Ангела Меркел о авганистанској трауми западних савезника каже да је страшно и драматично то што се догодило и да се мора признати неуспех и извући поуке из оваквих војних интервенција, а Бајден најављује окретање „новог листа“ у новом слагању геостратешких карата и моћи, даје предност дипломатији над оружјем, одустаје (да му верујемо на реч) од скупих копнених инвазија, али и у новој стратегији држи прст на обарачу
Амерички пораз и бламажа у најдужем (две деценије) рату који је Вашингтон водио, а било их је много, укључујући и бомбе над нашим главама, делује заиста превратнички. У рушевинама многих, најчешће погубних, илузија и заблуда, назире се стварање једног „новог света“. Истина с много непознаница, али с једном извесношћу и сигурношћу: неће више бити униполаран.
Шокантан авганистански пораз највеће и најјаче силе света деловао је, заиста, као „велики прасак“. И, без трунке злурадости, за многе је отрежњујући. Посебно за саме Американце и њихове верне савезнике, који су их послушно, беспоговорно и понизно следили у овој, одавно проблематичној и бесмисленој, ратној авантури.
Горак, драматичан и страшан је тај развој догађаја, готово је завапила, несклона иначе (пре)јаким речима и емоцијама, немачка канцеларка Ангела Меркел. Ово је и за њу, на заласку каријере, болан спољнополитички пораз. Слала је несустало војнике у авганистанске пустаре и недођије (160.000 за две деценије, од којих су се многи вратили с ранама и траумама, а њих 55 у мртвачком сандуку) уверавајући и себе и нацију да та мисија има неког смисла. Сад је и њој „пукло поред очима“: морамо као савезници констатовати, рекла је, да нисмо успели. И што је још важније: морамо извући поуке из оваквих оружаних интервенција.
ТЕШКЕ ЛЕКЦИЈЕ С оне стране Атлантика стижу наговештаји да се такве поуке, тамо где је то најпотребније, наводно, заиста извлаче: Џозеф Бајден поручује својим земљацима („уморним од ратова“), и свету, да „окреће лист“ и напокон се одриче фамозног и злокобног америчког интервенционизма.
Прве наговештаје „окретања (тог) листа“ саопштио је, још у марту, државни секретар Ентони Блинкен, говорећи о приоритетима нове администрације. Сједињене Америчке Државе су, рекао је Блинкен том приликом новинарима, „научиле тешке лекције“ из ратова. Амерички народ је „уморан од дуготрајних интервенција“. Бајденова администрација, обећао је министар, даће предност дипломатији над оружјем и војном моћи. Показало се, и у Авганистану и на Блиском истоку, да војна сила игра ограничену улогу у изградњи трајног мира.
И оно најважније у америчком „окретању новог листа“: Вашингтон одустаје, поручују Бајден и Блинкен, од фамозног „извоза демократије“, што се деценијама практиковало. Нећемо, констатује Блинкен, више покушавати да скупим војним интервенцијама и насилним рушењем ауторитарних режима, што смо користили у прошлости, тамо успостављамо демократију. Упркос добрим намерама, нисмо у томе успели. А последице су тешке: растакало се поверење у амерички народ. Радићемо друкчије.
Хоће ли крај и крах заблуде да ће окупатори, у овом случају, и посебно на примеру Авганистана, бити дочекани, и доживљени као ослободиоци, (о)значити и крај милитаризације (и милитантне) америчке спољне политике? Очигледно не. Биће више селективности. Блинкен: чинићемо то само у случајевима кад су наши циљеви јасни и оствариви, уз садејство дипломатије, у складу с нашим вредностима и законима, уз пристанак народа.
Његов шеф Бајден говори о промени стратегије, јер се, каже – променио свет. У том „новом свету“, објашњава амерички председник, терористичке претње су „метастазирале“, не долазе само из Авганистана. А ову несрећну земљу, да подсетимо, на нишан је, после оног „црног (и трагичног) америчког септембра“, узео Џорџ Буш Млађи, започињући први фронтални и глобални рат против тероризма. Била је то осветничка одмазда злогласној Ал Каиди и Осами бин Ладену, који су уживали заштиту талибана.
Бајден је, објашњавајући промену стратегије у промењеном свету, прецизирао: основна дужност председника Сједињених Америчких Држава је да „штити Америку“. Не више од претњи из 2001. године (када је Џорџ Буш кренуо у авганистанску ратну авантуру) него од претњи 2021. и оних које ће се сутра појавити. У тој новој стратегији Америке, каже њен председник, неће више стационирати хиљаде војника у иностранству и трошити милијарде долара. И додао: Русија и Кина би највише желелие да Сједињене Америчке Државе остану „заглављене још једну деценију у Авганистану“.
Кад је реч о „трошењу милијарди“, Бајден је саопштио такође шокантан податак да је операција у Авганистану америчке пореске обвезнике дневно коштала 300 милиона долара, а укупан цех, за двадесет предугих ратних година, више од два билиона долара.
У тражењу криваца за тотални фијаско америчког ангажовања у Авганистану, и за њихов „најдужи амерички рат“ (председник признаје да је све то „била велика грешка“), политичари оптужују генерале, а генерали политичаре. Авганистан, попут Вијетнама, постаје очигледно нова америчка траума. И не само америчка, како смо видели с почетка овог текста.
НОВИ, ПРОМЕЊЕНИ СВЕТ Није амерички председник, ни под теретом тих грдних милијарди, које би он сада радије да употреби у дотрајалу инфраструктуру и поправљање сопствених политичких „акција“ (пале су осетно због драматичних слика хаотичног повлачења из Авганистана) постао наједном пацифиста. Не. Прст се и даље држи на обарачу. У Бајденовој промењеној стратегији, уместо копнених ратова („осим оних који су заиста нужни“), уследиће, кад затреба, удари по терористима. Дакако издалека, с безбедне удаљености. С дроновима и убиственим „паметним“ ракетама.
За Бајдена нови „промењени свет“, иначе, значи оштро надметање и сукобљавање с Пекингом. Економски (што је све теже), политички (Вашингтон покушава да мобилише „савез демократија“ против ауторитарних режима и система) и, све више, војно. Колумниста часописа „Нешенал интерест“ упозорава, најављујући крај америчкој планетарној хегемонији и моћи, да Сједињене Америчке Државе, поред осталог, нису успеле да спрече Кину да повећа своју моћ и доминацију у Источном и Јужном кинеском мору, нису успеле да је обуздају у ширењу утицаја путем иницијативе „Један појас, један пут“. Државни секретар Блинкен, главни „архитекта“ нове америчке спољне политике, Кину види као „највећи геополитички тест“.
А ту је и Русија, с Владимиром Путином, као велики изазов на „више фронтова“. За шта се, коришћењем програмиране русофобије, такође траже и налазе савезници. Тако су се, током њене недавне (и опроштајне) посете Вашингтону, амерички председник и немачка канцеларка обавезали да ће се ортачки супротставити евентуалној „руској агресији“ на суседе…
Руски председник Владимир Путин је, иначе, оценио двадесет година рата и америчког ангажовања у Авганистану као „трагедију за ту земљу“. Иако је званична Москва све време талибане сматрала за терористе, њен приступ је прагматичан: признаје победу талибана, спремна је на дијалог с њима (тај дијалог је, како се чује, посебним каналима, постојао је и раније) и евентуално, уз одређене чврсте гаранције, на дипломатско признање нових власти у Кабулу. Руси су задржали амбасаду у Кабулу и помно прате развој ситуације. Наглашено су обазриви: стрепе од таласа избеглица који би могао да запљусне државе које су некада биле у саставу Совјетског Савеза а граниче се с Авганистаном. И посебно ширења тероризма.
И Немци би се, овога пута само дипломатски, вратили у Кабул, ако „развој догађаја то дозволи“. Ако би, каже шеф немачке дипломатије (још неко време, парламентарни избори су 26. септембра) Хајко Мас, политичка и безбедносна ситуација омогућила, Немачка би поново отворила амбасаду у Кабулу, коју је, као и остали западњаци, затворила пред изненађујуће муњевитим налетом талибана. Постоји велика потреба за нашим дипломатским присуством, рекао је Мас. И додао: с Авганистаном нас повезује много тога. Не прецизирајући шта.
Шеф ЕУ дипломатије Жозеп Борељ био је одређенији и директнији. Шпанац верује да је, после америчког дебакла у Авганистану, „куцнуо час Европе“. И „освежио“ стару идеју о „европској армији“. Никад, каже, није било потребније да Европа има снажну одбрану него сада, након догађаја у Авганистану и с Авганистаном.
Борељ наслућује вакуум који оставља америчко војно повлачење и наговештај политике изолационизма. Није једини међу америчким европским партнерима и савезницима. Стижу упозорења која је, с те стране, мало ко очекивао, из Велике Британије, највернијег и најпоузданијег америчког савезника на Старом континенту. Британски министар одбране Бен Волс недавно је констатовао: суперсила (мисли на САД) која није у стању да се негде одржи, може бити велика, али не и глобална сила…
ТО ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ КОПНЕНИ РАТОВИ
Кад је Барак Обама ликвидирао Осаму бин Ладена, тај рат је, с додатним и продуженим војним ангажовањем целог Запада, постао бесмислен. Авганистанско становништво није, упркос свему, окупаторе схватило и прихватило као ослободиоце. Нису то могли, ни хтели, да прихвате ни они Авганистанци који су били против талибана.
Драстичан пример: авганистанске оружане снаге, у чије опремање и обуку су уложена огромна средства и енергија (Американцима су у томе свесрдно и издашно помогли, и помагали, Немци), истог трена кад су виделе леђа дотадашњим покровитељима, прешле су на страну талибана. Америчке и немачке тајне службе су уверавале своје владе да се та војска неће лако предати и да ће Кабул, ако га и не одбрани, држати месецима. А престоница Авганистана пала је у руке фанатичних талибана преко ноћи. Западни савезници су доживели шокантне сцене безглаве, хаотичне и понижавајуће бежаније.