Крађа идеја у савременом интелектуалном простору није пука последица моралне неодговорности или лењости. Она је, пре свега, симптом дубље, скоро есхатолошке кризе субјекта -кризе вере, кризе одговорности и кризе идентитета.
У доба еха, где је свако мишљење већ изречено, а свака мисао већ негде архивирана, човек се не усуђује да буде почетак нечега новог.
И то не зато што не уме, већ зато што се плаши.
У основи тог страха не стоји интелектуални дефицит, већ недостатак вере у суштинском, онтолошком смислу: вера да ми је дато право, и обавеза, да будем оригиналан. У Псалму 139:14 стоји:
„Хвалим те што сам чудесно саздан; дивна су дела твоја, и душа моја то зна врло добро.“
Та чудесност постојања није естетска, већ етичка: свако биће је створено са јединственим даром, талентом, речју. Када се човек одрекне тог дара -било из страха, било из комфора – он не краде туђе мисли само да би говорио, већ да би избегавао ћутање у ком би морао чути себе.
Његош у Лучама микрокозме препознаје дубоку драму душе која не жели да преузме одговорност за своје постојање:
„Својим страхом помрачи ми разум,
Своју сенку баци на моју светлост.“
Управо та сенка страха – од неприхватања, од неуспеха, од тога да не будем довољан – рађа потребу да се ослоним на туђе. Не крадем зато што не знам, већ зато што не верујем да је оно што знам довољно. Таква унутрашња динамика није ствар морала, већ вере.
У Поговору Књиге пророка Јеремије (17:5) каже се:
„Проклет да је човек који се узда у човека, и плот ставља за своју руку, а од Господа одступа срце његово.“
У крађи мисли ја се не уздам у Бога који ми је дао реч, већ у оног другог -видљивог, признатог, цитираног. У том чину ја не одбацујем само оригиналност – ја одбацујем и могућност заједништва с Богом као даваоцем надахнућа.
Психолошки, овде се ради о бекству од личне одговорности. Оригинална мисао је као дете: ако се роди у мени, ја сам за њу одговоран. Морам је неговати, бранити, сносити последице ако не буде разумљива или прихваћена. Туђе идеје, с друге стране, носе туђу кривицу. Ја сам само преносилац -изван домета кривице, али и изван домета стварања.
Понекад је мотив оваквог понашања и свесно бекство у просечност. Бити оригиналан значи истаћи се, а истаћи се значи изложити се. У култури где је све умрежено, свако иступање је ризик.
Стога многи бирају да ехо туђег гласа буде њихов зид. Али зид који их одваја и од света и од себе.
Човек је позван да буде састворитељ – не у смислу да додаје нешто Саздатељу свом, већ да учествује у Његовом делу.
Када преузимам туђе идеје, ја не одговарам на тај позив. Ја га прећуткујем.
Уместо да кажем:
„Ево ме, пошљи ме“ Исаија 6:8), ја се сакривам у гомили.
Али Бог, како каже Књига о Јову 38:2, пита:
„Ко је тај што помрачава мој наум речима без знања?“
У крађи мисли нема знања, јер знање није само информација – знање је и храброст да кажем: „Ово је моје мишљење, моја реч, мој ризик.“ Без тог ризика нема ни духовног раста, ни мисаоне зрелости.
На крају, крађа идеја је, пре свега, одустајање од сусрета са собом. Не постоји страх који оправдава бекство од себе, јер Бог нас није створио да будемо ехо. Он нас је створио да будемо глас. Свако од нас има реч коју само он може изговорити. Ако је не кажем – она ће заувек остати неизговорена.
Зато не питам више да ли имам идеју. Питам: имам ли вере да је изнесем.
Имам ли храбрости да застанем у тишини, не да бих нешто чуо од других – већ да бих коначно чуо себе-Бога у мени.
Енџи
https://www.facebook.com/LicnaNGO/
