Наш патријарх је нападнут због изјаве поводом почетка божићног поста гђе је позвао свој народ да се не туче по улицама. Шта ће друго да каже српски патријарх кад види своју духовну ђецу да се туку песницама, моткама и каменицама и једни другима разбијају главе, него да се очинским болом у души позове све који то чине да се не бију него да чувају једни друге. Није ми јасно коме сметају благе ријечи Његове светости “свако је свакоме потребан, не можемо једни без других”, а онда позива на мир и “двоједну љубав према Богу и према ближњем, што значи (на љубав) према сваком човјеку”. Ако некоме сметају овђе патријархове јеванђељске и очинске ријечи, онда тај треба да се забрине за своје духовно стање и здравље.
Овим ријечима митрополит црногорско – приморски Јоаникије, за “Новости” коментарише увреде на рачун првојерарха СПЦ, које су у јавности и на друштвеним мрежама износиле поједине присталице протеста у Србији.
Сличне увреде доживљавао је патријарх Иринеј, па и Павле. Како то оцјењујете?
Из садашњих напада на патријарха види се да га појединци нису разумјели или нису хтјели да га разумију да је он све вјерне позвао на пут слободе: да превазиђемо себичност и искључивост и да се свако научи пружати право и простор другоме ” да изражавајући своју слободу и своје дарове и способности на миран, цивилизован и демократски начин допринесе добру по свим питањима од општег значаја како за садашњост тако и за будућност народа и државе”. Он овим ријечима заступа најширу слободу личности, свакога ко жели да се бори за добро свог народа и уједно назначује на који начин се то добро може постићи. Упозорава да се моткама и каменицама не може постићи ништа добро, као што је давно рекао наш народ – да зло добра донијети неће. Онима који су прије тридесет година насред Теразија извријеђали патријарха Павла требало је доста времена да се за то покају, а овима који сада неосновано прозивају патријарха Порфирија требаће времена да схвате ширину његове мисли и дубину његове бриге и љубави за повјерени му народ.
Тензије нису ништа мање ни у Црној Гори…
Увјерен сам да су заваде у Црној Гори произведене на вјештачки начин. Оне су опасне, али су и рјешиве. многима су добро дошле пођеле у нашем народу и дуго се на њима радило и споља и изнутра. Природно је да нам треба времена да их превазиђемо, да се братски разумијемо и измиримо. Сигуран сам да је то искрена жеља код свих без обзира ко је сада на којој страни.
Немиле сцене поновиле су се на Цетињу и после вашег устоличења. Као да се појединци не мире са тим што сте сјели на трон Светог Петра Цетињског?
Радо помињем оне свечане тренутке када смо дубоко осјећали јединство цијеле православне Црне Горе која је предвођена нашим патријархом Порфиријем устоличавала свог митрополита. Ту свечаност није могло да поквари ни паљење гума, ни прављење хаоса на Цетињу. За тај хаос није криво већинско, традиционално и честито Цетиње, него појединци из врхушке бившег режима. И овом приликом као и много пута досад показало се да кроз Цркву, њено христолико заједништво живи Његошева Црна Гора и да је снажи благослов Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког.
Често се од тзв. грађанских снага и у Србији и у Црној гори чује да се СПЦ мијеша у државна питања. Има ли ту истине?
У свим цивилизованим земљама са хришћанском већином пожељно је да Црква буде активни чинилац друштва. Она као баштиник вјековног друштвеног искуства и предања увијек може и треба да помогне широј друштвеној заједници у резрјешењу суштинских животних питања која се тичу смисла живота. Што се тиче оних који нас блате и оптужују за све и свашта , па и да се бавимо страначком политиком, мени је жао што су пали из вјеронауке и и што су се својевољно и заслужено, надам се привремено, до њиховог покајања, нашли изван окриља Цркве.
ВРАТИЋЕМО КАПЕЛУ НА ЛОВЋЕН
Једном сте рекли да ће доћи дан када ћемо ” на својим раменима изнијети камење на Ловћен и вратити Његошеву капелу”. Колико је тај дан близу?
Вјерујем да ће се то догодити зато што је повратак капеле на Ловћен испуњење Његошевог аманета да његове кости почину у цркви дуг и обавеза цијеле Црне Горе према њеном највећем генију. Рушење капеле је био налог са врха комунистичких власти које су се у том злочину поистовјетиле са некадашњом аустроугарском окупационом силом која је срушила Његошевеу капелу 1916. године.
