Мостарски новинар Санел Кајан оптужио је на свом Фејсбук профилу Србе за паљење Саборне цркве у Мостару 1992. године, те објавио снимак који не доказује његове сулуде тврдње
“Ово су ексклузивни, аутентични видео снимци из половине јуна 1992. године о паљењу Саборне православне цркве у Мостару. Наглашавам, о паљењу цркве, које се десило посљедњег дана окупације лијеве обале Неретве на мостарском подручју, тј још док су у источним мостарским квартовима били припадници Српске војске. Посебно обратите пажњу на дио од 1:06 – 1:12. Касније се зна да су рушевине цркве експлозивом уништили припадници ХОС-а. Забиљежени су и снимци гранатирања Старог моста, с циљем његовог рушења, тог јуна 1992. Код мене је оригинал, наравно, без заштитног натписа и с дужим трајањем. Доста сам ја овом граду и држави бесплатно давао важне доказе из наше прошлости. Од сада ћу све заштићивати, па ко жели оригинал – извол’те – можете ме контактирати и понудити неку врсту надокнаде.На ово сам се одлучио из разлога јер сам до сада објавио стотине снимака, од којих су неки били и важни докази у разним процесима и доказивању истине. Нико, сем људи из Центра за мир, који су ми уручили повељу „Мимара мира“, није ми рекао ни хвала, а не да ме је на било који начин наградио за ово што радим.Несхватљиво је да сам изгледа само ја, тада још малољетан, почео чувати и на крају сачувао све ове снимке. Стотине радијских, видео и телевизијских снимака. С врло важним свједочанствима и доказима! Иако, кажем, малољетан, тих 1992. и ’93. (а и касније) имао сам развијену свијест колико ће ови снимци значити. Првенствено, истине ради. И ево – то се показало тачним. Институције ни тада, као ни сада, нису радиле свој посао. А сада од мене захтијевају снимке. Као да сам ја био дужан све то снимати и чувати. Гђе су силне службе?! Гђе су силне институције?! Гђе су ти силни појединци којима је то био посао?!Дакле, од сада ћу другачије. Имам снимке. Имам доказе. Имам свједочанства времена. Не дам их само тако! “написао је Кајан.
Очекује се реакција српске заједнице у Мостару
Саборна црква Свете Тројице у Мостару, симбол и срце српског идентитета Мостара, запаљена је 15.јуна 1992. године.
Дан прије почео је егзодус Срба из Мостара када је овај град напустило око 30.000 Срба, док је њих 431 страдало у тим јунским данима.
Саборна црква прво је запаљена, а након тога је мјесец дана минирана и рушена, док није пао и посљедњи камен.
За рушење Саборне цркве нико није одговарао. Позната су имена тројице Бошњака који су као припадници Хрватских оружаних снага (ХОС) запалили цркву.
Срби који су остали у Мостару свједоче да је то био један од најтежих дана у њиховим животима и да је био јасан знак да Србима у Мостару више нема мјеста.
Интересантно свједочење о рушењу Саборне цркве у Мостару записао је бивши владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије у својој књизи ’’Преко прага’’. Владики Григорију и мостарским свештеницима о рушењу је сликовито говорио извјесни Сакиб.
’’Више година након рата сједиште Епархије захумско-херцеговачке и приморске враћено је у Мостар. Једне вечери сам стајао испред Старе цркве када сам срео чудног човјека у маскиној униформи.
Отац Радивоје ми је објаснио ко је тај човјек. Замолио сам га да о томе све запише у љетопис. Сакиба су први пут наши свештеници упознали крајем 2009, пошто је дошао у црквене канцеларије у Мостару.
Тражио је помоћ и храну и помогли су му. Од тада је доста редово долазио по помоћ, отприлике сваких четрдесетак дана, да би након петог или шестог пута затражио да разговара са нашим свештеником. Почетком новембра 2010. у просторијама црквене општине десио се и тај разговор, боље рећи, Сакибова покајна исповијест. Од првог дана рата 1991. добровољно је приступио јединкама ХОС-а. Учествовао је у борбама против српских снага и снага ЈНА у Славонији и у Босанском Броду.
У прољеће 1992. године са својом јединицом ХОС-а дошао је у Херцеговину, најприје у Метковић, па у Чапљину, гђе су држали чапљинску касарну у блокади. Крајем маја и током јуна Сакиб долази у Мостар. Учествовао је у борбама које описује као не толико жестоке, јер су се војска и Срби, из ко зна којег разлога, повлачили скоро без икаквог отпора.
Палили су, рушили и пљачкали српске куће. Када су муслиманско-хрватске снаге у потпуности овладале лијевом обалом Неретве, он је био присутан паљењу Саборног храма, Старе школе и Старе цркве. Детаљно је описивао паљење Саборног храма. Каже да је унутрашњост цркве полијевана бензином. Дрвени под, иконостас, преграде у звонику, балконе у цркви-све су полили бензином. Војници су пуцали и гађали светитеље на иконостасу. Један од војника је мокрио на гробу митрополита Леонтија. Шенлучило се у дворишту цркве.
Послије полијевања бензином црква је запаљена и горјела је цијели дан. Све је ово причао са великим узбуђењем и осјећајем кривице што је у свему томе лично учествовао. Причао је како је касније довезена велика количина експлозива, преко Старог моста у неком реноу и да је црква минирана. Он није био присутан током самог минирања’’, дио је свједочења записаног у причи ’’Сакиб’’ у књизи ’’Преко прага’’.
Наставак приче каже да се 6. јануара 2012. Сакиб запалио испред хрватске амбасаде у Сарајеву због укидања инвалиднине као припаднику ХОС-а. Опекотине су биле тешке, па је преминуо у сарајевској болници.
Обнова цркве почела је 2010. године и она се опет гордо издигла над Мостаром, те свједочи вишевјековно постојању Срба у овом граду.
Саборна црква у Мостару је изграђена 1873. године и била је један од највећих и најљепших православних храмова на Балкану. Национални је споменик БиХ.
Наша Херцеговина
