Милош Растовић: Сто двадесет година Српског народног савеза

viber_image_2021-10-26_13-59-42-303
Српски народни савез најстарије је српско добротворно друштво у САД. Дана 15. јуна ове године прославио је јубилеј – 120. годишњицу постојања

Српски народни савез је током своје дуге историје економски и финансијски помогао своје чланове, матицу, ученике и студенте у средњим школама и на универзитетима, Српску православну цркву и дечије црквене кампове, Коло српских сестара, спортске, културне и друштвене манифестације које имају за циљ очување и неговање српске културе, традиције и наслеђа на америчком континенту.

Главни задатак Српског народног савеза би се могао описати речима оца Саве Војводића из Питсбурга које је објавио у првом издању Американског Србобрана (1906): „Подижи и помажи, гдје ти је год могуће, српске цркве и олтаре, оснивај просвјетне установе и српска огњишта, да наша дјечица, наша омладина – наша узданица прије времена не усахне не изгуби се, не претопи се у нешто друго што није наше, да нам се овдје од стотине хиљада свјета српског народа не створи, не начини у једанпут друго црно српско Косово.“

Друштво исељеника

У Питсбургу у држави Пенсилванији, где је основан Српски народни савез, базу су чинили махом досељеници који су се у својој родној земљи бавили земљорадњом, сточарством и риболовом, не слутећи да ће на новом континенту радити у рудницима и челичанама.

Највећи део српских исељеника дошао је крајем деветнаестог века из српских делова Аустроугарске, тј. Крајине (Лике, Кордуна и Баније), Црне Горе, а понајмање из Србије јер у то време Срби су махом насељавали Србију из других крајева. Долазећи у Америку, српски исељеници понели су у својој сеоској торбици народне песме, сећање на чојство и јунаштво својих предака и спремност да раде и да се жртвују за идеале слободе. Сава Хајдин, оснивач Српског народног савеза, у својим сећањима каже да су први Срби који су дошли у Америку из тог дела Крајине били Никола Вујновић из Гомирја 1886. године, Миленко Маравић 1887. године и Петар Вигњевић 1888. године. После њих, дошли су: Никола Маравић, Стево Трбовић, Адам Маравић, Мићо Стипановић, Раде Мамула и Лазо Мрвош. Они су дошли из Дубраве, Плашког, Примишља, Војнића и других места. Хајдин је дошао у Америку 1892. године са шеснаест година. Он и други пионири који су оснивали и градили српске организације и друштва поставили су темеље организација које данас представљају основу српства у Америци.

Сусрет са „Новом земљом“ која се почела индустријализовати задао је патњу и горчину нашим исељеницима до краја њихових живота. Др Божидар Пурић, конзул Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Сан Франциску и Чикагу, у сусрету са једним Херцеговцем овако му је описао Америку: „Никад не видех у овој земљи да је ко гладна нахранио и жедна напојио. Ако немаш пара, умрећеш као пас на улици.“

Српски исељеници, када су се окупљали на својим скуповима, углавном су причали о завичају који су оставили и о животу у „Новој земљи“. Отргнутост од завичаја и дома учинила је да се код њих почне стварати потреба за организовањем друштава која би их подсећала на родни крај.

Четврта конвенција Српског народног савеза 1905.

У почетку српски исељеници нису оснивали своја потпорна и осигуравајућа друштва због њиховог малог броја, те су се прикључивали руским, хрватским и словеначким друштвима. Како је број српских исељеника растао тако је расла и њихова свест о потреби оснивања сопствених друштава из националних, економских и социјалних разлога.

Иако је већина исељеника била неписмена, почели су организовати своја удружења и друштва. Српски клубови, добротворна и потпорна друштва била су главна места окупљања српских исељеника. Пошто већина није говорила енглески језик, она су постала нека врста њиховог духовног дома. Успех тих организација заснован је на српском идеалу слободе, стваралачком и радном духу који су уткани у српско етничко биће и потпомогнути америчком демократском традицијом.

У то време радници нису били организовани у синдикате, нити су имали здравствено осигурање. Због великих несрећа које су се догађале и тешких услова рада, радницима и њиховим породицама била је потребна заштита и финансијска сигурност. Из потребе да се радници осигурају и заштите на раду почела су се оснивати братска и добротворна друштва која су нудила радницима и њиховим породицама сигурност и финансијску стабилност.

Велики патриотизам

Године 1901. Сава Хајдин је из Питсбурга отпутовао за Њујорк како би добио подршку од Николе Тесле, тада већ признатог српско-америчког научника и проналазача, за оснивање једног таквог друштва. Уз Теслину подршку, Хајдин је основао Српски православни савез Србобран и постао његов први председник. Када су основали Савез, натпис организације постављен је на ћирилици. После неколико дана, неко је уништио натпис. Хајдин је то прокоментарисао у својим сећањима: „Српство и српски идеали нису се налазили на комаду даске него у нашим ватреним младићким срцима.“

Таква борба против нашег народа је Хајдину и другим пионирима још више дала воље да истрају у организовању Срба у Америци. Друштво се ускоро развило у „снажно стабло које шири своје гране где год има Срба у Америци и Канади.“

У својим сећањима Хајдин је такође истакао да је темељ Савеза амерички демократски идеал, а то значи радити са људима и за људе. За Хајдина Савез треба да буде центар српства и светосавске традиције у Америци. Овим циљевима Савез се руководи и данас у свом раду.

Сава Хајдин

У намери да ојача српске организације и учини их ефикасним, Михајло И. Пупин, српско-амерички научник, радио је годинама на њиховом уједињавању. Дана 21. септембра 1929. године дошло је до уједињења друштава Слога, Свесна Србадија, Слобода и Српски православни савез Србобран у данашњи Српски народни савез са 19.764 члана и новчаном резервом од 780.188.23 америчких долара. На прослави педесетогодишњице Српског народног савеза, 1951. године, Савез је имао 183 друштва за одрасле и 141 коло подмлатка са 16.213 одраслих чланова и 6.484 чланова подмлатка. Имовина је износила око четири милиона долара. Данас Савез има око 12.500 чланова и друштво је вредно око 50 милиона америчких долара.

На конвенцији 1929. године, Пупин је постао њен почасни председник, а Никола Тесла 1935. године. Када је Тесла изабран за почасног председника Српског народног савеза, он је у кратком писму одговорио:

„Било би боље да сте изабрали неког вреднијега, али кад тако хоћете морам примити. Захваљујући и желећи вам најбољи успех.“

Српски народни савез дао је велики хуманитарни, војни и финансијски допринос матици у Првом и Другом светском рату. У Првом светском рату, око 20.000 српских добровољаца које је организовао Михајло И. Пупин, у организацији Савеза, америчко-канадске епархије Српске православне цркве и Српске народне одбране у Америци, дошли су да помогну својој отаџбини.

Већина њих никада није ни видела Србију јер су живели у Аустроугарској, али њихова веза са домовином и осећај припадности били су нераскидиви. Патриотизам Саве Хајдина показује и чињеница да пошто није имао синова, он је послао шеснаестогодишњу ћерку Ружицу на Солунски фронт да се бори за своју отаџбину. Као чланови Савеза друштва 82 „Бановић Страхиња“ десеторо браће Вајагића из Герија у држави Индијана отишло је добровољно да се бори за Србију против Аустроугарске. Настарији брат имао је 40, а најмлађи 20 година. Најстарији брат, Ристо Вајагић, добио је највише српско одликовање, Карађорђеву златну звезду за храброст. Према др Божидару Пурићу, двадесет и пет посто српског становништва у Америци отишло је у добровољце да бране отаџбину: „Који други народ то има? Захваљујући њима, косовско сејање и у далекој Америци доби жетву.“

У то време амерички Срби били су једини слободни Срби на свету и због тога су стали уз свој народ да се боре за његово ослобођење од туђина. Више од половине српских добровољаца се није вратило својим породицама које су остале у Америци. У току Другог светског рата, чланови Српског народног савеза купили су бомбардер и поклонили га америчкој војсци да се бори против нациста 1943. године. Бомбардер је назван „Амерички Србин“.

Најстарије српске новине

Након оснивања Савеза, чланови су убрзо увидели да не могу напредовати ако немају своје гласило које ће обавештавати српске исељенике о њиховом раду, идејама и позивати их на јединство и сарадњу. У намери да прошири свој утицај у Америци и Канади, Савез је почео да издаје гласило Американски Србобран и то су уједно и најстарије српске новине које излазе у континуитету од 1906. године.

Американски Србобран излазио је на почетку само на ћирилици. Од 1906. до 1916. године новине су биле недељне, а од 1916. године дневне. Тридесетих година прошлог века била је додата енглеска секција како би се прва генерација исељеника којој је енглески језик био матерњи језик више упознала са српском културом и традицијом. Данас Американски Србобран има српску и енглеску секцију и излази два пута месечно.

Главну улогу ових новина описао је отац Војводић у првом издању од 18. јануара 1906. године, које је уредио први уредник Миливој Бузаџић:

„Наш ће лист упућивати своје читаоце и поучавати их о српској народности и светој православној вјери, утврђиваће их, да у овом далеком крају не забораве на вјеру и народ из кога су никли и постали и за који су наши стари своју крв потоцима пролијевали и нама те двије наше највеће светиње у аманет оставили… Настојаћемо да се ова благотворна установа [Српски народни савез] што више рашири, јер смо потпуно увјерени да нам само у заједници лежи спас, напредак и помоћ… Упућивати ћемо народ да се упозна са законима и уредбама… на добре и ваљане установе, које су си народи ове земље устројили, и које би установе и ми требали попримити да као и они данас сутра пођемо њиховим кораком напретка и науке.“

Примерци „Канадског Србобрана“ и „Американског Србобрана“ истакнути на изложби „Јован Дучић: Трагање за новим“ у Галерији САНУ (Фото: Радомир Јовановић/Нови Стандард)

Како некад тако и данас, Американски Србобран извештава о напорима и успесима америчких Срба, њиховим тежњама и виђењима „Нове земље“, о раду Српске православне цркве и црквених општина, о економској и културно-просветној делатности везаној за рад српских школа, о певачким и спортским друштвима, издавању књига, о друштвеном животу исељеника, као и о дешавањима у отаџбини. Током оба светска рата Американски Србобран био је бранилац слободе и истине српског народа. Писао је о страшном страдању српског народа од усташког покоља током Другог светског рата.

Др Коста Елесин, бивши главни уредник Американског Србобрана, каже: „Американски Србобран служи интересима слободе демократске Америке и српства као целини… Американски Србобран ће се и даље борити за уједињење свих српских земаља у духу времена у оној форми и државном облику који ће бити од највеће користи за српски народ, и који ће одговарати његовим животним интересима, и који ће заштитити његов национални опстанак.“ Друштво „Јединство“ на најбољи начин у броју 99 описује став америчких Срба о Американском Србобрану: „Србобран стоји на бранику пониженог и упропашћеног српства, и у исто време подиже и одржава српски дух и морал, који нам је тако данас потребан.“

Познати српски писци дали су свој допринос овим новинама: Милош Црњански, Иво Андрић, Јован Дучић, Десанка Максимовић, Војислав Илић, Милан Ракић, Чарлс Симић, Васко Попа… Објављени су интерјвуи са познатим српским научницима и проналазачима Михајлом Пупином и Николом Теслом, као и са спортистима као што је Новак Ђоковић.

Очување српске културе

Данас је Српски народни савез непрофитно добротворно друштво које обезбеђује животно осигурање и штедњу сагласно потребама његових чланова. Дуга традиција продаје животних осигурања и штедње, као и начин рада и услуга и његови осигураници, учинили су да Српски народни савез постане цењено добротворно друштво у Америци. За разлику од комерцијалних осигуравајућих друштава, Савез је непрофитна организација која свој приход улаже у очување српске културе и традиције више од сто година. Улагањем у Српски народни савез се улаже у будућност српских породица и очување српског етничког идентитета у Америци. Главна идеја је да Срби у Америци имају једну кровну организацију која ће штитити њихове интересе и помагати своје чланове.

Као што је речено, делатност Савеза заснива се на очувању српске културе и традиције кроз организовање културних, спортских и друштвених манифестација у којима учесници имају прилику да се друже, сазнају више о својој култури, свом пореклу и језику. У том смислу, део активности Савеза односи се и на организовање најстаријег српског кошаркашког турнира у Америци од 1936. године, два годишња голф турнира и турнир у куглању.

Манифестација „Три српска дана“, коју је покренуо Михајло И. Пупин како би сакупио средства за српску сирочад у Србији током Првог светског рата, традиционално се организује од 1917. године у Питсбургу. Године 2016, када је прослављана стогодишњица у Кенивуд парку, ова манифестација је од града Питсбурга проглашена најстаријом етничком манифестацијом.

Организација „Слога“ са својим оснивачем Михајлом Пупином (седи, у средини)
Организација „Слога“ са својим оснивачем Михајлом Пупином (седи, у средини)

Догађај „Јасеновац: неизговорени геноциди и Холокауст, 1941-1945“ организован је у америчком Конгресу у Вашингтону, у новембру 2019. године. То је била прилика да се конгресмени, сенатори, дипломате, страни амбасадори и амерички медији више упознају са страдањем Срба, Јевреја и Рома током Другог светског рата.

Прошле године је одржана „Српска ноћ“ у кошаркашкој арени у Кливленду у знак подршке српском кошаркашу Николи Јокићу који игра за Денвер нагетсе. Такође, Српски народни савез сваке године даје подршку Новаку Ђоковићу, нашем прослављеном тенисеру, током његове америчке летње турнеје. Он је постао почасни члан Српског народног савеза 2015. године.

За ученике и студенте у САД и Канади, Савез је ове године организовао такмичење за најбољи есеј како би млади људи дали свој допринос у побољшању односа између матице и дијаспоре.

Сваке године се организује и Фестивал српског филма на Универзитету у Питсбургу, који је проширен на Вашингтон и Бостон 2019. године. Савез је организовао промоцију филма „Теслин народ“ редитеља Жељка Мирковића у Питсбургу и Вашингтону. Овај филм приказује на који начин су српски исељеници у протеклих 200 и више година допринели у изградњи Америке и света.

Захваљујући Савезу, овај филм архивиран је у многим америчким и светским библиотекама и архивама: Конгресној библиотеци у Вашингтону, Америчкој филмској академији у Лос Анђелесу, библиотекама Харварда, Јејла, њујоршког Универзитета Колумбија, Принстона, Оксфорда, Хувер институције на Универзитету Станфорд, Универзитета Пенсилваније, Универзитета у Питсбургу, Дјукејна, Државног универзитета Охаја и другим универзитетима, Француској националној библиотеци у Паризу, Руској националној библиотеци у Петрограду, Александријској библиотеци у Египту и другим архивама.

Владика Николај Велимировић са представницима Српског народног савеза
Владика Николај Велимировић са представницима Српског народног савеза

На прослави педесетогодишњице Српског народног савеза Свети владика Николај Велимировић истакао је да је Савез, као и друге организације, стао уз Српску православну цркву, бринуо се о младима, жртвовао се за идеале слободе, „како за српство тако и за Америку“: „Није било ничега што би се тицало добра било личности, или фамилије, или српског народа, или Америке, а да наш Савез није учинио највише што је могао… И зато – сви Срби на ноге! Да свим срцем и душом, с благодарношћу и похвалом честитамо Златни јубилеј Српском народном савезу! Амин, Боже дај!“

 

Милош Растовић је координатор за културу Српског народног савеза у Питсбургу, САД

Око РТС 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас