Текст Милоша Црњанског за лист „Јединство” од 12. јула 1919.

Сви би ми били за револуцију, да онe зависe од нас и да се дају водити. Али револуција не зависи у свом развоју од људи, него од прилика – у томе је њена трагичност, па и њена узалудност. Ниједна се још револуција није развијала по вољи, него увек као комедија разних нехотичних прилика. Узрок јој је душевни развој материјални, а судбина замршена игра глупих, неочекиваних страсти и случајева. Па била та револуција хришћанство, или браће Граха, или византијске, или немачких сељака, или енглеске, или тзв. „велика” Француска. Тако ће бити и са данашњом бољшевичком. И ниједна не постиже свој циљ насиљем, него са сто других снага, које су све: васпитање.

Узалудне су револуције, које мењају материјални поредак света, јер немају снаге да преобразе човека. Масе, човечанство се не мења револуцијом, него васпитањем. А васпитање није само школа, него почевши од новина и све што се види и чује у јавности, то су железнице, добри путеви и хигијена, то је сав и сваки рад на земљи. Масе уопште не праве револуцију – њу праве групе људи. Али би последње оправдање револуције било да убрзава прогрес, међутим, све су револуције доказ да се човечанство развија ужасно лагано и не водећи бриге о револуцијама. Крв и лешине су узалудне, револуције се сврше, а постигне увек само оно што би се могло и без насиља постићи.

Свет не мења насиље него симпатија. Осим тога, револуције не рачунају са непроменљивим чињеницама и зато подлежу, промене (у целини; прим. прир.) свој првобитни циљ и свршавају компромисом. Хришћанство је прва светска револуција која је успела да покори скоро цео свет, па ипак је учинило компромис јер није рачунало са материјалним узроцима, као што данас бољшевизам заборавља душевне узроке, који су га довели. Револуције су све сличне – слични почеци, етапе и свршеци. Па и вође, тј. они који мисле да су вође, слични карактери и приватне црте чак и у тако различитих типова, као Катилина и Мирабо, Савонарола и Робеспијер. Говорници конвента говоре плагијате из Цицерона, а мењшевици јако и тачно личе на жиронду.

Никад се револуције не развијају како вође хоће, али то је природно. Маса не иде по ничијој вољи, вође се често мењају. Читава француска револуција пролази као комедија, у којој једна женска тоалета има више уплива на развој догађаја, него сви говори великих патриота. Међутим, данашње револуције нису више сличне онима јер су материјалне. Оне неће и немају снагу да промене душевне разлике класа, него материјалне. Но, ако је тако онда отпадају све теорије, све сентименталности, и то се може учинити само строго рачунајући са практичним и стварним приликама.

Како смешно изгледа тада диктатура пролетера у Русији. У Русији наступају степске земљорадничке државе. Робеспијер је био луд од теорија Русоа, а Лењин је исто тако теоретичар, а ако бољшевизам у Русији победи – то би била победа не комуниста, него диктатура књижевних мољаца и социолога, који ће, као све теоријско, трајати кратко време. Данашње револуције имају друге узроке, не оне које револуционари тако гласно спомињу. Ако је ко гладан, па у глади својој хоће да отима, то још не значи да је он комуниста и да зна шта је то, а најмање да би он – да има сам да једе – уделио гладном половину. Напротив, масе су више него ико подле, немилосрдно бруталне, себичне и, што је горе, превртљиве.

Данашње револуције су комедија. Немачка је лажна. Зар та толико компромитована странка немачких социјалиста да изненада постане боља него што беше? Данашње револуције око нас су револуције преторијанске. Револуције незадовољних војника, а све револуције високих широких социјалних слојева, а најмање организованих. Терор, али не организација. А никакви терор дуго трајати не може. Данашње револуције подигли су војници – измучени, преварени, понижени и злостављани горе него животиње – вашљиви и подивљали војници. И јер су то биле масе, као никад, зато су тако опсежне.

А друштво још није развијено за комунизам. Масе, што данас иду за револуцијом, не знају о чему се ради. Оне су себичније, превртљивије него толико нападана „буржоазија”. Пијани војници који пљачкају несретни су, али нису комунисти. Комуне се могу васпоставити само савесним, а не себичним јединицама. Данашња револуција је проста пљачка једне класе пролетерске. То се може, може бити, разумети, али називати револуцијом никад. Но, рећи ће ми се „све је то морало у почетку тако бити, све ће се то рашчистити и побољшати.” Не, то не може бити, јер данашње друштво није васпитано за револуцију. Не само да не може бити комуне, него ни љубави међ’ људима у Европи, јер је цела Европа без широког васпитања маса. То се може надокнадити за сто, али не и за десет година.

Америка је зрела за социјалну револуцију, за комунизам, али не и ово друштво дегенерисаних, разних менталитета, економских, моралних и политичких услова, који се не могу ни обићи ни променити никаквом диктатуром, јер свака је диктатура кратка. Није чудо што се измучена Европа брани и грчи, себична и навикла на нерад, на пријатан живот, али да би јој револуција помогла то не признајемо, напротив. Настао би хаос, у којем би се играла најстрашнија трагикомедија поштених, а у коме би обешењаци шићарили и користили се. Нека се донесе закон да раденици помажу међусобно једно друго и неће се моћи спровести. Европа нема en masse части, али је имају појединци.

Зато треба, пре свега, васпитање маса. Васпитање је да нестаје бракова међ’ родитељима и децом, међ’ сродницима, да нестаје педерастија, која беше по масама уобичајена. Васпитање је хришћанство, васпитање ће бити кад ни жене ни мушки не допусте проституцију. Васпитање је социјализам, а васпитање ће бити дође ли до комунизма. Ако Европа хоће револуцију – па добро, нека се побрине прво да спреми за њу масе. Мењају се не само начела, него и народности, заклетве итд. Све је себичност. Револуције нема, него је то бљутава себична комедија. Али и да их има – оно што оне постигну може се постићи и мирним путем, али ако не – онда тек широким васпитањем маса. Каква је маса са којом данас располаже револуција? Она је морално, и у сваком погледу још гора од буржоазије. Зато јој је нужна диктатура – да сакрије много, врло много. Али се хаос не да сакрити. Данашња маса није за револуцију.

До данас није било класне револуције. Ни Грахусова, ни Спартакусова, ни немачких сељака, а најмање литерарно-филозофска Француска, која је само помогла буржоазији. Али је она и немогућа, класе се развијају по економским законима, а у материјалним законима нема скока, са кола на аутомобил прелази човечанство лагано. Велика, несретна наша Русија прави експеримент за цео свет. Али су револуције привремене и узалудне појаве – постижу само оно што се и без њих развија, васпитањем, које лебди по зраку и улази у све душе али постепено. Револуције су бедне маскераде у радионици човечанства, за њима остаје само више посла, а воле их само они који не воле рад. Јер рад значи тешку, трагичну судбину човека – једину која је часна.

Текст Милоша Црњанског за лист „Јединство” од 12. јула 1919.

Нови Стандард

Извор: „Српско становиште – Милош Црњански”, Catena mundi, Београд, 2023.

Насловна фотографија: Printscreen/X/@redstreamnet