Шта је био НАТО пре руске инвазије на Украјину? Реликвија Хладног рата у потрази за мисијом, трошак за Вашингтон док се окретао ка Азији, беспотребна иритација Русије – или је бар тако причао хор стручњака. Француски председник Емануел Макрон славно је сажео расположење у две речи називајући алијансу „мождано мртвом“.
Земље ближе Русији говориле су другачије и неуморно су поручивале западним колегама да алијанса и даље служи виталној сврси. Данас се, на много начина, НАТО вратио својим коренима као бедем трансатлантског Запада против Кремља. Оружје и трупе се распоређују на исток од почетка рата у Украјини. Тражећи традиционалну заштиту блока, придружила се Финска, Шведска је у чекаоници, а о путу Украјине ка чланству разговарало се на годишњем самиту у Вилњусу, у Литванији. Одједном се поново говори о одбрамбено-индустријском комплексу, пребројава производња муниције и тенкова.
„Форин полиси“ пише да ово није повратак у прошлост, чак и ако би неки могли бити носталгични за осећајем јединства и сврхе који су, чини се, дефинисали Запад током Хладног рата. Данас, међутим, блок делује у сасвим другачијем свету, где је Москва само један изазов од многих. Као савезници Русије, Кина и Иран сада директно утичу на европску безбедност и НАТО гледа на нове претње ка истоку.
Са комбинацијом технологије 21. века и давно заборављеног рововског ратовања, копнене битке данас изгледају веома другачије, па је много лекција из Украјине које НАТО тек треба да усвоји. Русија је много мања и слабија од Совјетског Савеза, али још има свој нуклеарни арсенал. Као што је показао марш Вагнер групе ка Москви, земља је такође мање стабилна и предвидљива него што је Совјетски Савез икада био, што даје алијанси потпуно нови сет руских сценарија за које треба да се припреми. И за разлику од доба врхунца НАТО-а, оно што се тада још звало „трећи свет“ сада није задовољно посматрањем са дистанце.
Да би дао увид у то како би ревитализовани НАТО могао да одговори на ове и друге изазове, „Форин Полиси“ је питао неколико истакнутих стручњака из Европе и Сједињених Држава за њихове ставове о будућности НАТО-а у наредним годинама.
Безбедносне гаранције су мост Украјине ка чланству
Лидери НАТО-а који се састају у Вилњусу треба да признају да се мир и стабилност у Европи ослањају на безбедну и независну Украјину. На крају крајева, то значи увођење Украјине у НАТО. Лично, верујем да би лидери већ требало да упуте позив Украјини да се придружи, али нажалост, одређени лидери земаља чланица НАТО-а и даље оклевају да се обавежу док је рат у току. Ово је грешка. Ако чланство учините зависним од завршетка сукоба, дајете руском председнику Владимиру Путину подстицај да настави рат на неодређено време.
Ако не буде договора о позиву за придруживање НАТО-у, друга најбоља опција би била да се пут ка чланству оцрта у три корака. Прво, потврдите да када Украјина буде позвана, може да прати Финску и Шведску на убрзаном путу ка НАТО-у уклањањем потребе за акционим планом за чланство. Друго, обећајте да ћете размотрити питање проширења НАТО-а на самиту поводом 75. годишњице Алијансе у Вашингтону следеће године. Коначно, успоставите савет НАТО-Украјина да ради на условима који треба да буду испуњени да би Украјина приступила алијанси.
Ови кораци би послали јасну поруку Путину – Украјина ће пре него касније постати чланица, не можеш зауставити овај процес.
Чланство у НАТО-у је крајња дестинација, али да би тамо стигли, Украјинцима је потребна стабилност и безбедност. Зато им је потребан четврти корак: снажне безбедносне гаранције. Група савезника Украјине требало би да подржи гаранције засноване на Кијевском безбедносном споразуму, чији сам коаутор са шефом кабинета украјинског председника Володимира Зеленског, Андријем Јермаком.
Гаранције безбедности не могу бити само парче папира. Будимпештански меморандум из 1994. гарантовао је границе и суверенитет Украјине — и испоставило се да је безвредан. Уместо тога, украјински партнери морају да увере Украјину да се неће сама бранити све док не буде обухваћена чланом 5 НАТО-а. Ово би требало да укључује оружје, заједничку обуку под заставама Европске уније и НАТО-а ван Украјине, размену обавештајних података, као и стална улагања у украјинску војно-индустријску базу. Ово би требало да буде по узору на дугорочну војну подршку Сједињених Држава Израелу.
Безбедносне гаранције нису саме себи циљ, али могу да обезбеде мост да Украјина постане пуноправна чланица и НАТО и ЕУ.
Нови блок моћи
Једна од дугорочних стратешких последица руског рата против Украјине та што НАТО постаје све већи и јачи у североисточној Европи – дугачком луку од нордијских земаља, преко балтичких држава, до Пољске. Ова промена баланса моћи ће трансформисати алијансу у наредној деценији, чинећи је способнијом да се супротстави Русији. Растући одбрамбени капацитети на североистоку НАТО-а ће помоћи да Европа постане озбиљнији савезник САД, а истовремено ће поставити темеље за могући смањени допринос САД европској безбедности у будућности.
Пољска, посебно, гради једну од најјачих армија у Европи. Варшава је кренула са набавкама и планира да потроши четири процента свог БДП-а на одбрану 2023. Балтичке државе такође имају велика повећања потрошње за одбрану, са циљем да у наредним годинама издвајају три процента БДП-а.
Приступање Финске и (ускоро) Шведске означиће још већи стратешки помак, доносећи нове снаге НАТО-у, укључујући високо способне копнене снаге Финске и снажну поморску силу Шведске. Ове две нове чланице ће додати стратешку дубину одбрани балтичког региона. Уместо да буде слаба тачка НАТО-а и могући магнет за руску агресију, Балтичко море ће бити НАТО језеро. Никада раније у историји све ове земље нису припадале истом војном савезу.
Можда је најважније то што ће нови североисточни блок унутар НАТО-а унети стратешку јасноћу у дебате о европској безбедности. Нордијске земље, балтичке државе и Пољска биле су међу најјачим присталицама Украјине, пре свега зато што ове земље имају егзистенцијални интерес да Русија буде поражена у Украјини. Исто тако, они имају снажан интерес за кредибилне безбедносне гаранције за Украјину после рата, а најверодостојније и најефикасније решење за њих је чланство у НАТО. Приступање Украјине западној алијанси – за коју се већина савезника слаже да је питање тренутка – Кијев ће такође учинити делом прерасподеле моћи у алијанси.
Да ли је НАТО спреман за хаос у Русији?
Ангела Стент, ауторка „Путинов свет: Русија против Запада и са осталима“
Краткотрајна побуна лидера Вагнер групе Јевгенија Пригожина и његове плаћеничке војске против руске владе подсетила је свет да су аутократски режими стабилни – све док одједном не буду. НАТО лидери су се у Вилњусу фокусирали на непосредан изазов руско-украјинског рата, али западна алијанса ће се неизбежно суочити са мање стабилном нуклеарно наоружаном Русијом. НАТО се вратио својој првобитној мисији обуздавања — Совјетског Савеза тада, а сада Русије. Али способност да се та мисија изврши зависиће од тога ко би могао доћи на власт после руског председника Владимира Путина.
У мало вероватном случају да се Путин одлучи за контролисану транзицију – слично начину на који је он дошао на власт 1999. – тада би вероватно поставио наследника који би у почетку наставио његову политику, укључујући рат у Украјини. У том случају, НАТО би се фокусирао на своју тренутну двоструку политику подршке Украјини и одвраћања Русије од ескалације. Али управљана транзиција можда неће успети ако нови лидер одлучи да не штити интересе Путинове елите. У том случају, или ако би Путин изненада напустио сцену без изабраног наследника, дошло би до борбе за власт, слично ономе што се догодило након смрти Јосифа Стаљина. Нестабилнија Русија са различитим елементима безбедносних служби које подржавају супротстављене стране могла би да изазове панику око распоређивања нуклеарних бојевих глава, а Европа ће вероватно видети талас избеглица.
Да би се припремио за различите сценарије нестабилне, непредвидиве, пост-путиновске Русије, НАТО треба да охрабри своје чланице да ојачају своје одбрамбене способности, посебно балтичке државе и Пољску. Ово укључује конвенционално војно оружје и сајбер-одбрану, али чланице НАТО-а такође морају да предвиде низ неконвенционалних претњи од мање стабилне Русије, као што је коришћење нуклеарне енергије као оружје. У случају нестабилне транзиције, алијанса би морала да подсети на члан 5 колективне одбране. И морала би да се обрати руској војсци како би осигурала комуникацију о нуклеарним питањима.
Најбољи сценарио НАТО-а за пост-путиновску Русију било би руководство које би одбацило начин размишљања садашњег Кремља, схватило да су домаћи развој и модернизација важнији за будућност Русије као велике силе од агресије на суседе, и било је спремно да настави разговоре о стратешкој стабилности и нуклеарној безбедности. Међутим, нејасно је како би руске елите и руска јавност одговорили на тако радикалну промену. Осим ако не дође до неких непредвиђених догађаја — а Русија увек може да изненади — овај сценарио је још увек далеко, а непосредни изазов остаје ограничавање нестабилности унутар граница Русије.
Извор: Блиц.рс
