МОЋ И НЕМОЋ ПАТРИЈАРШИЈЕ СА БОСФОРА: Цариград и расколи у православном свету – из прошлости и садашњости

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Foto: Screenshot Youtube

ПРАВОСЛАВНА црква, иако састављена од више (укупно 14) аутокефалних цркава, јединствена је у догматском и канонском смислу, јер је „Црква Бога живога, стуб и тврђава истине“ (1. Тим. 3, 15).

Та јединственост и недељивост, у којима се подједнако прожима епископство једнога у односу на све остале и свих осталих у односу на једнога, по природи својој не омогућавају да било ко од епископа себе издвоји и назове главом васцеле Цркве, ма колики град или црквену област имао. Поглавар једне аутокефалне православне цркве је, у односу на поглаваре осталих помесних цркава, само епископ прве катедре; по суштини епископства раван је сваком другом канонски постављеном епископу, јер су сви они на хиротонији добили једнаку благодат Духа светога. Због подједнако примљене благодати Духа светога, сваки епископ у својој црквеној области и на свом трону јачи је од другог. А изнад свих њих, укључујући и поглаваре аутокефалних цркава, јесте Свеправославни сабор којим управља Дух свети. Све то говори о томе – колико је залутао Вартоломеј, ударајући на јурисдикцију Московске патријаршије. Зло је толико велико да морам још да се задржим на епитету – титули „васељенски“.

Епитет „васељенски“ је више пута у историји Православне цркве злоупотребљен, зависно углавном од црквенополитичких околности. Дуго епископи Новог Рима – Цариграда нису лично себи приписивали тај епитет, али су допуштали да им се други, из почасти због столовања у царском граду, обраћају као „васељенским“. Први је Акакије, патријарх цариградски (471- 489) тако ословљен. После њега, Јован ИИ (518-520), од стране антиохијских клирика. Јован ИВ Постник, патријарх цариградски (585-595) први у своју титулатуру уграђује епитет „икуменикос“, што од пада Цариграда у руке Латина (1204) патријарси у Никеји редовно и наглашено чине. И грчки историчар В. Стефанидис, Црквена историја (на грчком), Атина 1959, 439-440, сматра да због изгубљеног Цариграда патријарси у Никеји почињу да се потписују са титулом „икуменикос“ (васељенски). Настојало се тиме да се формом надокнади изгубљено.

Титулом „васељенски“, дакле, најављује се појачан и проширен утицај Цариградске патријаршије на цркве ван њене јурисдикције, како пре пада Цариграда 1453. године, тако и под османлијском влашћу, као и данас. Званичном потпису патријарха Цариградске цркве (тада у Никеји), са титулом „васељенски“, енергично и оправдано се супротставио Јован Апокавк, веома учени јерарх Охридске архиепископије.

Заоденут титулом „васељенски“, а под утицајем црквенополитичких збивања и лоших саветника, цариградски патријарси су недоследно и произвољно поступали по питању доделе и укидања аутокефалије. Тако су, на пример, у време Светога Саве радили против Охридске архиепископије (основана 535. године) због ривалства Никејског и Епирског царства, а касније, у неколико наврата, против аутокефалности Српске православне цркве, односно у корист те исте Охридске архиепископије. О томе сам давно писао у књизи „Студенички типик и самосталност Српске православне цркве“, Горњи Милановац 1986. (поновљено у склопу Одабраних радова у шест књига, Београд 2013).

ПОИГРАВАЊЕ СА МОСКВОМ И БЕОГРАДОМ

У последње време Вартоломеј се поиграо не само Московском патријаршијом, стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“, него и Српском православном црквом, тако што предност даје хиротонији Светога Саве, уместо аутокефалији. У назнакама и на разне начине се појављују његове намере на штету аутокефалности и целовитости Српске православне цркве, а у корист Охридске архиепископије, затим будуће Црногорске, Босанске, Хрватске православне цркве, док ће отете делове Србије – Косово и Метохију припојити јурисдикцији Албанске архиепископије, јер на тај начин демонстрира „моћ“ онемоћалог цариградског патријарашког трона, гледано са више страна:

– Цариград вековима више није царски престони град;

– број пастве Цариградске цркве је занемарљив у односу на број православних верника другде, због чега се и пропиње да неканонски стави под своју јурисдикцију дијаспору свих православних аутокефалних цркава;

– подражава римског папу и демонстрира звани „источни папизам“, у чему га онај подржава, свестан свог првенства ради којег ће и њему бити папа;

– оглушује се о речи Светогораца Никодима и Агапија: „Паписти, опет, желећи да установе монархију папе, следе нашима и теже да је над свима први судија цариградски патријарх, па пошто је римски папа по канонима испред цариградског, он, дакле, јесте крајњи и над свима општи, заједнички патријарсима судија, чак и самом патријарху цариградском, те њему (тј. папи) четири патријарха васељене упућују апелацију“ (Пидалион, Атина 1886, 161);

– тежи склапању уније са латиноверујућима, са којима, као јеретицима, противно бројним црквеним канонима, учествује на заједничким молитвама;

– због изгубљене негдашње моћи Цариградске патријаршије, све израженије наступа као „васељенски“ патријарх, као поглавар поглавара свих помесних православних цркава;

– наступа са нескривеним етнофилетизмом, убеђен да тиме служи Јелинима, а осуђује друге православне народе (славофоне) за етнофилетизам, ради чега је недавно архиепископу атинском Јерониму рекао, а грчка штампа објавила: „Крв није вода“. То упућује на закључак да ће таквом изреком приволети све јелинофоне црквене великодостојнике да признају новостворену расколничку „Православну цркву Украјине“;

– непромишљеним и неканонским поступцима ставља се у службу непријатељима православља, изазивајући раздоре међу патријарсима, архиепископима, епископима, светогорским игуманима, монасима и, уопште, православно верујућима.

Другим речима, разбио је јединство Православне цркве, које мора да се васпостави превазилажењем било чијег етнофилетизма; осудом екуменизма, јалових међуверских дијалога, односно враћањем исконском древном црквеном учењу које никоме не омогућава самовољу или гордост на штету саборности. Увек да се поступа у духу апостолских речи: „Угодно би Светоме духу и нама“, а не како то појединци намећу: „Изволи се нама и Духу светоме“, што је засведочено унапред припремљеним одлукама за тобоже „Свети велики сабор на Криту“ (2016), или стварањем расколничке „Православне цркве Украјине“.

У заблуди је Вартоломеј кад сматра да ће за такве промашаје накнадним прикупљањем неканонских саглашавања ојачати положај и права Цариградске цркве. Суштински гледано, подршка Цариградском патријарашком трону од стране предстојника славофоних православних цркава води јединству, а подршка од стране америчке администрације води разбијању тог јединства. Ко је за то крив? Нико други до цариградски патријарх, јер се сврстао уз оне који имају политичку и економску моћ, а не уз оне који имају јаку православну веру и, благодарећи њој, неизмериву духовну снагу. Америчка помоћ Цариградској патријаршији је, у ствари, нејеванђелска, неканонска, антиправославна и подсећа на копање гроба.

Новости

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас