан, све друге бриге бледе у позадину.

Коцкање је пример понашања које изазива зависност код значајног броја људи, кроз исте системе у мозгу кроз које настаје и зависност од „класичних” дрога [10]. Није једини такав случај: људи могу да постану зависни од било чега што производи сличну структуру скокова у допамине. Тако имамо људе зависне од секса, зависне од адреналина, и – кључно за ову данашњу дискусију – зависне од беса.

Размислимо мало о важности ове стваке: да бисмо постали зависници, није потребно да почнемо да узимамо неку забрањену супстанцу. Довољно је да упаднемо, или будемо увучени, у неку схему понашања која производи исте хемијске каскаде у нашем мозгу.

Но, дрога и коцка захтевају да се особа упусти у те ствари намерно, и да онда настави након првих губитака, и да игнорише друштвени притисак који осуђује такве облике зависности. Да ли је могуће навести људе да постану зависни без вољног упуштања у ризичне ствари, без осуде од стране других људи око себе, полако, постепено, свакодневно? Да ли се ови механизми могу употребити да нас наведу на самодеструктивна или друштвено деструктивна понашања… а да ми то и не приметимо?

Зависност од беса

Ако се нађете у ситуацији нагле опасности – рецимо, неко вас изненада физички нападне – ваше тело ће одмах проћи кроз низ паралелних промена. Биће потиснут осећај глади и жеђи, срце ће се убрзати и крвни притисак ће скочити, бубрежне жлезде ће ослободити адреналин, повећаће се ниво кисеоника у крви, мишићи припремити за нагли напор…

Све ове промене контролише хипоталамус, малецни део мозга који се налази у самом центру наше главе, скоро директно иза очију. Хипоталамус такође може да покрене наше емотивне центре, и тиме бира која ће бити наша реакција на опасност: да ли ћемо се разбеснети  и почети да се боримо – или ћемо се уплашити и почети да бежимо. Поготово у случају агресије, велики део контроле коју хипоталамус врши над другим деловима мозга се одвија кроз индиректно ослобађање високих количина допамина. Као што смо видели у претходном тексту, тај допамин нам фокусира пажњу на релевантне аспекте ситуације, и омогућава нам да доживимо снажне емоције које прате кризу (без обзира да ли је реч о агресији или страху).

Наравно, људи нису једнодимензионалне машине код којих пулс допамина аутоматски производи рефлексна понашања. Други делови мозга модификују нашу реакцију у складу са контекстом укупне ситуације (овде је пре свега битан префронтални кортекс, део мозга који се налази директно иза чела, и у коме се, упрошћено говорећи, налазе центри одговорни за самоконтролу).

Наша спобност да сагледамо шири контекст током емотивне ситуације производи разне необичне аспекте људског понашања и културе. Узмимо као пример хорор филмове: зашто би неко живо створење намерно изабрало (и платило улазницу!) да им нешто производи снажан осећај страха? Такво понашање постаје разумљиво тек када узмемо у обзир гореописани допамински систем. На екрану искочи убица и нападне главног лика; ми у сали биоскопа скочимо у узбуђењу, добијемо снажну дозу допамина која нам фокусира пажњу, и доведе до осећаја присутности, осећаја да смо стварно живи. Притом, наш префронтални кортекс разуме да је то само филм, тако да ово узбуђење има своје границе; можемо да се контролишемо, да „смањимо доживљај” до нивоа где добијамо више допамина него у свакодневном животу, али не толико да то произведе стварну тешку емоционалну реакцију са дуготрајним траумама и последицама. Они који не могу да постигну то смањење емоција генерално спадају у групу која не воли хорор.

Али ти процеси самоконтроле имају своје границе, које се можда најлакше могу објаснити кроз серију експеримената који су рађени на мишевима.

Пошто хипоталамус такође контролише и многе друге основне функције тела (укљујући ту и почетак пубертета код деце, почетак и одржавање трудноће код жена, трајање менструалног циклуса, осећаје глади и жеђи, итд.), он је већ више од сто година фокус научних истраживања. Ради вршења разних даљих експеримената, неуронаучници су кроз деценије полако научили како да поставе прецизне електроде у хипоталамус мишева, и да затим стимулишу специфичне функције, изазивајући или потискујући глад, жеђ, сексуални порив, или… агресију [11].

И ту можемо уочити нешто забрињавајуће. Наиме, ако узмете из групе мишева једног малог и мирног, који се увек повлачи и бежи, и ставите га у кутију са неким мишем-силеџијом који се увек туче – тај мирни ће да добије батине. После тога, он ће се бојати не само силеџије, већ и те кутије у којој се лоше провео. Ако га после пар дана вратите на место туче, чак и ако ту више нема силеџије, миш ће се укочити од страха.

Ако истог таквог миша ставите са силеџијом и вештачки (електродама) покренете активност центара за агресију у хипоталамусу, мирни миш одједном постане агресиван, почне да се туче, и понекад чак и успе да пребије силеџију! Но, без обзира да ли је добио битку, он опет памти ту кутију као лоше и страшно место. Ако га вратите тамо… укочи се. У језику науке, одбрамбена агресија је негативан стимулус, тј. бити бесан док се браниш од напада је лоше искуство.

Али. Ако тог мирног миша ставите у кутију са неким другим који је исто миран. И ако затим покренете центре за агресију… наш мировњак одједном сам постане силеџија, и почне да млати свог суседа без икаквог повода. Још важније, он ће сада памтити овај догађај као позитивно искуство, и ако добије прилику, намерно ће тражити ту кутију у којој се туча десила. Другим речима, нападачка агресија се доживљава као позитиван стимулус.

Што је још горе, ако се ова искуства наставе, скоро један од пет мишева (19%) врло брзо почне да показује знаке зависности од агресије, активирајући исте претходно описане допаминске механизме у мозгу. Мишеви почну да игноришу храну, пиће, и све друге важне ствари, и улажу велики напор да некако поново дођу у ситуацију где могу да бесно нападају друге слабије мишеве [11-13].

Хипоталамус је један од најстаријих делова мозга, присутан са практично истом структуром и функцијом код свих кичмењака, чак и код риба и гмизаваца. Људски хипоталамус није драстично другачији од мишјег [14], тако да није изненађујуће што и код људи видимо сличне импулсе.

Многе психолошке студије су показале да значајан број људи намерно тражи прилику за агресију, и да ситуације у којима могу да испоље бес доживљавају и памте као позитивна искуства [15-20]. Човек се издере на неког другог, и одједном му је лакше; мање је под стресом, осећа се живље, чини му се да свет има више смисла. Догод је агресија нападачка, и није одбрамбена, она је пријатна, по врло сличним принципима као што љубитељима хорор филмова прија страх.

Праведни бес је овде посебно добар: скоро сви људи током детињства и тинејџерских година, а многи и током целог живота, маштају о ситуацијама у којима могу речима или делима да „спусте” неког злог или глупог, некога ко је то заслужио. Сетите се колико пута сте видели неког политичара или јавну личност како каже нешто посебно убитачно против свог противника – на шта људи у околини реагују са дивљењем, „у, брате, како га је сахранио!” Сви волимо тај осећај.

Волимо га толико да он, слично као коцкање, може да постане извор зависности. Нешто што тражимо, нешто што почне да превазилази наша свакодневна искуства, што нам предвидљиво и редовно даје веће дозе допамина.

А када негде има дроге, наћиће се и дилер.

Алгоритам литице

Свака медиијска кућа има трошкове. Потребно је покрити трошкове кирије, платити запослене, решити порезе, плус направити зараду за власнике. Раније, ово су великим делом покривале различите врсте претплате и продаје физичких копија новина. Данас су претплате остале као делимичан извор за неке од највећих медијских институција – али већина прихода долази од продаје реклама.

Пошто зараде никада нема сувише, први потез је увек да се угура што више реклама. Више реклама, више пара долази! Али ту постоји граница: ако се претера, читаоци више не могу да прате текст, и оду на неко друго место. Што медијским кућама и друштвеним мрежама прави проблем: када се постигне максимум рекламног простора, како онда даље повећати профит?

Вредност сваке рекламе зависи од броја читалаца; што више људи види рекламу, то се она може скупље наплатити. Отуд, увек се морају тражити начини за привлачење већег броја читалаца. Тиме добијамо кликбејт наслове („нећете веровати шта је ваша омиљена певачица јуче рекла!”), ексклузиве, инсинуације, шта год треба, само да се привуче више очију. Више читалаца, више пара долази!

Они читаоци који дођу се морају што дуже задржати. Човек који прочита један текст ће видети десет реклама. Ако остане на сајту и прочита још три текста, видеће још тридесет реклама! Више пара долази!

Неке од највећих компанија у данашњем свету (Фацебоок, Гоогле, ТикТок…) у потпуности зависе од реклама за ефективно све приходе. Не треба да нас чуди чињеница да су огромне количине новца и напора уложене у оптимизацију алгоритама за привлачење и задржавање пажње. Шта ће вам бити приказано, којим редом, које сугестије ћете добити: све је оптимизовано до последњег детаља да вам задржи пажњу.

Ово се најчешће ради кроз масовна упоредна истраживања. Компанија направи неколико десетина или чак стотина варијација на тему своје апликације или свог сајта. Свака различита верзија се прикаже хиљадама корисника, након чега се мери колико су биле ефективне у скупљању и задржавању пажње. Облици који се најбоље покажу постају нови стандард, и нова основа за следећу туру развоја и варијација.

Кроз тај процес вештачке еволуције, миц по миц, модерни медији су научили како да људе навуку на допамински тобоган.

Јао види како је преслатка ова маца (мозак пушта допамин). Ау, види ову вест из рата у Украјини (мозак пушта допамин). Јао види како је смешан овај пас који је промашио врата, хахаха (мозак пушта допамин). Ух какве глупости прича овај тип кога нисам видео још од основне школе (мозак пушта допамин), баш ме је разбеснео (мозак пушта још допамина), сад ћу ја њему да љутито одговорим (мозак пушта још више допамина)! Ух, види овај музички спот…

И тако у бескрај. Увек има још ствари које се могу видети, листа нема краја.

Ако човек упадне у групу која заступа супротно мишљење, он ће ту моћи да бесни, али ће се такође и осећати нападнутим. Сетите се оног експеримента са мишевима, и како је одбрамбена агресија негативна ствар? Сусрет са великим бројем неистомишљеника би био непријатно искуство, и ризик да ће корисник напустити сајт. А ако оде, онда би престао да гледа рекламе, не би више доприносио приходима. То се не сме дозволити!

Отуд, јако је важно да се човек изложи мишљењима која се углавном слажу са њиме, другим људима који ће му потврдити оно што већ верује. Ти ће га такође љубазно упутити на даље текстове и видео снимке (са рекламама!) који ће га још више везати за то мишљење, и тиме га навести да још верније чита даље о тој теми (и гледа још реклама!).

Људи са супротним мишљењима ће бити пуштени на увид само повремено, ради производње беса. Догод их види као мањину, човек се осећа као да је његово мишљење потврђено и доказано, не мора да свој став очајнички брани. Његов бес остаје онај агресивни, нападачки, чиме храни даљи развој зависност.

Свакој особи се може дати безброј разлога за бес. Ако данас има неких лоших вести из ваше околине, супер. Ево вам корумпирани политичар, љутите се. Ево вам прича о неправди учињеној некој самохраној мајци. Љутите се! Најбоље је када може да се каже да неко нешто ради нашој деци, то је гарантован извор баш снажног беса.

Многи људи остану на том нивоу, и успеју да макар донекле ограниче скроловање. Али одређен број се постепено навикне и огугла на овакве ствари. Исто као што наркоману треба све више и више дроге, оваквим зависницима постаје потребан све већи и већи извор беса. Ако дође до тачке у којој уобичајени извори више нису довољни, ту се замка потпуно затвара: јер та особа више не може да нормално функционише без снажних стимулација који повећавају бес, ослобађају допамин, и тиме чине живот смисленим.

Исто као код наркомана и коцкара, стварни свет постаје само неважна сенка. Јер оно што читају и гледају постаје много значајније, много пуније, много смисленије. Човек се не осећа живим док једе вечеру са женом и децом, или док стоји у реду да плати струју, или док ради; осећа се живим када бесни против злих сила које изазивају олује ХААРПом, или које прскају отрове са неба, или које сарађују са ванземаљцима или са Сотоном (шта већ треба). Свакодневни свет је сив и мрачан, али свет у коме нас лажу да је Земља округла, у коме индоктринирају децу да перу руке иако вируси и бактерије не постоје, у коме лекари крију лекове за рак – то је свет пун боја, пун значаја, у коме дан проведен пред тастатуром постаје дан у коме је урађено нешто заиста важно.

Нема дна. Увек се може наћи следећа мета, коју ће алгоритми да изаберу тако да убоде ваше жеље и ваше преференце. Људима којима су приче о равној земљи сувише смешне, теорије о злу вакцинације можда могу бити привлачне. Ако то не плива, имамо масонске завере. Ако ни то не иде, биће нешто друго, нешто мора да вас љути.

Ни образовање није потпуна заштита против овог проблема. Алгоритми ће употребити дословно исте информације да нападну и стручњаке, и то врло ефикасно. Можете, на пример, у разним групама видети људе како бесне што нас „прскају из авиона.” Ти људи деле текстове са „доказима прскања,” и љуте се на научнике и стручњаке који им ето „лажу.”

Истовремено, заступници науке у својим групама бесне на теоретичаре завера који промовишу неистине, и на те исте текстове и снимке у којима се преносе дезинформације. Улазе у свађе у коментарима, пишу своје текстове и анализе. За власнике друштвених мрежа ова разлика није битна, јер обе групе добијају дозу беса, настављају да скролују, и настављају да гледају рекламе. Свађа између ових група је чист извор зараде.

И што је највећи штос, све ово се одиграло без завера или спољне организације. Алгоритме који дрмају светом није направио неки зли геније, већ стотине инжењера које гледају да повећају „задржавање” корисника за по коју додатну секунду са сваким унапређењем алгоритма. Ово се десило природно и неизоставно из најпростијих принципа људске природе. Људи се могу навући да буду зависни од беса, други људи могу да профитирају од тога, готова прича. Ништа друго вам не треба. Да је Хана Аренд жива данас, имала би у овоме још један савршен пример баналности зла.

Дубине вртлога

Изаберимо намерно један пример који ће у нашим крајевима звучати заиста сулудо: велики број Американаца, можда и пар милиона, верује да рат у Украјини уопште не постоји. Нема Руских трупа, нема војске, нема никаквог бомбардовања, никаквог сукоба, никакве пуцњаве, никакве смрти. Све су то измислиле силе које управљају медијима, на свим снимцима су само глумци и специјални ефекти, ништа се у ствари не догађа. Лажу нас. Све нас лажу, ништа није истина, све је измишљено. Зашто то раде, зашто лажу? Па… има разних предлога, али није у ствари битно, битно је да све лажу, и битно је да треба да будемо бесни што нас лажу!

Можете на ово да се насмејете, и кажете „па добро, то је баш екстремно.” Али упоредите то са причама које се шире код нас, а које такође немају никакве везе са животом.

Рецимо, у силним антиваксерским групама, људи знају да су ковид вакцине опасне, јер виде безброј прича о људима који су умрли од вакцина. Они знају да вакцинисани спортисти падају мртви лево и десно. Потврђено и доказано, видели су стотине слика, видеа, и кратких текстића на ту тему.

Ако тим људима кажете да 95% вакцинисана Португалија нема масовне гробнице, смејаће вам се. Ако им кажете да се може лако проћи кроз листе фудбалера или кошаркаша из 2019. и видети да нема масовних губитака од тада до данас, почеће да вас питају ко вас плаћа. А ако им предложите да сами провере филмове који им се уваљују, и својим очима виде да су то монтаже снимака који немају никакве везе са вакцинама, и који су често снимани годинама или деценијама пре пандемије… добићете псовке и увреде.

Зашто би вама веровали, а не стотинама својих „пријатеља” са друштвених мрежа, који им сви потврђују причу о злу вакцина, и шаљу бесконачне текстова препуне „доказа?”

У примеру из Америке, које су последице за људе који не верују у Украјински рат? Чланови тих група ће можда једног дана осетити мало срамоте што су ту тако писали, али можда и неће; ништа друго им неће бити.

А колико нас коштају антиваксерске приче? Државе Балкана воде свет по броју умрлих од ковида, да и не причамо о броју људи са трајним последицама који се вуку кроз здравствени систем. Сада нам се спрема и епидемија морбила, јер је интернет нашим мудрацима рекао да ММР изазива аутизам (иако у ствари добро знамо да аутизам настаје пре рођења и пре било какве вакцинације).

У другим групама, људи знају и једни другима потврђују да нас мрачне силе директно трују, из авиона, из камиона, свуда бре! И као резултат имамо нападе на раднике градске чистоће током прскања против комараца. Није битно што можете да им дословно покажете шта иде у спреј, знају они истину, нећети ви њих тек тако упецати!

Вртлог алгоритама вуче све већи и већи број људи ка дубинама у којим стварност више није могућа. На том месту, апсолутно све на свету постаје лаж и завера, осим једине истине која је дата на друштвеним мрежама. Живот постаје опсесивно скакање од једне до друге теме, са непрестаним бесом на неке људе или организације које су одговорне за… шта год је тренутно фокус пажње.

Ако забележите завере и скандале о којима се бесни данас, видећете да ће они следеће године бити великим делом потпуно заборављени. Бес ће бити усмерен против нечег новог, и биће дељена нова листа ужасних ствари које нам „они” раде. Јер сама мета беса није заправо битна; циљ је бес, сам по себи.

А ако нека спољна сила заиста жели зло нашем народу и држави? Довољно је да пусте гласину на друштвене мреже, и наћиће спремне саботере да уништавају и нападају шта год треба. Већ су се десили напади на медицински систем, на комуникациону инфраструктуру, па чак и на електричне мреже (у Америци је већ било крајева у којима је стотине  хиљада људи данима било без струје, зато што су гласине на Телеграму и ТикТоку довеле до оружаних напада на трафо станице).

Да и не улазимо у штету коју ови људи чине самима себи и својим животима. Њима се највише продају надрилекови, они највише умиру од излечивих болести, остају без знања и информација потребних за напредовање у модерном свету, и својим непрестаним бесом уништавају сопствене пријатељске и породичне везе.

Балансирање мрежа

Наравно, у свету има мало простих ствари, па и овде може да се нађе друга страна медаље. Друштвеним мрежама се могу ширити и добре ствари. Можемо да организујемо скупљање новца за лечење болесних. Можемо да упознамо људе који живе далеко, мисле другачије од нас, и да кроз таква познанства проширимо своје видике. Можемо да одржимо пријатељства која би се иначе угасила, што је посебно важно за нас који одржавамо те везе преко граница или преко океана. Старијим људима, поготово онима који живе сами, друштвене мреже могу помоћи да се осећају мање усамљено, и да боље одржавају менталне способности [21, 22] (мада има и детаљних анализа које показују да су ови ефекти прилично мали и нејасни [23, 24]).

Сва та прича о допамину, бесу, и зависности може бити занимљива, али колико нас то заиста објективно кошта?

Имамо три категорије мерења. У првом кораку, корелацији, можемо да упоредимо особе које не користе друштвене мреже, оне које их користе повремено, и оне који их користе активно и интензивно [3, 25-28]. Резултат је компликован, али прилично јасан: пола сата до сат интернета може да буде чак и добро за расположење. Али више од сат времена већ води у проблеме, поготово ако се ради о активном коришћењу (не само читање, већ улажење у расправе). Ово је посебно видљиво код тинејџера и адолесцената, где проценат деце са депресијом расте са 10-15% код деце која слабо користе интернет, до 35-45% код оне која проводе више сати на телефону или компјутеру сваки дан.

Али корелације имају велику ману, јер не могу да директно покажу узрочност. Можда није тачно да друштвене мреже производе депресију, већ депресивни људи проводе више времена на друштвеним мрежама?

Можемо зато да додамо податке који нису тако прости: рецимо, када су пре десетак година различита места у различито време добијала приступ Фејсбуку, талас депресије у сваком месту је увек следио тек након тог приступа [29], као пратећа сенка.

Но, најснажнији докази следе из клиничких студија, и у овом пољу на срећу имамо неколико прилично снажних. Пошто није могуће направити студију у којој би се друштвене мреже увеле у у свет у коме оне не постоје, приступ је обрнут: од људи се тражи да престану са коришћењем друштвених мрежа, и онда се мере ефекти тог престанка.

Највећа од ових студија је од људи тражила да престану да користе Фејсбук месец дана [30]. Друге су тражиле само недељу дана престанка [31, 32]. Ефекти су различитих величина, али су у принципу исти: људи који су смањили или прекинули коришћење друштвених мрежа постали задовољнији животом, и смањили су им се и нивои депресије и нивои анксиозности. Чак и са тако кратким интервенцијама, ово су значајне промене, које су јасно видљиве и самим учесницима. У највећој студији [30], након месец дана без друштвених мрежа, велики број учесника је одлучио да се никада не врати – јер су се просто осећали драстично боље.

Постоји само једна студија значајне величине која тврди донекле супротно [33]. У овој студији (која се често наводи као доказ да су друштвене мреже безопасне), тражено је да се од коришћења одустане на само један дан – након чега није било побољшања, већ су се људи осећали изоловано и усамљено у недостатку контакта на кога су навикли. Али један дан је просто прекратак период да се било шта заиста промени.

Укупно, може се са прилично великом дозом сигурности рећи да би већини људи добро дошло да ограниче себи приступ интернету генерално, а поготово приступ друштвеним мрежама (и другим апликацијама у којима се може активирати бескрајни допамински тобоган). Мада је највећи број студија рађен на примеру Фејсбука, исти принципи важе и за Вибер групе, за коментаре на новинским сајтовима, Телеграм, YоуТубе, ТикТок…

За оне који проводе највише времена пред екраном, свађајући се са људима који не познају, и који препознају саме себе у причи о зависности од беса – напуштање друштвених мрежа може да драстично побољша квалитет живота.

Ширење депресије

Једна од уводних сцена из генијалне књиге „Добра предсказања” (Тери Пречет и Нил Гејман) може да послужи као савршена завршна илустрација:

Састаје се група демона у поноћ на гробљу. Један од њих каже „данас сам навео свештеника да помисли блудне мисли.” Други каже „данас сам навео рачуновођу да проневери новац.” Трећи каже „данас сам оборио мрежу за мобилне телефоне у Лондону.”

Прва двојица не разумеју шта овај трећи прича, нити шта то заправо значи, нити зашто би њихов саборац губио време на такве глупости. Али тај трећи демон је постигао далеко највећу количину зла. Јер ако падне мобилна мрежа Лондона, колико десетина хиљада људи ће пропустити позиве, састанке, и подсетнике? Колико ће их због тога бити бесно и нервозно; и колико хиљада ће тај бес и нервоза пренети у свађе, туче, и друга већа зла? Модерни демон разуме да највећу количину зла може да направи тако што поремети мреже које повезују људе.

Ефекат модерних интернет медија не захвата само људе који су највише погођени, већ „цури” и у све друге око њих. Човек који је потпуно заобишао замку допаминског тобогана може да сам избегне директне последице, али бес и мрзовоља људи који га окружују ће га закачити у току комуникације и у току свакодневног живота. Ово је ствар која за све нас има цену.

Лоше последице претераног коришћења интернета не следе само због зависности од беса, и због сталних удара допамина. Ту су и индиректни губици, јер време које уложимо у интернет ми не улажемо у све друге ствари које бисмо могли радити. Физичка активност, дружење са вољеним људима, хобији, одржавање и побољшање нашег животног простора, све мале ствари које чине велики део задовољства животом – за све њих имамо мање времена и снаге, јер смо енергију потрошили пред екраном. А да и не говоримо о општим ефектима повећања мржње међу различитим политичким и етничким групама: јер када много људи проводи велики део дана беснећи на друге чланове друштва… озбиљни разговори постају много тежи.

Покушајте сами. Ако користите интернет више од два сата на дан, или ако користите друштвене мреже више од сат времена дневно… покушајте да то смањите, или да потпуно елиминишете на неко време. Недељу дана. Месец дана ако можете. Шест недеља у идеалном случају. Па видите и сами које промене у свом животу можете да уочите.

У данашњем свету има много проблема који су потпуно ван наше контроле. Али макар на овај можемо сами да директно утичемо.

Референце:

[1] Кеyес, К. М., Гарy, Д., О’Маллеy, П. М., Хамилтон, А., & Сцхуленберг, Ј. (2019). Рецент инцреасес ин депрессиве сyмптомс амонг УС адолесцентс: трендс фром 1991 то 2018. Социал псyцхиатрy анд псyцхиатриц епидемиологy, 54(8), 987–996. https://doi.org/10.1007/s00127-019-01697-8

[2] Бурстеин, Б., Агостино, Х., & Греенфиелд, Б. (2019). Суицидал Аттемптс анд Идеатион Амонг Цхилдрен анд Адолесцентс ин УС Емергенцy Департментс, 2007-2015. ЈАМА педиатрицс, 173(6), 598–600. https://doi.org/10.1001/jamapediatrics.2019.0464

[3] Перлис, Р. Х., Греен, Ј., Симонсон, М., Огнyанова, К., Сантиллана, М., Лин, Ј., Qуинтана, А., Цхwе, Х., Друцкман, Ј., Лазер, Д., Баум, М. А., & Делла Волпе, Ј. (2021). Ассоциатион Бетwеен Социал Медиа Усе анд Селф-репортед Сyмптомс оф Депрессион ин УС Адултс. ЈАМА нетwорк опен, 4(11), е2136113. https://doi.org/10.1001/jamanetworkopen.2021.36113

[4] Цyбулски, Л., Асхцрофт, Д. М., Царр, М. Ј., Гарг, С., Цхеw-Грахам, Ц. А., Капур, Н., & Wебб, Р. Т. (2021). Темпорал трендс ин аннуал инциденце ратес фор псyцхиатриц дисордерс анд селф-харм амонг цхилдрен анд адолесцентс ин тхе УК, 2003-2018. БМЦ псyцхиатрy, 21(1), 229. https://doi.org/10.1186/s12888-021-03235-w

[5] Стеффен, А., Тхом, Ј., Јацоби, Ф., Холстиеге, Ј., & Бäтзинг, Ј. (2020). Трендс ин преваленце оф депрессион ин Германy бетwеен 2009 анд 2017 басед он натионwиде амбулаторy цлаимс дата. Јоурнал оф аффецтиве дисордерс, 271, 239–247. https://doi.org/10.1016/j.jad.2020.03.082

[6] Клеин, М. О., Баттагелло, Д. С., Цардосо, А. Р., Хаусер, Д. Н., Биттенцоурт, Ј. Ц., & Цорреа, Р. Г. (2019). Допамине: Фунцтионс, Сигналинг, анд Ассоциатион wитх Неурологицал Дисеасес. Целлулар анд молецулар неуробиологy, 39(1), 31–59. https://doi.org/10.1007/s10571-018-0632-3

[7] Лернер, Т. Н., Холлоwаy, А. Л., & Сеилер, Ј. Л. (2021). Допамине, Упдатед: Реwард Предицтион Еррор анд Беyонд. Цуррент опинион ин неуробиологy, 67, 123–130. https://doi.org/10.1016/j.conb.2020.10.012

[8] Сцхултз W. (2019). Рецент адванцес ин ундерстандинг тхе роле оф пхасиц допамине ацтивитy. Ф1000Ресеарцх, 8, Ф1000 Фацултy Рев-1680. https://doi.org/10.12688/f1000research.19793.1

[9] Wисе, Р. А., & Роббле, М. А. (2020). Допамине анд Аддицтион. Аннуал ревиеw оф псyцхологy, 71, 79–106. https://doi.org/10.1146/annurev-psych-010418-103337

[10] Цларк, Л., Авербецк, Б., Паyер, Д., Сесцоуссе, Г., Wинстанлеy, Ц. А., & Xуе, Г. (2013). Патхологицал цхоице: тхе неуросциенце оф гамблинг анд гамблинг аддицтион. Тхе Јоурнал оф неуросциенце, 33(45), 17617–17623. https://doi.org/10.1523/JNEUROSCI.3231-13.2013

[11] Голден, С. А., Јин, М., & Схахам, Y. (2019). Анимал Моделс оф (ор фор) Аггрессион Реwард, Аддицтион, анд Релапсе: Бехавиор анд Цирцуитс. Тхе Јоурнал оф Неуросциенце, 39(21), 3996–4008. https://doi.org/10.1523/JNEUROSCI.0151-19.2019

[12] Маy, М. Е., & Кеннедy, Ц. Х. (2009). Аггрессион ас поситиве реинфорцемент ин мице ундер вариоус ратио- анд тиме-басед реинфорцемент сцхедулес. Јоурнал оф тхе еxпериментал аналyсис оф бехавиор, 91(2), 185–196. https://doi.org/10.1901/jeab.2009.91-185

[13] Голден, С. А., Хеинс, Ц., Венниро, М., Цаприоли, Д., Зханг, М., Епстеин, Д. Х., & Схахам, Y. (2017). Цомпулсиве Аддицтион-лике Аггрессиве Бехавиор ин Мице. Биологицал псyцхиатрy, 82(4), 239–248. https://doi.org/10.1016/j.biopsych.2017.03.004

[14] Беауцхамп, А., Yее, Y., Дарwин, Б. Ц., Разнахан, А., Марс, Р. Б., & Лерцх, Ј. П. (2022). Wхоле-браин цомпарисон оф родент анд хуман браинс усинг спатиал трансцриптомицс. еЛифе, 11, е79418. https://doi.org/10.7554/eLife.79418

[15] Рамирез, Ј.М., Бонниот-Цабанац М.Ц., & Цабанац, М. (2005). Цан Аггрессион Провиде Плеасуре? Еуропеан Псyцхологист, 2(10), 136-145. https://doi.org/10.1027/1016-9040.10.2.136

[16] Бусхман, Б. Ј., Баумеистер, Р. Ф., & Пхиллипс, Ц. М. (2001). До пеопле аггресс то импрове тхеир моод? Цатхарсис белиефс, аффецт регулатион оппортунитy, анд аггрессиве респондинг. Јоурнал оф персоналитy анд социал псyцхологy, 81(1), 17–32.

[17] Тсyпес, А., Ангус, Д.Ј., Мартин, С., Кемкес, К., & Хармон-Јонес, Е. (2019). Траит ангер анд тхе реwард поситивитy. Персоналитy анд Индивидуал Дифференцес, 144, 24-30. https://doi.org/10.1016/j.paid.2019.02.030.

[18] Јоиреман, Ј., Андерсон, Ј., & Стратхман, А. (2003). Тхе аггрессион парадоx: ундерстандинг линкс амонг аггрессион, сенсатион сеекинг, анд тхе цонсидератион оф футуре цонсеqуенцес. Јоурнал оф персоналитy анд социал псyцхологy, 84(6), 1287–1302. https://doi.org/10.1037/0022-3514.84.6.1287

[19] Стурмеy, П. (2022). Псyцхологицал анд Социологицал Тхеориес оф Виоленце анд Аггрессион. Виоленце анд Аггрессион: Интегратинг Тхеорy, Ресеарцх, анд Працтице, 215-232. https://doi.org/10.1007/978-3-031-04386-4_9

[20] Фриезе, И. Х., Неwхилл, Ц. Е., Фусцо, Р., Фриезе, И. Х., Неwхилл, Ц. Е., & Фусцо, Р. (2020). Цаусал Фацторс ин Аггрессион анд Виоленце: Еxамининг Социал анд Биологицал Тхеориес. Дyнамицс оф Фамилy анд Интимате Партнер Виоленце, 17-62. https://doi.org/10.1007/978-3-030-42608-8_2

[21] Цхен, Е., Wоод, Д., & Yсселдyк, Р. (2022). Онлине Социал Нетwоркинг анд Ментал Хеалтх амонг Олдер Адултс: А Сцопинг Ревиеw. Цанадиан јоурнал он агинг, 41(1), 26–39. https://doi.org/10.1017/S0714980821000040

[22] Аггарwал, Б., Xионг, Q., & Сцхроедер-Буттерфилл, Е. (2020). Импацт оф тхе усе оф тхе интернет он qуалитy оф лифе ин олдер адултс: ревиеw оф литературе. Примарy хеалтх царе ресеарцх & девелопмент, 21, е55. https://doi.org/10.1017/S1463423620000584

[23] Wиwаткунупакарн, Б., Патеекхум, Ц., Арамрат, Ц., Јирапорнцхаорен, W., Пинyопорнпанисх, К., & Ангкураwаранон, Ц. (2022). Социал нетwоркинг сите усаге: А сyстематиц ревиеw оф итс релатионсхип wитх социал исолатион, лонелинесс, анд депрессион амонг олдер адултс, Агинг & Ментал Хеалтх, 26:7, 1318-1326, https://doi.org/10.1080/13607863.2021.1966745

[24] Неwман, Л., Стонер, Ц., & Спецтор, А. (2021). Социал нетwоркинг ситес анд тхе еxпериенце оф олдер адулт усерс: А сyстематиц ревиеw. Агеинг & Социетy, 41(2), 377-402. https://doi.org/10.1017/S0144686X19001144

[25] Росен, Л. Д., Лим, А. Ф., Фелт, Ј., Царриер, Л. М., Цхеевер, Н. А., Лара-Руиз, Ј. М., Мендоза, Ј. С., & Роккум, Ј. (2014). Медиа анд тецхнологy усе предицтс илл-беинг амонг цхилдрен, претеенс анд теенагерс индепендент оф тхе негативе хеалтх импацтс оф еxерцисе анд еатинг хабитс. Цомпутерс ин хуман бехавиор, 35, 364–375. https://doi.org/10.1016/j.chb.2014.01.036

[26] Келлy, Y., Зиланаwала, А., Боокер, Ц., & Сацкер, А. (2019). Социал Медиа Усе анд Адолесцент Ментал Хеалтх: Финдингс Фром тхе УК Милленниум Цохорт Студy. Ланцет еЦлиницал Медицине, 6, 59-68. https://doi.org/10.1016/j.eclinm.2018.12.005

[27] Кремер, П., Елсхауг, Ц., Леслие, Е., Тоумбоуроу, Ј. W., Паттон, Г. Ц., & Wиллиамс, Ј. (2014). Пхyсицал ацтивитy, леисуре-тиме сцреен усе анд депрессион амонг цхилдрен анд yоунг адолесцентс. Јоурнал оф сциенце анд медицине ин спорт, 17(2), 183–187. https://doi.org/10.1016/j.jsams.2013.03.012

[28] Леwин, К. М., Месхи, Д., Сцхустер, А. М., & Цоттен, С. Р. (2023). Ацтиве анд пассиве социал медиа усе аре дифферентиаллy релатед то депрессиве сyмптомс ин олдер адултс. Агинг & ментал хеалтх, 27(1), 176–183. https://doi.org/10.1080/13607863.2022.2068133

[29] Брагхиери, Л.,  Левy, Р., & Макарин, А. (2022). Социал Медиа анд Ментал Хеалтх. ССРН. http://dx.doi.org/10.2139/ssrn.3919760

[30] Аллцотт, Х., Брагхиери, Л., Еицхмеyер, С., & Гентзкоw, М., (2020). Тхе Wелфаре Еффецтс оф Социал Медиа. Америцан Ецономиц Ревиеw, 110 (3): 629-76. https://doi.org/10.1257/aer.20190658

[31] Ламберт, Ј., Барнстабле, Г., Минтер, Е., Цоопер, Ј., & МцЕwан, Д. (2022). Такинг а Оне-Wеек Бреак фром Социал Медиа Импровес Wелл-Беинг, Депрессион, анд Анxиетy: А Рандомизед Цонтроллед Триал. Цyберпсyцхологy, бехавиор анд социал нетwоркинг, 25(5), 287–293. https://doi.org/10.1089/cyber.2021.0324

[32] Тромхолт, М. (2016). Тхе Фацебоок Еxперимент: Qуиттинг Фацебоок Леадс то Хигхер Левелс оф Wелл-Беинг. Цyберпсyцхологy, бехавиор, анд социал нетwоркинг 19:11, 661-666. https://doi.org/10.1089/cyber.2016.0259

[33] Прзyбyлски, А.К., Нгуyен, Тв.Т., Лаw, W., & Wеинстеин, Л. (2021). Доес Такинг а Схорт Бреак фром Социал Медиа Хаве а Поситиве Еффецт он Wелл-беинг? Евиденце фром Тхрее Пререгистеред Фиелд Еxпериментс. Јоурнал оф тецхнологy ин бехавиорал сциенце 6, 507–514. https://doi.org/10.1007/s41347-020-00189-w

[34] Дwyер, Р.Ј., Кусхлев, К.,  & Дунн, Е.W. (2018) Смартпхоне усе ундерминес ењоyмент оф фаце-то-фаце социал интерацтионс. Јоурнал оф Еxпериментал Социал Псyцхологy, 78, 233-239. https://doi.org/10.1016/j.jesp.2017.10.007.