,, Веома уман човек је незгодан за друштво. Мало је оних које он може одабрати, те му је досадно са великим бројем људи које радо назива рђавим друштвом; није могућно да он не испољи нешто мало те своје одвратности, и ето му неколико непријатеља.
Иако је уверен да се може свиђати кад то хоће, он веома често пропушта да то учини.
Он нагиње критици, зато што види више ствари него други и боље их осећа.
Он готово увек упропашћује своју имовину, зато што му његов ум за то пружа више могућности.
Он не успева у својим подухватима стога што много ставља на коцку. Како увек гледа у даљину, он види само удаљене ствари. Не узимамо у обзир то да њега, кад науми да што учини, мање изненађују тешкоће које потичу од ствари него његове могућности да их савлада, које налази у себи самоме.
Он занемарује ситне појединости од којих ипак зависи успех у свим крупним пословима.
Просечан човек, напротив, гледа да се користи свим и свачим: он добро зна да не сме ништа да изгуби због своје немарности.
Обично су сви наклоњени просечном човеку. Људима је мило кад му могу што дати, а још милије им је кад што могу одузети оном првом. Док се завист устремљује на једнога, те му људи ништа не праштају, сви иду на руку другоме… “
француски филозоф и писац Монтескије (1689-1755)
Активна култура
