Данима сам крстарио од села до села моје кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мјесеца 1989. године, у возу, на личкој прузи Госпић-Грачац.
На жељезничкој станици у Госпићу испратио ме је мој добри ратни друг Петар Штулић, у чијој сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљајући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да је наш сусрет, послије много година, био радостан, толико је и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видјети. Можда и нећемо? Петар је ускоро са фамилијом морао да бјежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка су заклали и спалили.
Боравећи у Госпићу, истраживао сам да ли у том граду постоје нека обиљежја на којима се види да је ту, од 1941. до 1945. године, био концентрациони логор за масовно уништење Срба.
И нигдје ништа нисам нашао. Нигдје ознаке, неког натписа или споменика, као да се ништа није догодило.
Живјели су ту Срби у већини, поред Хрвата и са Хрватима, и нису ни слутили шта им се спрема те 1989. године, опет и изнова. Хрвати чак прогласише Госпић за главни град Лике. Кад су се Срби отријезнили, било је касно. Опет су били изненађени, многи су побијени и преклани, многи спаљени у кућама, као и 1941. године, јер су вјеровали у братство са Хрватима.
Колико ћемо пута ми Срби скупо плаћати своје заблуде?
И тако, у возу, нађох се у купеу са једним човјеком и једном женом, вјероватно су брачни пар.
Путују из Загреба.
Започесмо разговор о обичним стварима, а послије се њих двоје ослободише и кренуше у офанзиву против Срба. Намјерно их нисам заустављао, нити сам им противрјечио. Било ми је веома стало да чујем и сазнам како ови Хрвати из Загреба размишљају и какве поруке Србима шаљу. Из таквог мог држања, наравно, они нису могли закључити да сам ја Србин, и то баш из ових личких крајева.
Морам рећи, било ми је тешко и мучно да слушам оно што су они говорили о Србима. Двоје мојих сапутника прогнозирају Србима црне дане. Ево само неколико њихових порука:
– Ми не бумо више живјели у Југославији!
– Ми бумо Југославију уништили!
– Наши дечки буду Србе брзо средили!
– Наши се буду сви вратили из иноземства, а већ се неки и враћају.
– Ми морамо, коначно, Србе најурити откуда су и дошли, ван из Хрватске!
– Не буду Срби више на власти у Хрватској!
– Окупаторску армију ћемо потјерати или заборавити!
– Само да на власт дођу прави Хрвати, а не комунисти, ми ћемо брзо створити своју независну Хрватску, какву смо већ једном имали.
– Ми врло добро знамо как` бумо делали са Србима.
– Ти проклети Власи морају одговарати за оно кај су нам направили! Итд..
Било је још сличних порука, али ово је суштина.
Да ли то они говоре истину? Вјерујем им, потпуно им вјерујем, јер су тако говорили и 1941. године. Камо среће да су Срби више вјеровали у њихове пријетње!
У том и таквом разговору прођосмо Ловинац, стигосмо и до Штикаде, и још мало па смо у Грачацу. Ја устајем и спремам се да изађем. Обраћам се овим путницима ријечима:
– Хвала вам за све што сте ми испричали. Ја бих вас врло радо почастио.
– Закај госпон? – пита госпођа.
– Зато да могу мојим Србима причати шта сам чуо и шта им се спрема од Хрвата, па да се чувају.
Обоје су заћутали и преблиједили јер нису то очекивали. Рекао сам им да се ничега не плаше и још једном сам им захвалио што су ми све то испричали. Већ је и воз успорио вожњу, стиже у жељезничку станицу Грачац. Опростио сам се од мојих сапутника и изашао. Свратио сам у ресторан, попио кафу, дубоко забринут. Имао сам разлога што сам се плашио, а то су показали већ наредни дани.
Гдје год сам био у мојој кршној Лици, свугдје сам Србима говорио о оном што сам чуо у возу и упозоравао на опасност која се приближавала.
Али, нисам наишао ни на једног Србина који је то упозорење озбиљно схватио, као што сам га ја доживио.
Мање-више рекли би овако:
– Ма мани те „бене“, свашта лупетају, шта они нама могу, у то не требе вјеровати!
Није вриједило ни подсјећање на усташке покоље 1941. године.
У повратку из Лике свратих код епископа Симеона у Карловац и с њим сам дуго разговарао. Све сам му испричао што сам чуо у возу и како моји Личани реагују на све то. Мудри и учени епископ Симеон рече, парафразирајући Његоша:
– Е мој Рапаићу, мене душа боли кад видим како племе српско сном мртвијем спава. Знам ја шта Хрвати мисле и говоре јавно, али ништа ту не могу. Ипак, вјерујем да ће се Срби морати отријезнити, јер ако се не отријезне, зло нама!
На сву срећу, Срби су се сада брже отријезнили него 1941. године и брже су се организовали за отпор надолазећој хрватској немани. Услиједо је јединствен српски покрет отпора 1990. године, као и 1941. године, под паролом: „Више нас неће живе у јаме бацати!“. Нажалост, Хрвати су Крајину опет окупирали после пет година а српски народ је морао у егзодус према Србији.
То што сам доживио у возу од Госпића до Грачаца скоро је у свему исто са оним што ми се догодило на Пријебоју прије четрдесет и осам година, у јануару 1941. године. Овдје, у мојој кршној Лици историја се понавља на штету српског народа.
Што се то догодило прије четрдесет и осам година може се прочитати у прилогу под насловом „Посљедњи Божић“.
Из књиге:
Јадовно
