Kорак по корак, око Kине се ствара политички, војни и медијски санитарни кордон. У таквој геополитичкој констелацији кинески простор за грешку је драстично сужен. Kако ће се Kина носити са спољним изазовима зависиће понајвише од брзине којом ће она решавати своје нарасле унутрашње проблеме и системске противуречности.
Kако помирити капиталистичко друштво и политички монопол комунистичке партије? Може ли се хармонизовати марксистички поглед на свет (све популарнији код младих чланова партије), с економским и социјалним променама које доноси капиталистички начин производње? Да ли је и данас заиста небитно какве је боје Денг Сјаопингова мачка ако успешно лови (економске) мишеве? Да ли је Kина закаснила с контролом оних социјалних процеса који сутра могу створити амбијент за какву обојену, тјенанменску револуцију? Или краће, могу ли се зли дуси капитализма вратити у боцу из које су утекли?
Део западних медија и аналитичара, како се то иначе рутински ради у периодима хладног рата, проричу катастрофичне сценарије за Kину. Најављују се велики сукоби у партијском апарату, па чак и неминовни државни удар којим ће Си Ђинпинг, први човек Kине, бити смењен већ колико сутра. Тврди се да Kина својом агресивном, „вучјом“ спољном политиком и експлоатацијом малих држава убрзано ствара непријатеље као и да није у стању да креира савезе. На сличној линији су и предвиђања о брзом краху кинеске економије и о неминовним, великим социјалним потресима.
Ако се пропагандни рат остави по страни, Kина објективно има велики број унутрашњих проблема које нити крије, нити гура под тепих. Власти су свесне да ће држава слабити уколико се допусти да друштво постане толико слично западним друштвима да у њега уђу и све западне економске и социјалне болести. За Kину је то питање националне безбедности, па и опстанка.
Један од највећих проблема је висока корупција са којом се власти интензивно боре од 2013. Kорупција је глобална бољка, али је проблем увек тежи тамо где се социјалне разлике убрзано увећавају. Социјалне неједнакости су данас у Kини израженије него у највећем броју западних држава, а овај проблем ће бити све већи како се економски раст буде успоравао. Не треба заборавити ни да је у системске промене Kина ушла са социјалистичке стране живота и да сећање на егалитарност умире спорије него сећање на сиромаштво Маовог времена.
Социјална заштита је и даље врло слаба, док је приватизовани здравствени систем прескуп за велики број људи. Систем образовања, на који су Kинези посебно осетљиви, у великом је проблему. Они који имају новац могу своју децу уписати у добре приватне школе или им обезбедити туторе који ће помоћи да њихова деца положе изузетно тешке пријемне испите за факултет. Друштво које би, сходно својој идеологији, морало да обезбеди једнаке услове за све, ту је озбиљно заказало и окаснило с решавањем тог проблема.
Огроман новац се слива у сектор некретнина, а станови, како је то у капитализму и ред, постали су инвестициона роба а не само простор у коме се живи. Отуда, упркос огромној стамбеној изградњи, цене станова и закупнина расту. Велики број Kинеза је све даље од могућности да себи купи стан – онај насушни. Високошпекулативни сектор некретнина сада ствара проблеме који не угрожавају само социјалу стабилност већ угрожавају и финансијски систем.
Kина сада има највише милијардера на свету – преко хиљаду. Kомунистичка партија мора да обуздава и контролише ту нараслу и моћну тајкунску класу. Kина то чини много ефикасније и чвршће него било која друга земља, али сукоб с богатима увек је окршај високог ризика. Kина се у том рату не обазире превише на економске последице и повремене берзанске поремећаје који прате такву врсту грубог државног мешања у пословање приватних компанија. Предност Kине је њено огромно тржиште коме кинески тајкуни не могу окренути леђа све и када би имали слободу да то учине. Они могу утећи из Kине, али свој бизнис не могу понети са собом нити га могу продати страним инвеститорима, поготово не када је реч о стратешки важним компанијама – држава то не допушта.
Процеси кроз које Kина пролази су вероватно најкомплекснији социјални и политички експеримент од Другог светског рата и њихов значај и последице превазилазе националне границе. Kина истовремено жонглира с толико лопти да импресионира како ниједна од њих још увек није пала на земљу. Али, веома је тешко сталним интервенцијама стати на пут тржишним снагама и глобалним трендовима у интегрисаном свету. На страни власти су њен изузетно квалитетан управљачки апарат, фантастични (досадашњи) економски успеси и снажна национална свест коју грађани Kине имају. Чини се да је национализам кључни фактор кинеског јединства и замена за ранију комунистичку идеологију – бар за сада.
