Без свргавања власти у Кијеву, суштинске денацификације и политичко-географске рекомпозиције Украјине, руска војна акција могла би се описати узречицом о „клању вола за кило меса“.
Када ми је крајем новембра претпрошле године, на сајту Новог Стандарда, објављен први део текста (ОВДЕ) – Случај Арцаха и одбрана Републике Српске – у којем је, између осталог, било врло критичких опаски на понашање и поступке руководства Руске Федерације (Владимира Путина) наспрам судбине Нагорно Карабаха, и свеукупно јерменског народа, током 44-дневног јерменско-азербејџанског рата на Кавказу, из мог окружења, којег углавном чине русофили (у које и себе убрајам) стизале су различите реакције. Једни су покушавали да ме убеде да је у питању ,,обухватнија Путинова игра“ коју ја, ето, нисам разумео (рецимо, један колега ми је споменуо привлачење Азербејџана у ОДКБ и Евроазијуску економску унију – до чега, наравно, није дошло). Наравно, неизбежно је било реферисање на неодговорног Пашињана и погрешну јерменску политику (што јесте тачно, али само делимично). Други нису хтели директно да полемишу већ су у разговорима са својим саговорницима, које су ми потоњи доцније препричали, изненађено констатовали како је Небојша ,,оплео“ по Русима. Трећи су пак, што позивом, што порукама, изражавали сагласност са оним што сам тада написао.
Сада је ситуација вишеструко драматичнија. У Украјини бесни рат, политички и војни исходи су неизвесни, на коцки је, дугорочно посматрано, и судбина саме Русије (њен опстанак у садашњем формату и међународном статусу). Дешавања на фронту и око њега протеклих недеља, само су ме убедили у исправност моје тадашње критике, штавише, имам утисак да сам био сувише благ.
Дан одлуке
Тог јутра 24. фебруара, послушао сам у целини Путиново обраћање руској јавности. Остали су ми у сећању неке од главних порука. Демилитаризација и денацификација Украјине. Никада више Украјина као анти-Русија. Специјална војна операција – питање живота и смрти за Русију. И томе слично. Крупне речи, тешке речи. Чинило се, Рубикон је пређен. Мислио сам, окончан је период апсолутног приоритета половичних решења, непринципијалних погодби, приватно-пословних интереса и споразума иза кулиса. Међутим…
Ако се Украјина заиста припремала да изведе ,,донбаску олују“, односно да почетком марта у року од неколико дана силом поврати под своју контролу територије Луганска и Доњецка (за шта постоји већ хрпа доказа и индиција), Путинова одлука је стратегијски посматрано била сасвим исправна. После доказа о мрежи америчких био-лабораторија у Украјини, њеног све обимнијег наоружавања (са опцијом поновног стицања атомског оружја) оправданост овог решења је још утемељенија. Уколико је рат неизбежан, увек је боље да се делује превентивно, ма колика била дипломатска или политичка штета. Ваља се у том смислу присетити одустајања Србије, под притиском ,,савезника“, да 1915. године превентивно нападне Бугарску, и за неко време је лиши способности да спроведе било какву офанзивну акцију. Колико је српски народ та ,,принудна пасивност“ доцније коштала изгубљених живота, страдања и патњи, у голготи преко Албаније, опште је познато.
С друге стране, како запажао мој омиљени аутор генерал Андре Бофр у књизи Стратегија акције (Stratégie de l՚action), треба по сваку цену избегавати ситуацију у којој је рат једина преостала опција за неку државу. Међутим, када је реч о Украјини, Путин је својом неуспешном политиком током две деценије (две ,,обојене“ револуције, политички и финансијски флерт са украјинским олигарсима, подршка корумпираним и неспособним политичарима попут Јануковича, недостатак било какве политичке, културне и информативне стратегије да се парира радикализацији и нацификацији украјинског друштва), Русију довео у ситуацију да само радикална решења долазе у обзир, дакле рат, који је овог пута маскиран термином специјална војна операција, која је, данас нема никаве сумње, замишљена да протекне брзо, лако и релативно безболно.
Реализација плана
Претпоставка је – у недостатку било каквих поузданих извора (докумената, планова) – да је искључиво војна етапа целе операције замишљена да протекне за отприлике 8-12 дана, дакле за онолико времена колико у начелу траје нападна операција стратегијског нивоа. У овом случају, били смо сведоци три стратегијска (оперативно-стратегијска) правца напада – кијевско-черниговског, сумско-харковског и кримског. На четвртом војишту – доњецко-луганском – снаге две републике – ДНР и ЛНР потпомогнуте руском авијацијом и артиљеријом, требале су да максимално вежу уз себе најјачу групацију украјинских оружаних снага, која је, према руским подацима, бројала око 60 хиљада људи (иако се чини да је ова бројка била већа).
За првих три-четири дана, колико у начелу трају нападне операције оперативног нивоа, планирано је да се окруже Кијев, Харков (пожељно и заузме), и Дњепропетровск. Украјинско руководство би се наводно уплашило, генералштаб дезоријентисао, систем одбране почео да пуца, док би локални олигарси у претходном договору са Русима почели да проглашавају нову власт на ослобођеним територијама (према верзији руског јутјубера Јурија Падаљоке). Следећа 3-4 дана, опсаде два највећа украјинска града би се учврстиле, снаге са кијевско-черниговског правца би се спуштале низ Дњепар, а претходнице са харковско-сумског и кримског правца већ би оствариле први контакт, пошто је кримска групација опколила/блокирала Запорожје и Дњепропетровск (сада Дњепар).
Shock and Awe
И коначно, у последња 3-4 дана, снаге са харковско-сумског и кримског правца би се чврсто спојиле, рецимо негде око Павлограда и тиме ставиле у потпуно окружење украјинску групацију у Донбасу, чиме би се украјинске оружане снаге у целини, у источној Украјини, довеле у тешку, скоро безизлазну позицију која би произвела капитулацију. Потом би, током такође једне до две седмице, у први план ступио политичко-војни аспект руског ангажовања – понегде би се још водиле борбе ограничених размера са украјинским радикалима, док би акценат био стављен на подизање и стабилизацију нових власти уз постепено повлачење руских трупа. Текуће руководство Украјине, а и Запад, били би доведени пред свршен чин, Зеленски би морао да напусти земљу, Путин би примао честитке за сензационалан успех. Али, не лези враже.
Требало је то да буде руска верзија Shock and Awe концепције, коју су амерички стручњаци разрађивали током половине 1990-тих година. Уместо тога, ова замисао се испоставила као тежак промашај у планирању због погрешних поставки руских обавештајних структура. Још пре 24. фебруара, различити гласови у самој Русији (издвојио бих Игора Стрелкова и пуковника Михаила Хадарјонока, иначе особа са сасвим различитим светоназорима) су упозоравали да је у Украјини немогућ блицкриг са ограниченим контингентом трупа. Узалуд. Једно је сигурно – у будућности, какав год био исход рата – нико се неће отимати за ауторство над овим планом.
Апсурдно је спроводити специјалну војну операцију са свим њеним ограничењима (у погледу ангажовања људства, употребе врло разорног оружја, дозвољеног/подношљивог броја цивилних жртава и материјалних разарања) против велике европске државе са четрдесетак милиона становника, и оружаним снагама које по неколико параметара спадају међу три најјаче у Европи, а свеукупно посматрано, сигурно у пет најјачих на Старом континенту. Рецимо, само када је у питању број тенкова, према публикацији Military Balance 2022, украјинска КоВ је имала 858 тенкова (main battle tank) у оперативној употреби (не рачунајући преко хиљаду комада по складиштима), дакле више тенкова него што имају ОС Француске, Немачке и Велике Британије заједно (222+284+227)! Таква (специјална) операција може дакле да се води против ИСИС-а, неке мање или веће афричке или азијске државе, одметничких група по Сахари, али свакако не против Украјине. Поготово не против Украјине иза које стоје САД и НАТО са 24/7 обавештајном подршком преко својих сателита, радара и прислушкивача, саветницима који сигурно учествују у планирању украјинских операција, сада већ огромним испорукама преносних противваздушних и противоклопних средстава, и хиљадама тона различите друге војне опреме.
Уважаемые партнеры
Како је пропала идеја ,,брзе победе“, а украјинске снаге почеле да пружају све јачи отпор, који је обећавао много ,,суза, зноја и крви“, у Кремљу су брже-боље прешли на план Б. У питању је концепт ,,трулог компромиса“, односно погодбе у стилу ,,дај шта даш“ или ,,дај барем нешто“ за којим руска страна трага већ од почетка марта. Овај концепт подразумева да садашња власт у Кијеву остане, и да се она, уз помоћ ,,аргумената са терена“ (не може се оспорити чињеница да су руске снаге постигле неке лепе успехе тактичког, па чак и оперативног нивоа), приволи да потпише споразум који би уважио минимум руских захтева (Крим, ДНР, ЛНР, неутралност), чије би испуњење макар делимично оправдало покретање војне акције у руском јавном мнењу. С друге стране, потпис Зеленског на такав споразум лишио би Запад даљих разлога/аргумената за санкције и блокаду Русије, њеној акцији би дао накнадни легитимитет, и све би опет било, надају се многи у Кремљу као некад… Олигарси би поново уживали у својим поседима на Западу, деца високих функционера живела и школовала се тамо, и сви би поново постали, што би рекао руски министар спољних послова – уважаемые партнеры! Но, у питању је још већа заблуда од оне о брзој и лакој победи, која може да колосално кошта Русију у будућности.
Пре свега, Запад ће учинити све како би приволео/приморао Кијев да се бори са Русијом до задње капи крви, што значи одбацивање таквог споразума и рат до, у визији западних сила, потпуног пораза и понижења Русије (враћање Крима и ДНР/ЛНР-а). Уосталом, то је скоро наговестио и високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Жозеп Борељ, изјавивши да ће ,,овај рат бити добијен на бојном пољу“ (наравно у корист Украјине, прим. Н.В) Друго, такав споразум би обесмислио идеју денацификације Украјине која је била један од главних, и показаће се, током рата, оправданих мотива покретања акције. Било је врхунско изненађење то што је Русија, свега неколико дана после започињања операције пожурила да преговара са представницима тог истог (нео)нацистичког режима којег треба денацификовати. Тиме је само посејана конфузија у властитим редовима, док је супротној страни дата ,,пропагандна муниција“ да оспорава побуде руске акције. Свеобухватна и суштинска денацификација подразумевала би да стотине хиљада Украјинаца након рата (виших чиновника, новинара, просветних и културних радника, припадника полиције, војске, тужилаштва и судства), прођу кроз поступак истраге пред комисијама које би вршиле селекцију на подобне и неподобне за вршење јавних функција и наставак рада у предратним занимањима. А такав подухват захтева непосредно присуство руских трупа на територији Украјине и нове структуре цивилне власти. Међутим, 9. марта, портпаролка руског МСП-а Марија Захарова је изјавила, како ,,циљеви Русије не укључују ни окупацију Украјине, ни уништење њене државе, нити свргавање актуелне власти“.
Тиме се посредно признало, да би Русија била задовољна са ,,трулим компромисом“ – тзв. војном неутралношћу, признањем да је Крим њен део и ,,некаквим“ статусом за ДНР/ЛНР. Међутим, без свргавања власти у Кијеву, суштинске денацификације, и политичко-географске рекомпозиције Украјине, целокупна руска војна акција могла би да се опише народном узречицом о ,,клању вола за кило меса“. Чак и када би Кијев пристао на такве услове (што је мало вероватно), дугорочно посматрано, геополитичке и социјалне последице по руске интересе биле би катастрофалне. Дефинитивно би се учврстио и консолидовао украјински идентитет, који се искалио у ,,ватри и крви“ (дакле имао би јак сакрални моменат), по свом садржају до пароксизма антируски; Русија би уз свој бок добила четрдесетак милиона ,,нових Пољака“ који би чекали прву прилику да одбаце своју неутралност и реванширају се Москви; наратив о једном словенском народу (Руси, Малоруси и Белоруси) био би покопан, и питање је да ли би икада могао да се ревитализује. У Белорусији би ојачали и освежили ,,еманципаторски“ покрети, који такође почивају на нетрпељивости спрам Русије. У самој Русији, услед показане немоћи, могли би да се пробуде регионални сепаратизми.
Ипак, у Кремљу, чини се, и даље су снажно присутни ситни приватни и крупни пословни интереси, којима би одговорало да се дође до ма каквог решења, макар и на штету дугорочних и стратешких интереса руске државе. Док се у ,,обичном“ народу, судећи по расположењу на друштвеним мрежама, идеја тзв. компромиса све више поистовећује са издајом, у врху руске власти упорно се инсистира на преговорима са половичним решењем, у чему посебно предњачи министар спољних послова Сергеј Лавров. У табору ,,трулог компромиса“ своје место има и секретар за медије руског председника Дмитриј Песков који је својим досадашњим иступима нанео тешке штете руској страни на психолошко-пропагандном плану. Такође, близу скандала су били иступи руског преговарача Владимира Мединског након састанка са делегацијом Украјине у Истанбулу. Неки истакнути руски (псеудо)либерали су већ отишли у иностранство, попут Анатолија Чубајса, међутим, за руске националне интересе су далеко опаснији они високи функционери који су остали, који (не)вољно глуме подршку руској акцији у Украјини, а у међувремену је саботирају где могу и кад стигну (тзв. шеста колона коју је давно описао Александар Дугин).
Како даље?
Треба, пре свега, рећи истину руској јавности – коју она већ зна – али треба да је чује са врха. То што се данас одвија у Украјина није никаква специјална војна операција, већ рат. Било би добро да добије и некакав назив – рецимо, Други отаџбински рат. Ако је Украјина, скоро па у тоталном рату против Москве, да би се савладала, и Русија мора да пређе на сличан модус деловања и понашања. У том смислу, руско друштво треба да се престројава у ходу у сваком погледу – политичком, привредном, психолошком и информативном. И треба јасно дефинисати војни и политички циљ – победа до краја, дакле стварна демилитаризација и денацификација, уз потпуно рекомпоновање данашње Украјине. Споменуто престројавање, подразумева, свакако, и значајне кадровске промене, по вертикали, од врха до најнижих положаја, дужности и рангова.
У складу са овом променом, требало би максимално мобилисати људске ресурсе у безбедносним структурама уз позив свим добровољцима са ратним искуством да узму учешће у сукобу. Украјина је велика земља, и огроман простор мора се контролисати непосредно и са земље, а не само из ваздуха, уз помоћ најновије технике. А то није могуће без довољно људства. Поред тога, на месту Украјинаца, покушао бих да у највећој могућој мери изводим борбена дејства на дугој украјинско-руској граници, чак и на територији РФ и на тај начин што више руског професионалног састава и технике одвлачим са главних праваца наступања. У том смислу, добровољци и резервисти могу бити крајње неопходни како би се квалитетно заштитила погранична зона. Дакле, краће речено, нужна је делимична и профилисана мобилизација.
На заузетим територијама, треба успоставити нове органе власти, и ставити јасно до знања локалном становништву да руске трупе/цивилне структуре намеравају да ту остану. Треба спроводити кадровске промене у сваком селу, мањем или већем граду. Истакнуте (нео)нацисте и шовинисте треба отпустити из државе службе, судити им, изоловати их и дискредитовати. Са цивилним властима које не одбијају сарадњу, руским трупама на терену биће неупоредиво лакше.
У војном смислу, док није касно, кључна је изолација војишта, односно простора источне Украјине. Да би Русија добила овај рат, мора извршити изолацију војишта (тренутно је то источна и јужна Украјина), односно, мора да уништи све мостове преко Дњепра, изузев оних које сама контролише, на југу. Од Нове Каховке до Кијева (укључујући и Кијев) има око 15 таквих мостова. Њиховим онеспособљавањем, Украјина би била лишена могућности да копненим путем пребацује озбиљније количине опреме и знатније људство на исток земље (у ситуацији руске превласти у ваздуху, полагање понтонских мостова није дугорочно одрживо решење).
Овако извршена изолација војишта лишила би руске трупе непотребних губитака и напрезања, док би украјинске трупе после краћег периода нужно колабирале услед изостанка попуњавања у људству и материјално-техничким средствима. Чињеница да руске ОС нису то већ учиниле представља пропуст стратегијског нивоа и тешко објашњиву грешку (изузев ако то није наредба са државног врха). Разарање/онеспособљавање саобраћајне инфраструктуре на крајњем западу Украјине, у областима које се наслањају на земље НАТО-а и Молдавију (Придњестровље), посебно мостова, вијадукта, тунела и комуникацијских чворова, такође би произвело ефекте на стратегијском нивоу. Поморска блокада Одесе, и уопште обале коју још контролишу украјинске снаге, у том смислу има једнаку важност.
Одрешити руке војсци
Руска команда морала би да се припреми на нове изазове на тактичком нивоу, који ће сигурно да уследе са доставом Украјини до сада одсутних западних типова оружја, попут америчког дрона-самоубице Switchblade 300/600, који може да онеспособљава борбена возила пешадије или авионе на писти (у лакшој верзији) или чак тенкове (у тежој верзији), или попут британског преносног противваздушног система Starstreak, који без обзира на ограничен домет (до 5000 метара у висину), може да буде посебно опасан за руске хеликоптере. Није случајно што Запад доставља управо ове обрасце војне технике јер је са протоком времена све уочљивија руска премоћ када је реч о оклопно-механизованим саставима, и ратном ваздухопловству, и стога њу треба, према западним планерима, релативизовати или чак сасвим поништити. Украијинска војска већ пружа свој максимум на бојном пољу, али овакви, релативно једноставни а ефикасни системи, могу да руским трупама приреде додатно врло неугодно изненађење.
Уз претходно јасно постављене циљеве, руском војном врху треба дати одрешене руке да сам формулише стратегију, и што је посебно важно, не обавезивати га да реализује постављене задатке с обзиром на одређене датуме, попут 9. маја. Вођење борби и бојева, и извођење операција треба да има властиту динамику, која је саобразна са односом супротстављених снага и средстава и просторно-временским факторима, а не са појединим датумима и празницима, ма какав они имали значај. Повлачење руских трупа са кијевско-черниговског правца сведочи да се у политичком и војном врху све више уважава војна целисходност, и штета је што тај корак није и раније учињен, без обзира што на психолошко-пропагадном плану, пре свега, то повлачење свакако представља значајан поен за кијевски режим.
Све су очи упрте у Русију и њене оружане снаге. Њени непријатељи – земље Запада – пажљиво сагледавају све аспекте текућег рата, а њихови медији већ су препуни омаловажавајућих коментара и анализа на рачун руских оружаних снага. Све што се дешава помно прати и Кина. Сви (велике и мале, моћне и слабе државе) опсервирају руску (не)моћ. Ако Русија не може да пацификује Украјину, ако не може да адекватно пројектује своју војну снагу ни до Харкова, поставља се оправдано питање – шта онда она може? И још значајније питање – каква је она уопште сила?
Др Небојша Вуковић је сарадник Института за међународну политику и привреду. Ексклузивно за Нови Стандард (Ставови који су изречени у тексту представљају ауторово лично мишљење, а не позицију институције у којој је запослен.)
Извор Нови Стандард
