Да је жив Павле Ђуришић, не би му се ови данашњи полицајци приближили ни на педесет метара — ни са значком, ни без ње. . А данас, браћо моја, имамо полицију која је изгубила страх од народа, али је зато пуна страха од амбасада.
Павле Ђуришић није мјерио људе по партијској књижици, нити је питао ко му је шеф у Подгорици или у Бриселу. Запитамо се гдје би било чиновници суда или полиције у времену Павла Ђуришића, у вријеме кад се крв проливала за Крст часни и слободу златну?
Ђуришић онаквима какви су они не би дозволио да приђу ни на пушкомет манастиру Ђурђеви Ступови.
И да вам кажем отворено — није проблем у полицији као институцији, него у оним који су је свели на страже туђих интереса. Није проблем у униформи, него у карактеру онога што је носи. Да је жив Павле, многи би данас скинули униформу сами, прво од страха а неки од њих и од стида.ћ пред величином великог војводе из Горњег Заостра!
Али ето, није жив — па је на нама да га оживимо, не само спомеником, него духом. Да се подсјетимо да част није на продају, и да нема силе која може зауставити човјека кад брани своју земљу и свој српски народ.
извор: 083
