Пише: Пеђа Ковачевић
Мостар је тог 2. фебруара 1924. године утихнуо. У знак жалости, на многим кућама истакнуте су црне заставе. Умро је Алекса Шантић. Кажу да се од Шантића најдирљивије опростио мујезин једне мостарске џамије, који је у моменту проласка посмртне поворке топло и тужно појао молитву за упокојене.
Образ поменутог мујезина данас каљају његови потомци, под другим народним именом, али слободни да се позову на традицију часног мујезина и његових савременика, наше крви и окупаторских имена. Један од насљедника тврди да је Шантић подметнуто кукавичје јаје, српски шовиниста и вук у јагњећој кожи. У једном раду о њему пише као о мудром и интелигентном човјеку, способном да обавља обавјештајне задатке, да је човјек који је споровдио политику тадашње Србије. Већ у другом раду каже да је он од рођења имао менталних потешкоћа, те да је немогуће да је он написао ‚‚Емину“. Њему су чудни Шантићеви турцизми (?), те налази да је ‚‚Емина“, заправо, настала у народу, наводећи муслимаско село гдје је записана. Редом набраја Шантићеве пјесме ‚‚украдене народу“, да би обезвриједио и на ништицу свео српску културну баштину и све оно што су православни Срби дали Херцеговини и сусједној Босни. Шантић је у његовим тврдњама био ментално неспособан да донесе такав умјетнички изражај. Контрадикторно, за онај родољубиви, српски циклус Шантићеве поезије, каже да је настао из националистичких побуда, да би се код муслиманског живља пробудио српски национални осјећај. А за то је Шантић ментално био способан! За оне који важе за ‚‚прве у Бошњака“ и Селимовић је зло које је издахнуло у моменту кад му је Дарка саопштила резултате тадашњег пописа становништва. Већина муслимана тада се изјаснила као Муслимани, а не Срби. Том спознајом, каже сподоба, Селимовића је ударила кап, те је на лицу мјеста издахнуо.
Неко би рекао да су ово ријетки и незабрињавајући иступи такозване интелектуалне елите код муслиманског живља у Босни и Херцеговини, а бројни су босанскохерцеговачки медији испратили промоције његових књига и ‚‚његов рад“, презентујући јавности „чињенице“ које су произашле из његових ‚‚истраживања“.
А управо је ова сорта насљедника у љето 1992. године минирала споменик Шантићу, који се налазио у Шантићевом парку, недалко од Старог моста.
Српски народ деведесетих година прошлог стољећа, први пут у новијој историји, предухитрио је ратног непријатеља. Поучен злочинима из претходних ратова, први пут није чекао долазак џелата и први пут није био овца за клање. На вријеме се, у огромном проценту, повукао из средина у којима није могао формирати власт. С обзиром на то да су преостали мостарски Срби 1992. године добрим дијелом већ били у многобројним херцеговачким логорима или убијени, „мерхаметлијама“ и усташама биста Шантићу била је једно од мјеста гдје се може исказати мржња према свему српском. Кад нема меса, и бронза добро дође. Нису се задовољили минирањем, па је скрнављење настављено иживљавањем на остацима Шантићеве главе. Нарочиту страст будила су им мјеста на бронзи која су представљала Шантићев врат, грло, нос и очи.
Градом су кружиле приче да су остаци споменика Шантићу завршили у Неретви. Како би свој ‚‚европеизам“ показали такозваној међународној заједници, а само што се рат завршио, скочили су у Неретву у потрази за остацима некадашњег споменика великом пјеснику, подилазећи им онако како су подилазили свим газдама кроз историју. Нису ништа пронашли. Остаци бисте, годинама након тога, нашли су се у рукама једног мостарског умјетника, али он није желио да открива како је дошао у посјед бронзаних остатака. Немојте ме држати за ријеч, али наводно је до остатака споменика Шантићу дошао преко тетке Мурата Шабановића. Оног Мурата који се у Вишеграду, прије него је запријетио да ће потопити Подриње, на исти начин иживљавао над спомеником Иви Андрићу.
Однос према лику и дјелу Алексе Шантића и однос према српском културном наслијеђу, добрано одсликава и однос према православним Србима и српском имену.
А Мостар је један од оних градова који је кулутрно процвјетао стварањем српског грађанског сталежа и слабљењем турске државе. Мука једних, врло често значи напредак других, те су православни Срби своје уздизање дочекали с падом муслиманске моћи. У 18. и 19. стољећу створили су јак грађански сталеж, којем је трговина донијела велико богатство. Изњедрили су генерације пјесника, писаца и историчара, на чијим дјелима и данас почива добар дио српске књижевности, историје, традиције и културе уопште.
Данас у Мостару и околини живи неколико хиљада Срба. Њихово постојање у Мостару свело се на поткусуривање у политичким превирањима између Муслимана и Хрвата.
