Моја највећа брига приликом уписивања детета у “Звездобројце” је била да ли ће она у њој савладати исту количину градива као што би то у државној школи. Упоређујући знање које је моје дете стекло са другима је у потпуности изједначено, чак ми се чини да су негде отишли и много даље. Посебно кад су у питању страни језици (Енглески и Француски језик). Такође, била сам одушевљена изванредним успехом моје ћерке на математичком такмичењу између основних школа, а да није ишла ни на приватне часове, нити било какву додатну наставу ван школске.
Друга моја брига је било вршњачко насиље. Знам превише трагичних прича из основних школа. Чак и да моје дете не буде жртва насиља нисам желела да одраста у таквом окружењу и да се свакодневно учи таквом понашању. Пажљиво сам пратила како ће се школа “Звездобројци” поставити по том питању. Током целе године сам пратила непрекидни рад учитељице на развоју емпатије деце. Деца се првенствено уче позитивном начину понашања: разговарају о проблемима, уче се поштовању и разумевању других и другачијих, разматрају осећања других, активно раде како би се други боље осећали поред њих (сами праве честитке и поклоне). У школи је створена атмосфера толеранције и узајемног поштовања.
Трећа ствар о којој сам размишљала приликом уписа детета у школу је било: колико ће она научити у школи а колико ћемо муж и ја морати сваког дана да радимо са њом после школе или да је водимо на приватне часове. Показало се да је ово школа где деца све науче кроз рад на часу. И оно што ми се највише допада је то колико се деца радују одласку у школу и стицању новог знања. Ћерка ми је једном рекла: Мама, знаш зашто једва чекам четвртак? Ја: Што?? Она: Крећемо да учимо писана слова!
Још једна ствар која ми се много свидела а то су пратеће активности које се организују у школи. Мислим да се свако дете роди са том неком искром, огромном жељом да све проба, да ради, ствара, да осети своју снагу и место у овом свету. Не знам шта се деси, некако током одрастања, као да исувише мора да прође времена, док дете не одрасте, не постане свој човек, да та искра добије прилику да заживи. Нажалост некад и не издржи превелико чекање, и некако се сама од себе угаси. Мени се чини да акције које деца самостално спроводе у школи чувају снагу те искре. Деца су правила сама новогодишње украсе и честитке које су продавала и од зарађеног новца ишли у биоскоп. Са учитељима су очистили шуму. Посадили су башту у дворишту школе, редовно је заливали, и на крају, уживали у плодовима онога што су сами узгајали. Током јесени су се организовали и од грања и лишћа саградили су кућицу у дворишту школе. Дуг је низ ових акција. Иако је у школи „Звездобројци“ тек годину дана видим велике промене код мог детета. Видим да је постала дете које је храбро и сигурно у себе.
И последње, а што је можда и најважније за здрав развој сваког детета а то је изузетно здрава и разнолика храна у кухињи школе и редовне спортске активности са тренером.
Марина Папић
