У јавној сфери социјалистичке Југославије високо је вреднована и доследно негована култура сећања на партизанске подвиге и етапе револуционарног деловања. Међутим, ток њене реализације био је каткад одређен селективношћу колективног памћења и идеолошком уподобљавању историјског искуства.[1] Изданке описане културе сећања (чији поглед у прошлост није мотивисан жудњом за целовитом историјском истином, већ прибављањем повесних садржаја подесних одржању актуелног политичког система,чак и по цену евидентног кривотворења чињеница) можемо уочити и на страницама дечјег листа Тик-Так. При редовном обележавању годишњице 27. марта, у прилозима „Историјског календара“ (рубрика Тик-Така) понављана је идеолошки прекројена историјска представа о разлозима избијања и главним организаторима демонстрација, која је поступно кристалисана у првим годинама по завршетку Другог светског рата: „У реферату који је Тито поднео на Петом конгресу КПЈ 1948. године више није било пуча, војске, монарха. Они су ишчезли из партијске слике о 27. марту. То је био идеолошки оквир унутар кога су давана тумачења прошлости, састављани наставни планови и програми, писани уџбеници“ (Димић 2012: 107). Отуда у поменутој рубрици 1970. године читамо следеће редове: „И наши капиталисти су се бојали да не изгубе власт. Зато су се 25. марта 1941. придружили Тројном пакту и нашу земљу предали фашистима“ (13/ИИ/1970: 3); два годишта касније наилазимо на исказе: „Увређене југословенске родољубе окупила је Комунистичка партија и организовала демонстрације“ (14/ИВ/1972: 3); а 1974. године у тексту „Срамна издаја“ уочавамо тврдњу: „Сви су одушевљено клицали Партији и захтевали да се брани домовина“(14/ВИ/1974:3).
У Тик-Таку је доследно истицана својеврсна симетрија између усташког и четничког покрета, установљена на оснивачком конгресу КП Србије: „Када су фашисти окупирали нашу земљу, најпре су је поделили на више делова, а затим на власт поставили домаће издајнике како би што успешније владали. У Србији су поставили четнике и недићевце, у Словенији рупниковце, у Хрватској усташе и домобране и тако редом.“ (Тик-Так2/ИВ/1971:3)
На страницама овог листа, у прилогу о масакру у Крагујевцу 21. октобра 1941, злогласна фашистичка квота према којој је за сваког убијеног Немца стрељано стотину Срба, а за рањеног педесет, преиначена је на следећи начин: „Да би заплашили народ, издали су наређење да се за једног убијеног Немца стреља сто Југословена“ (4/В/1972: 3).[2]
Међутим, мора се нагласити да се у садржини Тик-Така нису рефлектовала актуелна питања југословенске културне политике нити проблематични међурепублички односи, који су шездесетих и седамдесетих година били обележени слабљењем утицаја савезне управе, поступним јачањем моћи појединачних република и нарастањем национализама и културног партикуларизма, што се с нарочитом очигледношћу испољило у спровођеним школским програмима, посебно у настави историје, језика и књижевности (в. Вахтел 2001: 216, 222). Уместо тога, на страницама овог дечјег листа оглашаван је магистрални ток комунистичких идеја, језгро социјалистичке доктрине, дакле, оно што не подлеже историјским променама и интерпретативним ревизијама, као што је темељна идеја радничког самоуправљања, због чега се према најмлађим читаоцима текстови односе као према будућим самоуправљачима; потом баштина народноослободилачке борбе, будући да се рат почео повлачити из колективног сећања; као и брижљиво неговање култа Титове личности.
Тежак је посао моделирати новог човјека, али је то ипак најлакше постићи ако се ради од ране младости.
Ипак, нужно се намеће питање због чега се над листом намењеним дечјим очима и наивној свести надвијала несумњива идеолошка сенка, која је, помрачујући историјске прилоге и мутећи поглед у рецентну прошлост, доводила и остале рубрике публикације у својеврсно доктринарно озрачје. Реч је заправо о поступцима спровођења системског васпитања, чији је декларативни циљ стварање целовите личности самоуправљача, а дубљи и утолико скривенији разлог формирање идеолошки подобних појединаца и образовање догматски правоверне јавне свести. У одломку Титовог разговора са београдским пионирима 1949. године није тешко уочити како из званичног погледа на најмлађе ишчезава свест о аутентичној дечјој природи под утицајем оглашене бриге о контролисаном стасавању будућих социјалистичких грађана: „А ја вам морам рећи да васпитавати вас мале није тако једноставно. Тешка је то ствар, јер има и дјеце која се не дају тако лако савијати и која, данас-сутра, ако системски не буду васпитавана, неће бити добри грађани“ (1978: 192). Важност правовременог идеолошког ангажовања при обликовању („савијању“) различитим утицајима подложне наивне свести, евидентно је наглашена у Титовим речима упућеним делегацијама Конгреса удружења професора и наставника и Конгреса удружења учитеља у Београду 1952. године: „Тежак је посао моделирати новог човјека, али је то ипак најлакше постићи ако се ради од ране младости. […] Треба имати на уму да није само важно да из школе излазе разни специјалисти и писмени људи, него прије свега да то буду људи са карактером поносног и свијесног социјалистичког грађанина“ (1978: 132); као и касније при сусрету са делегацијом Савеза педагошких друштава Југославије 1965. године: „Формирање социјалистичког човјека мора да почне од најранијег доба, у родитељској кући“ (1978: 257).
Превођењем садржаја наведеног налога власти у подручје стручне јавности, односно преображајем у принципијелни став струке, обезбеђује се континуирано и далекосежно распростирање његовог дејства у образовно-васпитном пољу. О томе нам недвосмислено могу посведочити поједина педагошко-идеолошка упутства Недељка Трнавца из марксистичко-лењинистичког новинарског приручника намењеног наставницима и ученицима, који су објавиле Дечје новине: „Дечја штампа посебно је снажна јер врши утицај на младе личности које су тек у фази формирања“ (1988: 7); „Идол нашег друштва у целини јесте свестрана социјалистичка личност која ће у себи обједињавати одлике произвођача и управљача. Основни услов да би неко био оспособљен за самоуправљање и колективно одлучивање јесте да је информисан. […] Школски живот мора да буде позорница истинских самоуправних односа“. (1988:32) Нарочито снажан ефекат аутор постиже закључком у којем, не остављајући нимало места аналитичким недоумицама, без задршке огољује идеологизованост властитог педагошког захтева: „Треба бити начисто са чињеницом да школски листови треба да имају првенствено своју друштвено-политичку функцију, а затим и естетску.“ (1988: 34).
Тик-Такове рубрике „Историјски календар“ и „Из прошлости наших народа“, указују се као почетна и уједно најдубља места продора комунистичких идеолошких садржаја у ткиво објављиваних прилога, али и као тачке са којих се овај утицај простирао ка другим рубрикама, диригујући тако њиховим тематским усмерењима. Рецимо, у новембарском броју 1969. године, посвећеном ишчекивању Дана републике, садржај многих текстова Тик-Така био је прилагођен контексту великог државног празника. Отуда се, након уводне најаве поштара Бобе да ће број имати пригодан карактер, у „Историјском календару“ могло читати о симболима на грбу СФРЈ, у рубрици „Упознајмо нашу домовину“ о Јајцу, у „Нашем познанику“ о сећањима Марка Вујачића на друго заседање АВНОЈ-а, док су литерарни прилози били обележени пионирским мотивима. Дакле, државни празнични канон није представљао само подразумевајући идеолошки оквир прилога већ и својеврсни тематски и поетички оријентир објављиваних литерарних текстова.
Треба бити начисто са чињеницом да школски листови треба да имају првенствено своју друштвено-политичку функцију, а затим и естетску.
Кратке приче објављиване у првих сто бројева дечјег листа Тик-Так нису биле међусобно поетички саобразне, нити су скупа твориле јединствени прозни систем, већ се могу разврстати у низове разнородних поетичких модела, конституисаних под утицајем различитих, неретко ванкњижевних сила. Скала књижевноуметничке вредности штампаних наративних прилога подрхтавала је под дејствима идеолошких налога титоистичког југословенства, прекомерног педагошко-дидактичког уплитања у литерарно стваралаштво, као и скромног приповедачког талента појединих аутора. Сходно томе, осим текстова фолклорног порекла, у најуспелија прозна остварења убрајају се оне приче које су, одупирући се деловању спољашњих чинилаца, очувале своју – на темељима хумористичког проседеа и модерног приповедачког осећања засновану – поетичку аутономност.
Скраћена верзија чланка: Немања Каровић, „Између идеолошког и естетског: поетика кратке приче у дечјем листу Тик-так“, у: ЧАСОПИСИ ЗА ДЕЦУ: ЈУГОСЛОВЕНСКО НАСЛЕЂЕ (1918–1991), Београд 2019, 477-497.
Литература:
Басара, Михајло. „Титов култ у Југословенској народној армији“. Тито – виђења и
тумачења. Зборник радова. Ур. Олга Манојловић Пинтар. Београд: Институт за новију
историју Србије, 2011. 779–798.
Бондарев, Никита. „Тито’с цулт: цхронологицал бордерс анд интенситy’. Тито – виђења
и тумачења. Зборник радова. Ур. Олга Манојловић Пинтар. Београд: Институт за новију
историју Србије, 2011. 750–754.
Вахтел, Ендру Барух. Стварање нације, разарање нације. Књижевност и културна
политика у Југославији. Превео Иван Радосављевић. Београд: Стубови културе, 2001.
Вуковић, Ново. Увод у књижевност за дјецу и омладину. Подгорица: Унирекс, 1996.
Григоров, Димитар. „’Рачунајте на нас.’ ’Одломак’ о Титовој штафети или Штафети младости“. Годишњак за друштвену историју, 1–3, 2008. Београд: Удружење за друштвену историју, 2008. 105–135.
Милован Данојлић, Наивна песма. Огледи и записи о дечјој књижевности. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2004.
Димитријевић, Бојан. „Југословенска армија – ослонац Титовог култа личности у првим
послератним годинама“. Тито – виђења и тумачења. Зборник радова. Ур. Олга Манојловић
Пинтар. Београд: Институт за новију историју Србије, 2011. 797–818.
Љубодраг Димић. „27. март 1941 – сећања, тумачења, истраживања и уџбеничка литература“. 27. март 1941. седамдесет година касније. Зборник радова са међународне научне конференције. Ур. Момчило Павловић и Ивана Пантелић. Београд: Институт за савремену историју, Фонд Краљевски двор, 2012. 101–112.
Докнић, Бранка. Културна политика Југославије: 1946–1963. Београд: Службени гласник, 2013.
Дуда, Игор. „С Буцом и Бонгом против кризе. Хитрецови смоговци, дјетињство и свакодневица касног социјализма“. Хисторијски зборник, ЛXВИИ, 2 (2014), Загреб: Друштво за хрватску повјесницу, 2014. 401–418.
Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату југословенских народа. Том И. Борбе у Србији 1941. године. Београд: Војно-историјски институт Југословенске армије, 1949.
Зупан, Здравко. Век стрипа у Србији. Панчево: Културни центар, Галерија савремене уметности, 2007.
Куљић, Тодор. Сећање на Титоизам. Између диктата и отпора. Београд: Чигоја штампа, 2011.
Куљић, Тодор. „Структура и функција Титовог ауторитета, харизме и култа“. Тито, социолошкоисторијска студија. Зрењанин: Културни центар Зрењанина, 2005. 195–222.
Ломпар, Мило. Дух самопорицања. Прилог критици српске културне политике. У сенци туђинске власти. Београд: Еуро гиунти, 2014.
Мацридис, Роy. „Сталинисм анд тхе Меанинг оф Титоисм.“ Wорлд политицс, 4. 2 (Јан, 1952): 219–238. Цамбридге Университy Пресс. 3. 2. 2019.
Николић, Коста. „И после Тита – Тито. Одржавање и рушење Титовог култа у Србији 1980–1990“. Тито – виђења и тумачења. Зборник радова. Ур. Олга Манојловић Пинтар. Београд: Институт за новију историју Србије, 2011. 760–778.
Николић, Коста. Тито говори што народ мисли. Култ Јосипа Броза Тита 1944–1949. Београд: Службени лист СЦГ, 2006.
Немачка обавештајна служба. Том ВИИИ. Збирка докумената: Србија. Београд: Управа државне безбедности, 1956.
Опачић, Зорана. „Игра и апсурд у причама Душана Радовића и Ежена Јонеска“. Душан Радовић и развој модерне српске књижевности. Зборник радова. Ур. Александар Јовановић, Драган Хамовић. Београд: Учитељски факултет, 2008. 145–158.
Опачић, Зорана. „Идеологија и књижевност у дечјој периодици половине ХХ века“. Књижевност за децу и њена улога у васпитању и образовању деце школског узраста. Тематски зборник. Ур. Сунчица Денић. Врање: Учитељски факултет, 2013. 295–308.
Пијановић, Петар. „Инверзија као приповедни поступак у причама Душана Радовића“. Душан Радовић и развој модерне српске књижевности. Зборник радова.Ур. Александар Јовановић, Драган Хамовић. Београд: Учитељски факултет, 2008. 139–143.
Радуловић, Милан. „Српска књижевна критика и културна политика друге половине ХХ века“. Српска књижевна критика и културна политика у другој половини ХХ века. Тематско-проблемски зборник радова. Ур. Милан Радуловић. Београд: Институт за књижевност и уметност, 2013. 505–540.
Ранковић, Милан. Култура у питању. Актуелни проблеми југословенске културе. Никшић: НИО „Универзитетска ријеч“, 1988. Самарџија, Снежана. „Одлике шаљиве народне приповетке“ (предговор). Шаљиве народне приповетке. Антологија. Приредила Снежана Самарџија. Крушевац:Гутенбергова галаксија, 2006. 5–37.
Самарџија, Снежана. Облици усмене прозе. Београд: Службени гласник, 2011. Тито, Јосип Броз. О уметности, култури и науци. Избор текстова. Приредио Милош Николић. Београд–Суботица: Минерва, 1978.
Трнавац, Недељко. Школски лист и рад новинарске секције. Приручник за наставнике и ученике. Горњи Милановац: Дечје новине, 1988.
Тутњевић, Станиша. Часопис као књижевни облик. Прилог типологији књижевне периодике. Београд: Институт за књижевност и уметност, 1997.
Wолфе, Бертрам. „Спирит оф Титоисм.“ Навал Wар Цоллеге Информатион Сервице фор Оффицерс, 4. 7 (Марцх, 1952): 105–131. У. С. Навал Wар Цоллеге Пресс. 3. 2. 2019.
[1] О проблему идеологизованих садржаја унутар културне политике, књижевне критике и културе сећања комунистичке Југославије в. Ранковић 1988: 78–89, 119–128; Радуловић 2013: 505–508; Опачић 2013: 295–308; Ломпар 2014: 239; Дуда 2014: 415–418.
[2] У Извештају капетана Бисхофсхаусена од 20. октобра 1941. о масовном стрељању у Крагујевцу, који је поднет Фелдкомандантури Панчево ради обавештења заповеднику Србије, изнета је следећа наредба: „По повратку оданде, батаљон је добио наређење из 749 пука да за сваког погинулог има стрељати 100, а за сваког рањеног 50 Срба из Крагујевца” (Зборник 1949: 551). У Изводу из извештаја шефа немачке полицијске службе од 21. октобра 1941, каже се: „Пошто се до постављења опуномоћеног командујућег генерала у Србији није могла сасвим спровести у дело безобзирна акција, јер су недостајала одговарајућа недвосмислена наређења, сад је наређењем генерала Бöмеа, да се за сваког убијеног војника погуби 100 а за сваког рањеног 50 Срба, дата потпуно јасна линија” (Зборник 1949: 555). У низу мера спровођених ради сузбијања народног устанка, примењиваних у новембру 1941. године и пописаних у Извештају Еинсатзгруппе СИПО и СД-а поднетом централи Гестапоа, налази се и следећи параграф: „мере одмазде немачког Wермацхта, норма: за 1. убијеног припадника немачког Wермацхта 100, а за рањеног 50 стрељања Срба.” (НОС ВИИИ 1956: 871).
Немања Каровић је основне и мастер студије завршио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је тренутно докторанд. Запослен је на Учитељском факултету Универзитета у Београду као асистент на предмету Увод у тумачење књижевности. Сарадник је на курсу Историја српске културе у организацији Министарства просвете, науке и технолошког развоја и Научно-образовно- културног центра „Вук Караџић” у Тршићу. Учествовао је на више домаћих и међународних научних скупова. Научне и стручне радове објављивао је у Зборнику Матице српске за књижевност, Зборнику Матице српске за славистику, Летопису Матице српске, Књижевној историји, Новој Зори, Повељи.
Извор: стеллаполаребоокс.цом
