Пише: Милица Стојановић, дипломирани социолог
Једна посебна ситуација у којој насиље постаје толико присутно, да је потпуно нормализовано, јесте управо рат, као појава која даје легитимитет насиљу чак и у културама које су иначе претежно оријентисане ка мирном решавању сукоба. Што се тиче насиља у школама, интересантна је чињеница да су нека истраживања, која помиње социјални психолог Драган Попадић у свом делу „Насиље у школама“, показала да за време рата заправо долази до снижења стопе насиља у школама. Ово може деловати као контроверзно откриће, али у ствари постоји потпуно логично објашњење, које само на први поглед остаје невидљиво. Ради се о томе да, када је нека држава у целини погођена ратом, посебно ако је она та која је нападнута од стране неке друге државе, баш због свеопштег присуства насиља и ратних разарања долази до пораста солидарности у оквиру популације те земље, најпре због саме чињенице да је живот већине становника подједнако угрожен и да не постоји могућност за његово вођење какво је карактеристично за мирнодопски период. Такође, институција школе се у овим условима може посматрати као место за бег од сурове реалности, нешто што би бар начелно требало да буде сигурно место за ученике, те се и системски настоји да се сукоби између чланова исте заједнице, који су у истом незахвалном положају, смањи. Аутор налази и да, како се економска структура државе након рата мења, а самим тим долази до промене културе, што повлачи и вредности и норме, у послератном периоду неке земље долази до значајног пораста насиља у читавом друштву, а самим тим и у школама.
Медији су, као неодвојиви део савременог друштвеног живота, такође нешто што може да инспирише насиље, а до тога најчешће долази због имитације оног што је виђено у филмовима, књигама, стриповима, итд. Деца су, наравно, најосетљивија на овакаво испољавање утицаја медија. У медијима до нормализовања насиља долази на више начина: приказивањем насилника као атрактивних, интелигентних, успешних људи; углавном не долази до наглашавања негативних последица насиља уопште и посебно последица по жртву; насиље се приказује као нешто оправдано и без потребе преиспитивања; гледалац може након учестале изложености насилном програму почети да перципира стварни свет као опасно место у коме је ’’човек човеку вук’’ и у коме сви на неки начин желе да му науде. Поред медија, у које се углавном убрајају, компјутерске игрице су такође, према речима аутора, а и многих других стручњака, нешто што може допринети равнодушности према насиљу, његовом нормализовању, али, како, приликом играња игрице у којој је насиље циљ по себи и неретко је награђивано, дете у игрици заузима активну, а не пасивну улогу (какву има приликом гледања неког насилног садржаја у медијима).
Промена друштва као лек
На крају овог рада, ваљало би можда истаћи један начин размишљања и схватања проблема насиља, који је, по мишљењу ауторке, неправедно запостављен, а ради се о томе да је само друштво креатор насиља и да сами случајеви испољавања насиља не смеју бити посматрани засебно, већ се за њих пре може рећи да су као неко огледало које је постављено пред читаво друштво. Ово није никаква нова или револуционарна мисао, стручњаци који су се бавили изучавањем друштвених девијација су деценијама, па и вековима, упозоравали на то да девијације нису неко страно тело, рак друштва, већ су његови производи, у њему су укорењене, а истовремено су и његов саставни део. Дакле, из овога би јасно следио и став да је за решавање проблема било ког вида насиља, а самим тим и оног школског, потребна интервенција на макро, а не на микро плану. Разни покушаји решавања проблема насиља у школама који су се бавили сваким појединачним конкретним случајем и били усмерени најпре том индивидуалистичком идеологијом, завршавали су се и завршаваће се суштински увек неуспехом. Насиље је најпре продукт друштвено-економске формације друштва, из које потиче и све остало, и док не дође до њене промене у квалитативном смислу, сваки покушај снижавања насиља даће минималне резултате и сваки разговор о томе биће испразан.
Извор: cibezbednost.com
