- Однос бекчија-муслимана према хришћанским девојкама опеван је у многим народним песмама у другој половини 19. века; према истраживању Јована Хаџивасиљевића једна четвртина „женских“ (лирских) песама овог краја опева подвиге и безакоња ових пустахија
- Неки од ових муслимана су опевани у песмама где се каже да су они били пољаци не само „на село големо“, него и „на девојке“ и „на невесте“. Једноме је раја у доњој махали спремала обилну вечеру, а у горњој „меку постељу“…
ПИШЕ: Драган Р. Млађеновић (фотографисала Емилија Церовић Млађа)
Призренка Мирјана
Мирјано, ој Мирјано!/ Имаш русе косе, Мирјано,/ Дај, дај, да ги мрсим ја!
Мирјано, ој Мирјано!/ Имаш чарне очи, Мирјано,/ Дај, дај, да ги пијем ја!
Мирјано, ој Мирјано!/ Имаш бело грло, Мирјано!/ Дај, дај, да ги гризем ја!
Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914), најзначајнији српски композитор из друге половине 19. века, компоновао је 1890. године горње стихове у две варијанте: прву, за соло тенор, мушки збор и клавир, и другу, за соло бас, мешовит збор, клавир, кастањете и тамбурине. Реч је о соло песми (глас и клавир), најпопуларнијој форми уметничке музике у 19. веку, са неуобичајеним Мокрањчевим додатком – хором и удараљкама. Мокрањац је ову композицију „озваничио“ као Четврту руковет (1890. године), мада је она то само по имену, јер је компонована од једне песме, а руковет је хорска свита састављена од више песама. Мокрањац је од 1883. до 1909. написао укупно петнаест хорских руковети у које је унео око осамдесет девет мелодија и напева са свих српских страна.
„Мирјана“ је изворно „чочек аваси“ („арија чочека“), а настала је у Призрену, српском царском граду у коме је добила песничко-музичко и кореографско рухо. Њено необично путовање од Призрена до Београда описао је песник Драгутин Ј. Илић (некада: Илијћ; 1858-1926), син песника Јована Илића (1824-1901) и брат познатијег Војислава (1862-94). У Музичком гласнику бр. 4 (Београд, 1922) Драгутин Ј. Илић пише да је песму „Мирјано“ из Призрена у Врање донео Зарија Поповић (1856-1934), српски списатељ. Прогнани Поповић је из родног Гњилана прешао у ослобођено Врање 1878. године. Следеће, 1879. године Поповић је основао певачку дружину Права Србија и био њен први хоровођа.[1]
Београђанин Драгутин Илић је у Врање дошао крајем октобра 1881. као писар првостепеног суда.[2] Са хоровођом и изврсним певачем Заријом се уз песму брзо спријатељио, па је тада чуо и научио „Мирјану“. Милоје Милојевић (1884-1946) је касније слушао од Зарије Поповића да је „Мирјана“ „народна мелодија призренског краја“ и да ју је он донео у Врање.[3] Мокрањчев биограф Коста Манојловић (1890-1949) је Дванаесту руковет (1906) свога учитеља, са песмама из Приштине, назвао „мераклијском“, али овај придев сасвим одговара и призренској „Мирјани“.
А Драгутин Илић се у Врању није дуго задржао: већ се 1882. враћа у родни Београд где ће „Мирјану“ одпевати пријатељу Мокрањцу. У Музичком гласнику бр. 4 (Београд, 1922) Илић описује како је песнички дотерао народну, или прецизније, призренску варошку, лаутарску песму:
„Мирјана, односно њезина народна мелодија певала се онда у Врању под називом ‘Чочек аваси’ (Чочечка арија). Односно текста напоменућу само толико, да у њему има неке моје прераде, и да песма у рефрену мелодије није имала текстуалног рефрена, него се у томе певач помагао са ‘Ој, ла-ла, ла-ла, ла-ла-ла. Да би се ово досадно ‘лалакање’ у певању избегло, ја сам, по жељи Мокрањчевој, додао рефрен: ‘Дај, дај, Мирјано, русе косе,/ Дај, дај!/ Дај, дај, да ги мрсим ја!/ Изгороф, Мирјано, за тебе!’ Овде је ред напоменути да је Мокрањац у хармонизацији рефрена, и то други ред његове строфе: ‘дај, дај’ утолико дотерао што би се оно ‘дај, дај’ по брзини темпа народног морало седам пута поновити: ‘Ла-ла, ла-ла, ла-ла-ла’ (Дај, дај, дај, дај, дај, дај, дај), а он је све те осмине нота спојио у четвртине. … Мокрањац је њу (тј. песму, прим. Д. М.) дакле ставио у ноте онако како се она у народу пева, хармонизирао је, удесио за соло-глас уз пратњу клавира и хора. Рефрен између строфа, који пева хор са: ла, ла, ла, ла, док се солиста одмара, додао је Мокрањац. Он је постојао уз народну мелодију. Да ли је он Мокрањчева оригинална творевина, или је и он порекла народног, није ми познато.“[4]
Мокрањац је „Мирјану“ наменио, односно посветио пријатељу и сараднику Жарку Савићу (1861-1934), који ће се као оперски бас почетком 20. века прославити на многим оперским сценама у Немачкој и Аустрији.
Врањанац Борисав Станковић (1876-1927), знаменити српски списатељ, драматург Народног позоришта и писац заљубљен у свој завичај, унео је у чувени комад „Коштана“ око двадесет бираних, најлепших врањских песама; међу њима је, наравно, и „Мирјана“. „Коштана“, комад из старог Врања са певањем и пуцањем, изведен је премијерно у Народном позоришту у Београду 1902. године. Београдска публика и српски владарски пар, краљ Александар и краљица Драга, били су презадовољни представом, па је Станковић од српске круне добио стипендију за драматуршко усавршавање у Паризу. У граду светлости је боравио 1906. године. Кад год би пао у „карасевдах“ врањски, он би отишао у Луксембуршки парк, у центру Париза, и гласно запевао: „Мирјано, ој, Мирјано, црне очи имаш ти!“[5]
Потписнику ове цртице се 2009. отворила срећна прилика да „Мирјану“ запева у Луксембуршком парку, на месту где ју је, лако могуће, Бора певао себи самом, а затим му се 27. августа 2017. године, на другом Међународном фестивалу МЕДИМУС, остварила давнашња жеља да ову, уз друге старе песме отпева тамо где су и настале – у Призрену.
ЦВЕТA ИЗ ЂЕРМАНА
–Цвето мори, Цвето, Цвето калушо,/ Кој ми те, Цвето, синоћке грабну?
– Грабну ме мене ђермански пољак,/ Па ме мене води ју Ново Село;
Ју Ново Село вода дибока,/ Вода дибока, трава зелена.
Ага ми пије љуте ракије,/ Ага ми пије, Цвета се вије.[6]
Мелодију и стихове песме о Цвети калуши (од грчке речи καλή што значи лепојка) и њеном отмичару Љатифу, ђерманском пољаку (бекчији), први је забележио знаменити Стеван Стојановић Мокрањац приликом боравка у Приштини од 22. јануара до 3. фебруара 1896. године.[7] Тада је настала драгоцена Мокрањчева мелографска збирка „Приштина“ са око сто педесет записа градских и сеоских српских песама и напева. Неке од мелодија, као што је песма „Цвето калушо“, настале су према догађају из живота Старе Србије у 19. веку: пољак (турски „бекчија“, чувар, стражар) Љатиф из Прешева је једру лепотицу (калушу) Цвету из села Ђерман (у данашњој Северној Македонији), на превару отео и одвео у харем некаквог прешевског аге. Иначе, пољаци (бекчије) су били претежно муслимани који су за аге и бегове чували сеоске њиве, баште и ливаде. Били су у сталном додиру са хришћанском рајом, али су се временом осилили, па су се понашали не као слуге, већ као власт. „Има много случајева где су они све у селу пресуђивали, и село, или завађене стране су морале да пристану на њихов суд. Зна се поименце да су они и брачне парнице решавали, и бракове одобравали или кварили. Али највише су се показали у одвођењу српских девојака и жена Турцима у градове…“[8]
Однос бекчија-муслимана према хришћанским девојкама опеван је у многим народним песмама у другој половини 19. века; према истраживању Јована Хаџивасиљевића једна четвртина „женских“ (лирских) песама овог краја опева подвиге и безакоња ових пустахија.[9]
Неки од ових муслимана су опевани у песмама где се каже да су они били пољаци не само „на село големо“, него и „на девојке“ и „на невесте“. Једноме је раја у доњој махали спремала обилну вечеру, а у горњој „меку постељу“.[10]
Када је видела где ју је довео, Цвета се брзо освестила и предомислила. Имала је среће: Стојан Крџалија (или његов отац) из угледног српског рода Голчинци у Ослару као заступник хришћана интервенисао је код турских власти у Меџлису. Заптије су пронашле Цвету у Љатифовој кући и она је враћена родитељима у село Ђерман.
Цветино одвођење у Прешево и њен повратак у родно село узбудили су пчињска и прешевска насеља.
При повратку из Прешева у Ђерман, Цвета је посетила дом попа Мите, пароха у селу Доњи Старац. Прво питање оца Димитрија (попа Мите) било је: „Кажи, мори Цвето, кој ми те грабна?“ Разговору је присуствовао и један стари песмопојац, па је поп Митино питање Цвети прво ушло у песму о њој. Народни певач Миле Манасијевић, рођен 1919. у Доњем Старцу, унук попа Мите, често је певао песму о Цвети калуши, и с поносом објашњавао гостима: „У овуј кућу је и песма за Цвету изведена“.[11]
Песма о Цвети се брзо проширила по целој Старој и Јужној Србији. На почетку овог огледа смо навели варијанту стихова коју је, са мелодијом, забележио знаменити Мокрањац у Приштини у јануару 1896. године.
Песма о лепој Цвети и пољаку Љатифу певала се у Старој Србији још и четрдесетих година 20. века. Миодраг Васиљевић, први српски етномузиколог-истраживач, забележио је чак три варијанте:[12]
А) прву му је 1940. у Београду певао Благоје Јеротић, родом из околине Косовске Митровице (песма бр. 357а):
Цвето мори Цвето,/ Цвето калушо,/ Цвето мори Цвето,/ Цвето калушо,/ Срце и душо.
Господар ми пије љуте ракије,/ Господар ми пије,/ А Цвета се вије.
Б) другу је забележио 1946. у Београду по певању Љубе Стојковића, родом из Призрена;
Цвето мори, Цвето,/ Цвето каљушо,/
Цвето мори, Цвето,/ Цвето каљушо,/ Срце и душо.
-Кажи мори, кажи,/ Кој ми те грабна?/
-Мене ме грабна офчарски пољак!
В) трећу варијанту је Васиљевићу певала Младена Серафимовић у Гњилану 1947; она чува поједине слојеве изворне пчињске песме:
Ај, мори Цвето, Цвето,/ Цвето калушо,/
Цвето мори, Цвето, Цвето калушо,/ срце и душо!
Кажи мори, кажи, кој ми те тражи? – Море мене тражи дермански пољак,/
Дермански пољак, Љатиф прешевски,/ Море, проведе ме кроз Ново Село,/
Кроз Ново Село, пусто Прешево,“
Цвета си јаше лудога ата,/ Љатиф гази, море, Пчињу до гушу!
Јевка Замфирова из Приштине
На врата сеђаше Јевка Замфирова,/ На врата сеђаше, у књигу гледаше,
Трајна на, нинанина, Јевка Замфирова!
У књигу писује много здраво, живо,/ Много поздрављује Максим кујунџија:
Трајна на, нинанина, Максим кујунџија!
Да л` би мене, Јевко, ти млада узела? Ја би` тебе, Јевко, сково тепелука!
Трајна на, нинанина, сково тепелука!
У приштинској збирци Ст. Ст. Мокрањца из јануара 1896. записи песама о Јевки и Цвети су једна поред друге – под бројевима 26 и 27. Прву му је певао познати ондашњи песмопојац Живко, па је Мокрањац изнад мелодије написао Приштевска, од Живка. Уз песму о Цвети је написао Градска, коло. Можемо да наслутимо да је и њу певао Живко. Оно што је извесно јесте да непознати казивач Песме о Цвети није знао како је она настала (у претходном поглављу смо то сазнали из других извора), али је Живко знао да уз песму о Јевки Замфировој исприча и како је настала. Могуће је да ју је он испевао. Ево Мокрањчевог записа уз песму:
Максим заљубљен у Јевку. Јевкин отац не да Јевку. Максим удеси са својим другом лажну отмицу. Његов се друг преобуче у женско руво, сакрије се увече, а у зору, на позив Максимов, изађе из авлије Јевкине. Комшије су спазиле, и пуче брука по целој Приштини: „Јевка одбегла“. Бадава Јевкина родбина уверава да је Јевка код куће, свет вели да ју је отац силом вратио. Брука све више пуца, спеваше Јевку и у песму (која се и игра) и отац напослетку попусти те даде Јевку Максиму. (С. С. М.)[13]
Ова лепа и надасве романтична прича дала је надахнуће Мокрањчевом побратиму, чувеном српском писцу Стевану Сремцу (1855-1906), да за глумце Народног позоришта у Београду напише комедију о Јевки Замфировој и њеном будућем мужу, домишљатом Манету кујунџији. Име главне јунакиње је Сремац из више разлога морао да промени највише због тога да се њена „брука“ не шири, а саму причу је „преселио“ из Приштине у Ниш, у коме је тада службовао као професор гимназије.
Премијера „Зоне Замфирове“ одиграна је 1903. а књига је објављена 1906. године, и то је, свакако, Сремчево најлепше и најзрелије драмско и књижевно дело.
Током 20. века београдска и српска позоришна публика одушевљено прихвата Сремчеву комедију о Јевки-Зони Замфировој и Манету кујунџији. Вероватно у Србији нема (ни професионалног ни аматерског) позоришног ансамбла који није играо „Зону“ на велико задовољство и прихватање публике. Године 1967. снимљена је „Зона“ као драма ТВ Београд, а 2002. играни филм у режији Здравка Шотре; насловну улогу је играла лепа Катарина Радивојевић.
Призренка Мирјана, Цвета из Ђермана и Јевка Приштевка су, дакле, стварне младе лепотице и личности које су у варошима и селима Старе Србије живеле у другој половини 19. века. Њихов заносан изглед и занимљиви „драмски заплети“ њихове младости, надахнули су непознате народне песнике и композиторе да их песмама овековече.
ЛИТЕРАТУРА
[1] Момчило Златановић, Зарија Поповић и Врање, у књизи Историја и традиција, Врањске-Врање, 2006, стр. 116-119.
[2] Исто дело, стр. 117.
[3] Момчило Златановић, Драгутин Илић и врањска народна песма, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад, 1985, XXXIII/2, стр. 417.
[4] Коста Манојловић, Споменица Ст. Ст. Мокрањцу, Државна штампарија Краљевине СХС, Београд, 1923, нап. на стр. 136-7.
[5] Бранко Лазаревић, Огледи, Београд, 1937, стр. 62.
[6] Стеван Ст. Мокрањац, Записи народних мелодија, Научна књига-Београд, 1966, бр. 27.
[7] Ђорђе Перић, Стеван Мокрањац и Косово (нова сазнања о боравку и мелографском раду Ст. Ст. Мокрањца на Косову), часопис Развитак 194-195, Зајечар, 1995.
[8] Јован Хаџи-Васиљевић, Јужна Стара Србија, књ. друга, Прешевска област, Београд, 1913, стр. 123.
[9] Јован Хаџи-Васиљевић, Исти оглед, стр. 123.
[10] Момчило Златановић, Песма о Цвети и бекчији, у књизи Чланци и студије 2, Врањске-Врање, 2008, стр. 48.
[11] Момчило Златановић, Наведено дело, стр. 49.
[12] Миодраг Васиљевић, Југословенски музички фолклор, прва књига, Мелодије које се певају на Космету, Просвета-Београд, 1950, бр. 357а, б, в.
[13] Ст. Ст. Мокрањац, Записи народних мелодија, Музиколошки институт САНУ-Београд, 1966, бр. 26.
Балканска геополитика
