Насиље у школама (1): Неки облици девијантног понашања

Foto: Screenshot Youtube

Пише: Милица Стојановић, дипломирани социолог

Девијације су један од битних обележја сваког друштва, те су стога интересанте за социолошко проучавање. Оне се јављају у мноштво облика, а сама дефиниција овог термина у социологији јесте: свака појава која се по нечему издваја од оног што је у друштву сматрано нормалним, односно неко скретање са вредностима и нормама дефинисаног „правог пута“.

Иако постоји доста различитих начина на које одређена појава, појединац, група, може одступати од главних друштвених вредности, а самим тим и бити девијантна, за овај рад је посебно интересантан криминалитет, односно, у некој слободној и здраворазумској дефиницији, збир делатности које су правно дефинисане као девијантне.

Интересантно је напоменути да се садржај овог збира кроз векове мењао, те су неке радње и појаве које су некад биле сматране криминалним делом временом истиснуте из њега (збира), а неке друге, које су до неког периода биле сматране сасвим нормалном појавом, развојем и мењањем доминантних друштвених вредности, временом су уврштене у листу законом забрањених, а самим тим и кажњивих дела.

(Не)позната појава

Једно од релативно нових поља интересовања у проучавају криминалитета, које засигурно постоји много дуже од тренутка када је, најпре због промена у доминантним друштвеним вредностима, па као последица тога, у кривичном праву, затим и у областима проучавања друштвених девијација, њему посвећено више пажње, јесте насиље у школама.

Ауторка у оквиру овог рада настоји да се бави сагледавањем насиља у школама из једне социолошке перспективе, а као основица за настанак истог послужила је публикација „Насиље у школама“, чији је аутор социјални психолог Драган Попадић. Ваљало би на почетку напоменути да је поменута публикација настала у оквиру УНИЦЕФ-овог програма „Школа без насиља“.

Аутор, у првом делу књиге детаљно и прецизно износи коришћену методологију, а затим се бави теоријским правцима у објашњавању насиља, покушава да систематизује основне карактеристике насилника и жртава, износи податке многих истраживања вршених у циљу расветљавања распрострањености и облика насиља који су присутни у оквиру ове посебне врсте, и на крају даје предлоге чија би примена у борби против ове врсте насиља, по његовом мишљењу, уродила плодом.

У настојању да дефинише кључни појам, „насиље у школи“, који је истовремено и наслов ове књиге, аутор, имајући у виду да је термин „насиље“ и оно што он означава већ нашироко познат, одлучује да најпре мало детаљније објасни други део термина, који га посебно одређује, односно значење тог „у школи“.

Наношење штете другој страни

Наиме, иако ово сугерише да се ради о насилничком чину који се догађа у школи, значење је, ипак, мало комплексније, па се може рећи да се неки видови и насилнички чинови који се обављају у школи заправо не могу сврстати у ову категорију насиља.

Такође, многи случајеви насиља који се догађају ван школе у ствари спадају у „школско насиље“ или „насиље у школи“. Аутор, као битну ставку пре изношења самог дефинисања, износи чињеницу да се у самом наслову ове категорије насиља именица „школа“ не односи искључиво на локацију, и да је заправо у овом контексту кључна њена функција у организовању и хијерархизовању улога и легитимисању одређених правила, а самим тим и обликовању једне специфичне интеракције између оних којима она додељује одређене улоге.

Насиље, за потребе ове публикације, настојећи да изнесе за овај случај најупотребљивију дефиницију, која неће бити ни преуска, ни преширока, аутор дефинише као „намерно и неоправдано наношење штете некоме“.

Најгрубља подела у оквиру насиља јесте она на вербално и невербално, а у оквиру ове дефиниције, неоправданост насиља се огледа у његовој незаслужености од стране жртве, прекомерности и непримерености.

Када се о различитим видовима насиља ради, аутор наводи више различитих типова њихове класификације, приликом које неретко долази до јављања недовољно одређених дефиниција, које за последицу имају могућност да се у основи различити видови насиља заправо, уколико се дефиниције схвате дословно, сврстају у исте класификацијске групе.

За потребе дефинисања и разграничавања различитих врста насиља у својој публикацији, аутори су преузели поделу из ’’Посебног протокола за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања у образовно-васпитним установама’’ из 2007. године.

Овде се врши подела на: физичко, емоционално/психолошко, сексуално и електронско насиље. Такође, у насиље се овде убрајају и злоупотреба, занемаривање и немарно поступање и експлоатација.

У наставку ћемо указати на најзначајније црте сваког од ових типова насиља.

Извор: cibezbednost.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас