На данашњи дан Црква се тихо присећа блаженог упокојења Патријарха српског Павла, човека чији је живот био сведочанство смирења, молитве и светости.
Рођен 1914. године, васпитан у сиромаштву, одрастао у труду и тихом служењу, патријарх Павле остаће упамћен као „највећи међу малима“, као пастир који је својим примером учио:
„Будимо људи, иако смо Срби.“
Живео је као монах, ходао пешке, избегавао почасти, делио бол народа, лечио ране у временима раздора и сведочио да је смирење најјача сила човека, а милост најдубља истина Јеванђеља.
Као 44. поглавар Српске православне цркве водио је народ кроз ратове, искушења, санкције, рушења и обнове. Није говорио много, али је свака његова реч постајала мерило.
Упокојио се 15. новембра 2009. године, оставивши за собом дело које не бледи – дело истинског пастира.
-„Пре него што почнеш судити о мени и мом животу, обуј моје ципеле и иди мојим путем! Прођи улице, брда и долине! Осети бол и срећу! Прођи године кроз које ја пролазим, падни преко сваког камена који се мени нашао на путу! Устани увек поновно и иди истим путем, као што и ја радим! И тек ми онда можеш судити.“
