У протеклих годину дана Србија је свјесно изложена најагресивнијем облику информативног рата у својој новијој историји. Кампања лажи, полуистина и манипулација не води се више само ради дневно-политичких поена, већ има дубљи и много опаснији циљ — стварање наратива о „неопходном уклањању“ предсједника Александра Вучића. Све је почело, готово непримјетно, пласирањем лажних вијести које су на први поглед дјеловале као обичне медијске подвале. Вијест да је у Ваљеву „дијете пребијено на смрт“, иако се испоставило да се догађај никада није десио, као и прича о „пребијеној студенткињи“ у полицијској станици, која је такође демантована, нијесу биле само обичне измишљотине. Оне су биле тест. Лакмус папир. Експеримент у реалном времену којим се испитивало — колико дубоко може да иде лаж прије него што друштво реагује? Колико брзо се јавност може запалити емоцијом, прије него што провјери чињенице?
Те објаве нису биле циљ, већ средство. Оне су биле пробни балони у ширем плану — плану да се створи атмосфера у којој је насиље против политичког противника оправдано, па чак и очекивано. Ако јавност може да прогута лаж и манипулацију у случајевима „на смрт пребијеног дјечака“ и „пребијене студенткиње“, онда је ваљда природно да онај ко се налази на челу система који дозвољава убијање и пребијање омладине, а то је Вучић, онда он треба и мора бити физички уклоњен и то се онда хладнокрвно сервира јавности као сасвим нормална ствар! Јер ако се довољно дуго и систематски дехуманизује човјек који води државу, ако се свакодневно понавља да је он „крив за све“, без обзира што је ријеч о лажима и манипулацијама, онда се у свијести појединаца брише граница између политичког неслагања и физичке елиминације. То је суштина стратегије — полако, постепено, без превише буке, помјерати границе допуштеног.
Од лажи до мржње
Циљ ових конструкција није само дискредитација институција, већ нормализација мржње. Јер свака измишљена трагедија, свака лажна жртва, свака манипулација емоцијама води истом циљу – да се у јавности створи слика о друштву под тиранијом, о држави у распаду и о вођи који мора „нестати“. Кад се та перцепција једном учврсти, граница између политичке борбе и позива на насиље нестаје. Зато су посљедњи мјесеци у Србији све више налик медијском ратном стању: учестало пласирање шокантних вијести, таласи дезинформација, оркестриране кампање и синхронизоване реакције “независних” медија – све то има циљ да се полако помјери граница дозвољеног. Да се јавност навиће на екстреман говор, на увреде, на демонизацију. Да се мржња претвори у легитимно политичко оруђе.
Кад ријеч постане метак
Опасност оваквог медијског инжењеринга није у томе што људи вјерују лажима, већ у томе што оне бришу границу између ријечи и дјела. Оног тренутка кад политичар постане симбол зла, а не човјек, створени су услови да неко повјерује како је насиље оправдано. Историја Балкана то је показала превише пута. Ријеч која данас погађа насловну страну – сјутра може погодити човјека. И зато овај процес није само медијски, већ дубоко друштвени – и потенцијално смртоносан. Зато је од суштинске важности да реакција не буде пропагандна, већ институционална. Брза провјера информација, транспарентност институција и одговорност медија морају постати рефлекс, а не изузетак. Јер свака минута ћутања значи хиљаде нових објава које сију панику и гњев. Медијска писменост није луксуз – она је питање националне безбједности.
Истина као питање опстанка
Ово није више борба између медија и власти, између власти и опозиције – ово је борба између истине и конструкције. Онај ко данас контролише емоцију, сјутра контролише стварност. Србија се налази на ивици тог понора. Ако истина постане релативна, ако лаж постане оруђе политике, ако се убије повјерење – тада се више не руши само један систем, већ сама идеја друштва. Зато је ово тренутак да се изговори оно што се многи плаше да кажу: Дезинформације о „пребијеном на смрт дјечаку“ и „злостављаној студенткињи“ нијесу биле лажи – биле су упозорење. Упозорење да неко тестира колико далеко може ићи. А кад једном прође тест – сљедећи корак више није вијест. Сљедећи корак је нажалост – метак. И они који данас манипулишу истином сјутра могу постати легитимна мета истих механизама које су сами покренули. Историја не прашта: ко не учи из ње, доживјеће је, нажалост, у свом најгорем облику!
извор:083портал
