Шта сам нашао у коментарима?
1. Религиозна грубост (отврдњавање), као што су: „грешник си, зато трпиш ово…“, „да имаш веру ништа ти се не би десило…“, „покај се и све ће се решити …”
Зар се не сећају Христа који, кушан од ђавола да се избаци из храма, одговара да је писано да не куша Бога? Да ли заборављају да је у Гетсиманском врту када се Христос молио, „његов зној био као капи крви које су падале на земљу“ (Лк. 22:44)? Да ли је згрешио? Или није имао вере? Зар не знају да су се светитељи разболели, патили, узимали лекове, имали телесне и душевне болести? Болест је чињеница карактера (палог) створења а не греха и кривице! Зато се људи разболе.
Невероватно је како људи пате, а ми их кривимо за њихову муку! Сви болесни треба да осете да Бог није против њих, већ да пати са њима, да је „узео на Себе наше муке, и натоварио Себе нашим патњама“ (Ис 53,4).
2. Верска збрка и незнање. „Не требају нам психолози, не требају нам лекови, ако имамо веру, све лечи…“ Колико незнања из средњег века још носимо у себи! Из времена када су наука и вера биле супротне мере. Како је могуће да хришћанин нема елементарну врлину смирења да може да каже „не знам, не знам добро, спреман сам да саслушам и сазнам“? Хришћанин није свезнајући, већ ученик живота. Љубитељ понизности која му омогућава да слуша, учи, зна, разуме и воли.
Најосетљивији човек, пун осећања, јесте хришћанин који, по светом Порфирију, мора да буде „песник“ да би се спасао. Говоримо о таквој осетљивости.
Не знам како, али има људи толико јаких да ме згњече. Има људи који знају толико да ме испуњавају сумњом. Имају толико „одговора“ да гуше свако питање.
Уморан сам од оних који „све знају“. Другу половину живота тражићу оне који ћуте јер много осећају, а мало причају.
Боже, не желим да ми даш снагу да постанем јак, радије бих да ме повреди љубав него нерањив себичност.
Поуке.орг
