„А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк. 23, 39-43).
Јеванђелиста Лука кроз опис страдања Исуса Христа на Голготи даје један детаљ о покајаном разбојнику са крста који је први добио обећање од самог Христа да ће се наћи у Рају. Хришћанство од самог почетка није била религија морализма, каквим је постало у западној Европи, већ пре свега религија покајања.
Приликом ексхумације посмртних остатака Ђорђа Божовића у Београду, ради преноса посмртних остатака у Црној Гори у Кучима, на изненађење радника који су вршили ексхумацију, нађено је потпуно сачувано тело овог команданта Српске Добровољачке Гарде, нетрулежно после чак 26 година.
Ђорђе Божовић Гишка рођен је 16.септембра 1955. године. Пореклом је из племена Куча у Црној Гори. Поносно у свакој прилици је истицао своје порекло а пре свега чињеницу да је Србин.
По доласку у Београд и то у општину Вождовац, брзо је постао познат по тучама које су се тада организовале по граду. Важио је за жестоког момка са београдског асфалта. Неколико пута повређиван и рањаван. Брзо се прочуо као један опасан криминалац,али врло нетипичан.Пре свега што је био факултетски образован. Говорио је шест светских језика и био је врсни познавалац књижевне литературе. Дан данас се за Гишку приповеда да је имао собе испуњене од пода до плафона књигама. Махом је своје образовање стицао по затворима, где је углавном био због крађа и других криминалних радњи.
Запао је за око тадашњој југословенској служби државне безбедности, која је у то време узимала криминалце свих миљеа нудећи им да раде за државу. Ангажовање од стране службе је подразумевало да се у иностранству обављају прљави послови који су у интересу државе, за узврат су им обећаване разне ствари, од тога да неће одговарати кривично за нека недела или пак да ће им бити омогућаване разноразне бенефиције и погодности.
У једним од тих “излета”, Гишка је био послан у српску емиграцију у Америку, са задатком да убије четничког војводу Момчила Ђујића. Гишка је прихватио задатак и отишао у Америку да испуни оно што је од њега очекивала тадашња комунистичка ДБ. Међутим, вратио се не испунивши задатак са потпуно измењеним ставовима. Уместо да изврши задатак који су му поверили комунисти, Гишка се зближава са Америчким Србима и прихвата њихову верзију историјских догађаја Другог светског рата. Из Америке се враћа не само необављеног “посла” него и као државни непријатељ и “издајник”. Боравак у српској дијаспори Гишку окреће за 180 степени и он од једног криминалца ангажованог у комунистичкој служби ДБ постаје један национални борац и православни верник.
Многи су митови о криминалцу и диву са Вождовца. Но већина сведочи о његовом Робинхудовском хајдуковању.Помагао је сиротињу и никад није ниподаштавао или малтретирао слабије од себе и у том погледу заиста је био нетипичан криминалац. Тадашњу омладину која је већ кренула путем криминала или наркоманије, покушавао преваспитати и вратити у нормалан друштвени живот. Овај Гишкин српски хајдучки кодекс се може приписати његовој емпатији за слабе и незаштићене.
По сведочењу његових ближњих и сам Гишка је у младости био прилично шиканиран и малтретиран. Да би се одбранио од обесних и немилосрдних момака са београдског асфалта, сам је почео да тренира и постао један од њих. Ипак, свој витешки кодекс да штити слабије задржао је до краја. Чак је праштао и онима који су се огрешили о њега, иако је врло лако могао да им узврати вишеструко.
Од увођења парламентарне демократије постаје близак СПО и оснива са његовим пријатељем и кумом Браниславом Матићем Белим Српску Добровољачку Гарду која је била паравојна јединица са циљем да брани Србе у рату у Хрватској. Међу тадашњим националним борцима владало је велико неповерење према ЈНА. Гишка јавно неколико пута истиче да је званична ЈНА комунистичка и титоистичка творевина са све војсковођама које су се зарекле на верност комунистичкој Југославији и који неће стати у одбрану српских интереса на начин на који је то потребно.
Гишка и Бели су се упознали на празник Лазареве Суботе. Занимљив је њихов први сусрет, Ђорђе у црногорској ношњи а Бели у српској са све звончићима око главе, тако је започело пријатељство које је прерасло у кумство и трајало до убиства Бранислава Матића Белог у Београду и то од стране Насера Орића који је тада радио за државну безбедност.
Гишка је свој живот завршио на исти датум кад га је и започео 16. септембра 1991. године. Погинуо је под крајње сумњивим околностима у Госпићу у Хрватској током ратних дејстава. Иако је званична верзија била да је страдао током ратних дејстава и да су га убили хрватски војници, и до дан данас је у народу запамћена друга верзија која је потекла од његових сабораца, пријатеља и родбине који су одмах након погибије тврдили да је убијен од српске руке, такорећи са леђа.
Разлога за ову другу верзију, која је већ постала нека врста предања, је више. Гишка је на ратиште дошао искључиво са српском националном идејом које је и тада у сред рата била подједнако омражена међу југословенским кадровима ЈНА као што је и данас међу другосрбијанским наследницима тог југословенства. За главешине ЈНА задојене комунизмом и титоизмом таква српска национална идеја је била подједнако неприхватљива као и ревизинистичка хрватска са све усташком иконографијом. Са друге стране и Гишкино пријатељство са тадашњим лидером највеће опозиционе странке Вуком Драшковићем му свакако није ишла у прилог. Власти су пласирале причу да Српска Гарда допрема оружје у Србију са ратишта да би дигла устанак против Милошевића.
Мање је познато да је Гишка био дубоко религиозан. Неколико сати пре погибије,кумовао је на крштењу свог војника и право са крштења је отишао у смрт. О побожности и покајању Гишке за свој претходни криминални живот сведочио је архимандрит Лазар са Острога који је тврдио да за свог живота није видео већег покајника од Гишке.
Свето Писмо које је читао, било је излизано и са свих страна подвучено. Јавно је иступао против криминалних обрачуна у српској престоници и преклињао и молио српску омладину да не проливају српску крв међусобно се убијајући. Стајао је као брана многим лошим утицајима. Његови војници су увек истицали његово витештво и јунаштво. У рату док је командовао њима, увек је стајао на челу и говорио “за мном јунаци!“
У његовој гарди сваки тренинг започињао је Гишкиним узвиком:
БОГ чува СРБИЈУ!
На чега би гардисти одговарали:
Живела Србија!
Након погибије 90-их, Гишка је сахрањен на Централном гробљу у Београду. Опело му је одслужио садашњи митрополит Амфилохије. Његово нетрулежно тело је протеклих дана пренето у Куче и сахрањено у породичну гробницу.
Протојереј Велибор Џомић је, како су пренели домаћи медији, служећи опело у Црној Гори посведочио о својеврсном чуду везаном за непропадљивост Гишкиног тела попут хришћанских светитеља. Нетрулежно тело дива са Вождовца и српског хајдука, по изјави свештеника Џомића јесте Божија пројава и знамење, која се чула надалеко на све четири стране света. Сам отац Велибор је додирнуо тело Ђорђа Божовића и својим очима видео да је после 26. година иако су иструлили и сандук и лимени сандук и крст и сама тканина, тело заједно са крстом на грудима са којим је Гишка сахрањен сачувано.
“Није непознато да је Гишка био грешник и да је водио буран живот, али је многима непознато да је био и велики покајник. Гишка је стално говорио и молио Господа да му буде милостив, као што је био милостив покајаном разбојнику на крсту, који је висећи на истом поред Христа рекао “Сети ме се, Господе, у царству твоме”” изрекао је прота Велибор Џомић.
Без жеље да идеализујемо живот и борбу Ђорђа Божовића Гишке, чије је нетрулежно тело зачудило многе и донело недумице многима, изложили смо укратко његову биографију. Данас када је помен српских јунака који су се борили за српство и отаџбину, за одбрану српског народа над којим је извршен геноцид у двадесетом веку, табу тема, и када се наши браниоци називају злочинцима а агресори и злочинци ослобађају, заиста је право чудо и опомена овај догађај откривања нетрулежног тела једног српског војника.
Уједно овај догађај је и утеха свима који су под тешким притиском пропаганде почели да дижу руке од националних циљева. На примеру Гишке се лако може видети пример покајаног разбојника са крста, а најпре милост Божију која се пројавила чудним знамењем нераспаднутог тела српског јунака који је то очигледно заслужио својим покајањем и вером. Суд Божији није људски суд.
Аутор Милош Цветиновић, Видовдан
16. октобра 2017
Извор: Магазин Видовдан
