Публициста из Колашина Предраг Т. Шћепановић биљежи да су након 13-јулског устанка прве жртве ткз. Муслиманске милиције и Бали вулнетарија били Ђорђије Антовић и Милић Дашић. Антовић је био трговац. Они су убијени 17. јула у Плаву, а по изјавама свједока који се чувају у Архиву Републике Србије, они су били везани конопцем, а потом су им по по тврдњама очевидаца „на живима кидали месо, док су у највећим мукама умирали“.
Ни дјеца нијесу била поштеђена, па су у Плаву првих дана након 13. јула 1941. године убијена два дјечака и два брата: Голуб и Крунислав Божовић. Након њих на страницама Шћепановићевог трагичног свједочанства налази се списак са преко 1.500 имена убијених Срба и прецизним подацима ко је и када те злочине урадио. Имена џелата до сада у црногорком правосуђу никада нијесу истражена и поводом тога није донешена ниједна пресуда иако су одмах након рата организована испитивања очевидаца, а тадашња Комисија за истраживање злочина донијела је и пресуде о томе.
Ипак, брзо се на све то заборавило, па је остало забиљежено да су у Плаву и Гусињу након 1945. године злогласни припадници ткз. Муслиманске милиције и Бали вулнетарија слободно шетали градом, а неки су постали чланови Комунистичке Партије Југославије. Они који су препознали злочинце и пријавили их тадашњим властима завршавали су као државни непријатељи.
Због братства и јединства Срби су још једном морали да ћуте о злочинима својих комшија и војника ткз. Муслиманске милиције и Бали вулнетарија, док су са друге стране четници проглашени издајницима и сарадницима окупатора, а њихова егзекуција по кратком поступку започета у Словенији наставила се у Србији, а потом се приширила и у иностранству.
Како тада тако и данас због међунационалног склада злочини у Плаву и Гусињу се не помињу, али су зато муслимани на Буковици и осталим несумњиво почињеним злочинима над њиховим сународницима исплели ореол жртве и народа којем се генерације и генерације православних у Црној Гори морају извињавати. Муслимани се за крваве ратне године у Плаву и Гусињу никада никоме нијесу извинули, нити одговарали.
Далеко би нас одвело набрајање и осталих православних и српских жртава у Плаву и Гусињу. Сурове егзекуције нијесу јењавале како је рат одмицао. Напротив, биле су све чешће и кулминирале су у Велици и Мурину крајем љета 1944. године када је само у једном дану у том крају, како кажу историјски и остали архиви, убијено 750 Срба, међу којима је било и 120-оро дјеце.
-Комунисти за главног кривца ових злочина не оптужују комшије из Плава и Гусиња, него пребацују лопту на косовско- метохијске балисте. Јесу и они учествовали у покољу, али главни кривци су Плавогусињска и Бихорска муслиманска квинслишка милиција и вулнетари на челу са Османом Растодером, Саитом Шахмановићем, Шемсом и Ризом Феровићем и Саљом Никочевићем – пише Шћепановић.
извор:083
