По неком неписаном правилу, све бајке кратко трају, па тако и оне политичке. Најновији примјер тога јесте ракетни успон покрета Европа САД у Црној Гори, између локалних и предсједничких избора, њихово досезање ивице политичког свемира, али сада и пад услед политичке гравитације. Слободно можемо рећи да модерно вријеме приморава све нас, па тако и политичке актере да живимо брже и то поново јасно можемо видјети кроз то што је Европа САД прешла готово идентичан пут, који је прошао некадашњи јединствени ДПС (односно СК ЦГ), од 1989. до судбоносне 1997. и фамозног раскола Мило – Момир, за непуних годину дана. Иако смо били свједоци јако пријатељских и љубазних тонова између политичког двојца Спајић- Милатовић, који је покушао да се наметне као неки нови – млади, лијепи и паметни људи (попут оних што су дошли у џемперима), све оно што је заправо кључало испод површине је сада изашло на видјело. За само два дана, цијела Црна Гора се макар парцијално вратила у 1997. годину. Преко ноћи, поново су постале актуелне сједнице Предсједништва и Главних одбора неке странке (покрета), као и поруке које се шаљу ван њих. Да бих што јасније приближио читаоцима шта се заправо дешава, бићу јако кратак.
Пођимо од Јакова Милатовића:
– Број 2, од оснивања покрета.
– Био носилац листе покрета Европа САД на локалним изборима у Подгорици и требало да буде градоначелник главног града.
– У другом кругу предсједничких избора побиједио је Мила Ђукановића тако што што је обезбиједио широки консензус између свих анти ДПС актера, што Милојко Спајић сигурно не би постигао и самим тим се позиционирао као неко ко може да сарађује и са центристичким блоком који чине Демократе и УРА, али и са Демократским фронтом
– Унутар покрета Европа САД држи превласт унутар Предсједништва покрета.
– Подржава Отворени Балкан.
Анализирајмо сада Милојка Спајића:
– Број 1, од оснивања покрета.
– Прате га бројне афере и више пута је ухваћен у својим контрадикторним изјавама.
– Од самог старта на ратној нози са Демократским Фронтом и самим тим нема капацитет да постигне толико широк консензус као Јаков Милатовић.
– Унутар покрета Европа САД држи превласт унутар Главног одбора.
– Не подржава Отворени Балкан. Сада долазимо до тачке почетка раскола – парламентарних избора. Иако је Милојко Спајић од оснивања био број 1 у покрету, а самим тим имао највећу популарност, то се промијенило стицајем политичких околности (што вољних, то невољних) да је Јаков Милатовић побједник два изборна циклуса – локалних избора у Подгорици, а касније и предсједничких избора, гдје је у другом кругу побиједио Мила Ђукановића.
На овај начин је нарушена досадашња динамика покрета, гдје је наратив заправо диктирао Милојко Спајић. Као што знамо, покрети (странке) које имају два лидера су политичке аномалије, те је ова нова неуравнотеженост у „политичкој тежини“ заправо отпочела сукоб за преузимањем тоталне контроле над покретом Европа САД.
Да видимо које су тачке спорења када су у питању предстојећи парламентарни избори: Јаков Милатовић је присталица ширег наступа ЕС у предизборној коалицији са Демократама и УРОМ, сматрајући да се може постићи синергија која би можда и донијела магичних 50%. Оно што се незванично шушка, по политичким кулоарима, јесте да је мјесто носиоца листе хтио да понуди лидеру Демократа – Алекси Бечићу. Милојко Спајић је раговао на начин што је хтио да употријеби органе покрета, како би у јавност послао наратив да се заправо он пита за све, те је тражио бланко подршку. Подршку је прво затражио од Предсједништва покрета, гдје није имао већину. Није добио позитиван одговор.
Онда се одлучио на радикалан потез, који је многе грађане Црне Горе вратио у 1997. годину. Хитно је заказао сједницу Главног одбора покрета и то, замислите, баш оног дана када, сада већ предсједник Црне Горе, Јаков Милатовић није могао да присуствује истој. На сједници Главног одбора, констатовано је да је Милојко Спајић носилац листе Покрета Европа САД на предстојећим парламентарним изборима, на којима ће покрет наступити самостално (тј. уз подршку локалних покрета, али не и великих политичких субјеката попут Демократа и УРЕ). Јаков Милатовић се убрзо огласио, констатујући да је сједница Главног одбора „заказана мимо принципа етике и заједништва“. Благ начин да се каже „Et tu, Brute?“ Али, оно што је много битније, Милатовић је између редова поручио да уколико Скупштина ЦГ (која се налази у техничком мандату услијед указа Мила Ђукановића о распуштању исте) жели себи да ускрати мандат и на тај начин „принуди“ Милатовића да изборе распише за 60 дана од распуштања исте (а не 11. јуна како је то Ђукановић предвидио) – што је једна од главних идеја новог савеза Демократа и УРЕ, да ће он то урадити (обзиром да Уставни суд не жели да донесе одлуку).
Шта ово заправо значи? Милатовић је спреман да одложи изборе на које се Спајићу тако жури, како би искористио политички талас побједа. Тј. Милатовић жели вријеме да се или обрачуна са Спајићем унутар самог Покрета или да поведе дио покрета Европа САД и направи сопствени (нешто попут разлаза ДПС-а и стварања СНП-а). Оно што је посебно занимљиво јесте да му је за све ово потребна подршка Демократског фронта, прије свега у Скупштини Црне Горе. Демократски фронт се изјаснио да је против одлагања избора те је такође јасно нагласио да је спреман за изборе 11. јуна, јер би одлагање истих довело у питање одржавање пописа, на коме се очекује пораст процента Срба и оних који говоре српским језиком, а који је заказан за јесен ове године.
Такође, Милатовић је поручио да просперитет Црне Горе долази заједништвом на којем је он добио подршку 60 одсто грађана, а од којих неће одустати. Свакако је јасно да је у тих 60% урачунат и Демократски фронт, који је пресудно утицао да Милатовић побиједи Ђукановића на предсједничким изборима. Додатно, свима је јасно да ће Демократски фронт бити неизоставан дио сваке будуће власти. Остаје нам да пратимо даљи развој ситуације.
