Као што је идеја о Лиги народа претходила Првом светском рату, исто тако је план о стварању Европске Уније претходио Другом светском рату. Једна од највећих лажи везаних за Европску Унију јесте да је идеја о уједињеној Европи створена ПОСЛЕ другог светског рата као вид репарације разорене Европе и метод спречавања будућег рата. Насупрот овој лепо смишљеној причи крије се другачија истина.
Ако кренемо етимолошким путем, док демократска Европска Унија представља владавину народа, нацистички уређена држава је оличење класичне бескрупулозне диктатуре. На први поглед, нацизам, односно држава са нацистичком владом представља антоним ЕУ демократији. Неки би рекли да је практично еуро-хуљење поредити ова два система, али да ли је заиста то тако једноставно? Да бих објаснио зашто је Европска Унија модерна верзија нацистичке Немачке, прво морамо видети шта то ова два система чини другачијима, барем на папиру. Док у демократској Европској Унији имамо владавину народа, у нацистичкој Немачкој смо имали владавину диктатуре олигархије, или барем смо тако учени.
Шта то разликује модерну демократију од диктатуре као што је била нацистичка Немачка? Многи ће притећи у одбрану Европској Унији и рећи како у њој, за разлику од Хитлерове Немачке, постоји подела власти на законодавну, извршну и судску. Ово је само једна од безброј лажи у пантеону митова који сачињавају Европску Унију.
Док у теорији ово звучи као из бајке, реалност је другачија. Постоји огромна дистинкција између онога што нам се прича о ЕУ са једне стране и стварности са друге. У правој демократији, каква Европска Унија тврди да је, имамо нужну поделу власти на законодавну, извршну и судску са циљем да једна другу контролишу и спрече потенцијалну злоупотребу моћи. У теорији, док се законодавна моћ налази у рукама Европског парламента, извршна припада Европској комисији. У стварности, ствари су мало другачије. Насупрот правој парламентарној демократији, у Европској Унији нема истинске поделе власти. Да би се спречила злоупотреба и корупција, рад ове три власти требао би бити независан један од друге. У Европској Унији, ми то немамо. Рад Европског парламента, као законодавног тела ЕУ, је све само не независан у погледу доношења закона.
Европска комисија, као извршно тело ЕУ, је та која у стварности има законодавну моћ а не Европски парламент. Иницијатива за доношење закона и прописа је искључиво у рукама Европске комисије. Овим путем долазимо до следеће парадигме, Европска комисија као извршно тело ЕУ у својим рукама држи и извршну и законодавну власт, док Европски парламент, као званично законодавно тело ЕУ, је ту чисто да пружи илузију како сепарација власти постоји. Европски парламент, као законодавни орган, је једини парламент на свету који нема законодавну моћ. У пракси, и извршна и законодавна моћ се налазе у рукама Европске комисије, односно у рукама бирократа који сачињавају ЕУ комисију, које грађани ЕУ свакако не могу да бирају.
На који начин се ово разликује од нацистичке Немачке у којој је Хитлер узео за себе и законодавну и извршну моћ? Европска Унија, као врхунац парламентарне демократије није ништа друго неко нешто модификована нацистичка диктатура. На овај начин, првобитна привидна дистинкција између нацистичке диктатуре и наводне ЕУ демократије је анулирана.
Као главни извор корупције у Европској Унији и главни разлог слабљења Европе, Василис А. Коронакис, у својој књизи ‘Европска Унија – отуђена држава’ прст упире ка Европској комисији. Имајући у виду изнето, да се моћ Европске Уније налази у рукама бирократа који чине Европску комисију, није тешко разумети чињеницу да је управо та Европска комисија потрошила на милијарде и милијарде евра како би, путем пропаганде, у нашој свести створила ону перцепцију о Европској Унији у коју она жели да ми верујемо.
Док је Хитлер користио своје ораторске способности, Гебелса – стручњака за пропаганду, говоре које је држао у каснијим сатима дана када је будност масе смањена па лакше упијају демагогију, и наравно радио као прави модерни пропагандиста, он је заправо „мала маца“ наспрам пропагандне машинерије ЕУ медија и плаћених политичких-проститутки. ЕУ троши на милијарде еура, између осталог преко ЕУ семинара и ‘образовних пакета’ (у преводу индоктринацијског пропагандног материјала), који за циљ, насупрот свом називу, имају, како Василис пише, да држе европску популацију у незнању о правој Европској Унији. Циљ је, колико видим, да се овце не буне док их шишају.
Један од најбољих примера ЕУ анти-демократског рада се може наћи у причи о Лисабонском уговору. ЕУ је 2002. почела са радом на такозваном ‘Европском Уставу’. 2005., као одговор на предложени нацрт Европског Устава, Французи и Холанђани су путем националних референдума рекли гласно и јасно ‘не’, наивно верујући да су успели да сачувају своју националну сувереност од гладне ЕУ.
Цела ситуација се мало стишала, али како то обично бива увек је мирно пред буру. Већ 2007., под вођством Ангеле Меркел, уследио је други покушај наметања Европског Устава. Исте године ЕУ је, након ‘ревизије’ свог пређашњег неуспелог покушаја, објавила нови Европски Устав, овог пута под називом Лисабонски Уговор. Десило се оно што нико није ни слутио, текст новог Европског Устава, званог Лисабонски Уговор, био је готово потпуно идентична копија оног првобитног Европског Устава којег су Французи и Холанђани путем референдума одбили.
Многи ЕУ лидери и политичари широм Европе, међу којима су се нашли: Ангела Меркел, Ђулијано Амато, Никола Саркози, па чак и Валери Жискар д’ Естен, који је предводио тим који је написао текст првог неуспешног Европског Устава, признали су да је текст Лисабонског Уговора готове идентична копија првобитног текста којег су Французи и Холанђани одбили. Цитате и говоре ЕУ-лидера и политичара у којима они то признају можете наћи у књизи ‘Нацистички корени бриселске ЕУ’, као и у делима ‘Анд инто тхе фире’ Роднија Еткинсона, и ‘Тхе оццулт оригинс оф тхе Еуропееан Унион’ Тојни Њутна. Чињеница је како је овај други Европски Устав, познатији као Лисабонски Уговор, у 96 посто својих чланова био потпуна копија оног првобитног неуспешног Европског Устава. Упркос овој обмани, Лисабонски Уговор је потписан у децембру 2007., а ступио на снагу у децембру 2009. Овакав исход догађаја сигурно је пао као хладни туш грађанима Француске и Холандије, будући да је њихов референдум практично изигран одлуком њихових националних парламената да ратификују Лисабонски Уговор.
У Португалу, под ЕУ притиском, Жозе Сократес, тадашњи премијер Португала, је онемогућио сопственом народу, чије интересе је наводно заступао, да се одржи референдум поводом Лисабонског Уговора. У Француској, председник Никола Саркози је такође одбио да одржи референдум повод питања ‘за или против’ Лисабонског Уговора иако је већина Француза хтела да се референдум одржи. Само је једна једина држава одржала референдум повод Лисабонског Уговора – Ирска. У јуну 2008., путем националног референдума, Ирска је рекла јасно и одлучно ‘не’ Лисабонском Уговору. Иако је ¾ Ираца било против одржавања другог референдума, Европска Унија је рекла ‘пуј пике не важи’, и преко својих политичких марионета, између осталих и Никола Саркозија, пропаганде, медијског монопола, претње и лажи, исфорсирала је Ирску да одржи други референдум. Овог пута ЕУ „демократија“ је добила шта је хтела, предају оно мало преосталог ирског суверенитета интернационалном телу познатом као ЕУ супер-федерална-држава.
Сличан пример виђен је у Данској, где након што је већина Данаца гласала против Споразума у Мастрихту, речено им је да морају поново да гласају. Наравно, кулминација свега била је ратификација споразума од стране данског парламента. Слично се десило након Брегзита. Чим је Британија путем референдума изгласала излазак из Европске Уније, британски и ЕУ естаблишмент је почео јавно да прича како тај референдум не важи и како ће се одржати нови. Другим речима план је био да се одржи онолико референдума колико би било неопходно да се људима испере мозак про-ЕУ пропагандом како би ипак остали део сатанске ЕУ породице, наком чега би ЕУ бирократе рекле ‘народ је изгласао, живела демократија и воља народа’.
Можда најбољи пример диктаторске природе Европске Уније огледа се у начину на који она имплементира своје законе занемарујући суверенитет њених држава-чланица. По правилима међународног права, међународни уговори и споразуми имају примат у односу на унутрашње домаће право једне земље. У теорији, то изгледа овако, корпус међународног права, којег између других интернационалних тела креира и Европска Унија, постаје саставни део унутрашњег права једне земље која те међународне законе ратификује и имају већу правну снагу од домаћих закона. Многи ће прибећи у одбрану оваквом концепту тврдећи да је он добар користећи класични и предвидиви аргумент како ти међународни акти ЕУ или друге сличне организације морају бити у складу са уставом земље која их ратификује. Истина је да по правилима међународног права сваки ратификован закон, споразум или уговор, иако има већу правну снагу од обичних закона земље која их је прихватила , мора бити у складу са уставом те исте земље којег не сме да контрадиктује. Али, ту видимо још један уобичајени пример разлике између теорије и праксе. Будући да је Европска Унија хипер-федерација, односно федерација чија се неумољива глад за моћи никада неће утолити само парцијалном трасплатацијом суверенитета држава-чланица, она константно иде ка томе да се што више, без икаквих назнака где је крај, такозваног привидног националног суверенитета њених држава-чланица пребаци у њене гладне руке, све у циљу потпуне централизације моћи. Ово је део много дуже и много компликованије приче о стварању униполарног света, познатијег колоквијално као Нови Светски Поредак, где Европска Унија игра само парцијалну улогу.
До данас, ЕУ је донела преко 110.000 закона, од којих сваки потискује све домаће законе држава чланица. Ту су видљиве две чињенице. Прва, титанска количина закона показује апсурдност до које ЕУ иде да регулише сваки аспект наших живота, занемарујући индивидуализам зарад колективизма леминга. Друго, сви ови закони су општеобавезујући за све грађане чланица ЕУ, иако њихови национални парламенти нису имали апсолутно никакву улогу у њиховом креирању. Ове је очигледна трансгресија на уштрб суверенитета држава чланица. Данас ЕУ крши и занемарује домаће законе држава чланица, сутра ће газити уставе. Иако таквих примера већ има, у врло блиској будућности устави земаља чланица ЕУ више неће бити највиши правни акти једне земље, већ ће их заменити ЕУ закони. Све то у име класичних изговора као што су прогрес, транспарентност, изврнути постмодернистички концепт људских права, и наравно наша сопствена безбедност. Тиранија увек прво доноси поклон.
ТРЕЋИ РАЈХ И ЕУ СТВАРАЛЕ СУ ИСТЕ СТРУКТУРЕ
Да бисмо објаснили зашто ЕУ подсећа на Орвелијанску диктатуру, прво треба објаснити ко је и како створио Хитлера и његов Трећи Рајх.
Ко је финансирао Хитлера? Просто речено, нема ко га није финансирао. Ово је непотпуна листа Хитлерових финансијера: Мусолинијеви фашисти, Фриц Тисен (Фритз Тхyссен), британска краљевска породица (пре свих краљ Едвард ВИИИ), швајцарске банке, Прескот Буш, Херни Форд, Џенерал електрик компанија, Рокфелеров Стандард Оил, ИБМ компанија, Вол Стрит банкари, систем од 12 приватних америчких банака познатији под називом Федерални Резервни Систем, такозвани ‘бели’ Руси – односно Руси који су побегли од бољшевичке дистопије и након што су уточиште нашли у Немачкој почели да финансирају Хитлера, наивно мислећи да је он прави анти-марксиста, не видевши да су комунизам и нацизам два идентична система будући да су створена од исте банкарске елите.
Али, без икакве сумње, најзначајнија финансијска подршка Хитлеру и његовом Трећем Рајху је био И.Г. Фарбен. Оформљен 1925. спајањем Бајер компаније, БАСФ-а, и пар других немачких корпорација, И.Г. Фарбен је убрзо постао највећи хемијски и фармацеутски гигант на свету. Поред свог седишта у Франкфурту, И.Г. Фарбен је имао бројне филијале у свету, од којих је најзначајнија она у Америци. Америчка филијала, заједно са центром у Франкфурту, је не само финансирала Хитлера, већ је и наоружала његову војску, све зарад припреме за предстојећи светски рат. И.Г. Фарбен је, уз круцијалну помоћ Рокфелеровог Стандард Оил-а, нацистима пренео бројне технологије како би их адекватно припремили за унапред испланирани рат. Међу технологијом која им је пренета налазе се: технологија за производњу синтетичког каучука, технологија за производњу високооктанског бензина. Без ове технологије, немачки Вермахт, а поготово Луфтвафе, никада не би био у оперативном стању. И.Г. Фарбен и Хитлерова Немачка су било толико блиски да је амерички сенатор Хомер Бон (Хомер Т. Боне) 1943 изјавио: “Фарбен је Хитлер и Хитлер је Фарбен”. Просто речено, без И.Г. Фарбена нацисти не би имали ресурсе и финансијска средства на започну рат. Поставља се питање ко стоји иза И.Г. Фарбена. Ту треба споменуту Хермана Шмица (Херман Сцхмитз), његовог нећака Макса Илгнера (Маx Илгнер), и Фрица тер Мира (Фритз тер Меер). Не само да су сва тројица била званични чланови Нацистичке партије, већ су првобитно служили на одбору директора немачког И.Г. Фарбена, пре него што су постали чланови одбора директора америчке филијале И.Г. Фарбена.
Но, ипак, без икакве сумње, највећу улогу у стварању Хитлера и припреме Немачке за рат су имало двојица агената Ротшилдове породице, то су Макс и Пол Варбург (Маx Wарбург, Паул Wарбург). Док је Макс Варбург био директор немачког И.Г. Фарбена, његов брат Пол (творац Бољшевичке дистопије и творац Федералног Резервног Система, једног од Хитлерових финансијера) је био члан одбора директора Фарбенове филијале у Америци. Њих двојица су такође учествовали у стварању Европске Уније.
Као што је идеја о Лиги народа претходила Првом светском рату, исто тако је план о стварању Европске Уније претходио Другом светском рату. Једна од највећих лажи везаних за Европску Унију јесте да је идеја о уједињеној Европи створена ПОСЛЕ другог светског рата као вид репарације разорене Европе и метод спречавања будућег рата. Насупрот овој лепо смишљеној причи крије се другачија истина. Наиме, како то обично бива у историји, истина је потпуна инверзија званичне приче. Као прво, идеја о уједињеној Европи под називом Европска Унија претходи Другом светском рату. Није истина да је Европска Унија створена да спречи потенцијални трећи светски рат, него је један од разлога зашто је Други светски рат био вођен како би постојао изговор о стварању континенталне федералне организације.
Будући да Лига народа није била успешна у оноликој мери који су њени творци замислили, било је потребно проузроковати још један рат како би се створила континентална централизована унија.
Између два светска рата, народи Европе баш и нису били одушевљени идејом да предају суверенитет својих земаља наднационалној Лиги народа. То је један од, руку на срце мање значајних разлога, због којег су створени Хитлер, његов Трећи Рајх и на крају крајева због чега је проузрокован нови рат светских пропорција. Након привидног пораза нацистичке Немачке, европске државе и њени грађани су били далеко више спремнији да жртвују суверенитет својих земаља, све у име наводне безбедности.
Овде видимо класични пример Ордо аб цхао (ред произилази из хаоса). Ово је вековима, ако не и миленијумима, усавршен принцип Хегелијанске дијалектике чија једначина гласи теза-антитеза-синтеза. У нашем примеру то иде овако, елита има агенду о стварању континенталне уније ради контроле нација и народа али те нације и ти народи не желе да се одрекну свог права на самоуправљање и самоопредељење. Поводом тога, та иста елита створи комунизам и нацизам, две само привидно супротстављене идеологије, и проузрокује конфликт звани Други светски рат (теза), реакција народа, видевши страхоте модерног рата, је њихова жеља да се такви ратови у будућности онемогуће (антитеза), и на крају имамо спајање тезе и антитезе у синтезу, односно нуђење решења на проузроковани проблем опустошене Европе и претње потенцијалног новог, овог пута нуклеарног рата.
Након проузоковања најгорег рата у историји чевечанства, иста банкарска елита, која је на крају крајева главни кривац за успон Хитлера и сам рат, понудила је решење. То је наравно било решење на првобитни проблем који су сами проузроковали. Иза свих ових историјских случајева, барем у последњих 200 година, стоји искључиво једна једина породица, а то је династија Ротшилд, заједно са својим марионетама као што су Макс и Пол Варбург.
Претеча Европске Уније је Пан-европски покрет. Овај првобитни покрет уједињења Европе започет је 1923., када је Ричард фон Куденхов-Калерги (Рицхард вон Цоуденхове-Калерги) објавио свој ЕУ-манифест познатији као ‘Пан-Европа’ (Пан-Еуропа). Користећи се безнадежним послератним стањем Европе, економском кризом, успоном фашизма у Италији, и претњом комунистичке експанзије, Калерги се залагао да се сви народи и државе Европе стопе у једну унију како би се избегли ратови у будућности. Наравно, оно што Калерги није напоменуо јесте чињеница да су за Први светски рат, успон фашизма/нацизма и комунизма криви управо они који су финансирали његов пројекат уједињења Европе под једном заставом.
Калерги је био кључна фигура у стварању онога што данас зовемо Европска Унија. На његов предлог Ода радости је постала званична химна ЕУ, он је тај које је предложио стварање царинске уније, а његове идеје су имале утицаја у стварању Римских уговора из 1957., као оснивачког документа модерне ЕУ. У свом делу ‘Пан-Европа’, Калерги се отворено залаже за стварање Европске федерације у форми Сједињених Европских Држава, а као и све друге федерације поента сједињавања се своди на занемаривање суверенитета индивидуалних чланица федерације зарад ‘већег добра’. Додуше, за разлику од класичних федерација где државе чланице предају само део свог суверенитета, у ЕУ-федерацији нема парцијалне трансплантације суверенитета. Целекупна моћ једне државе чланице прелази у руке безимених бирократа Брисела. Држава престаје бити суверена. Другим речима, она престаје да постоји као независна држава, и постаје само регионална провинција у форми колоније без права на самоуправљање. Као перманентно решење европских сукоба, овај латентни марксиста предлаже укидање државних граница.
У својој аутобиографији ‘Црусаде оф Пан-Еуропе – Аутобиограпхy оф а Ман анд а Мовменет’, Калерги отворено каже да је његов план о стварању Сједињених Држава Европе само међуфаза за стварање светске владе. Пише о томе како се предстојећој ЕУ федерацији требају прикључити Северна и Јужна Америка и Турска. У својој аутобиографији, Калерги се отворено залаже за стварање светске владе са једним парламентом, једним врховним судом, заједничком валутом и војском. Читајући ова два дела, заједно са његовом најпознатијом књигом ‘Практични идеализам’ (Працтицал Идеалисм), евидентно је да Калерги мрзи не само европске државе, већ и читав концепт националне припадности и лојалности према својој нацији. Он мрзи границе јер их сматра архаичним концептом, залаже се за њихово укидање и стварање унифициране економије са заједничком валутом као и брисање државних граница. Оне о чему је Калерги причао и писао, Хитлер и нацисти су спровели у стварности.
У својим књигама, поготово у аутобиографији, Калерги наводи бројне лидере међуратног периода који си га подржали у ширењу идеје о уједињеној Европи. Међу њима се могу наћи и неки нацисти и про-нацисти као што су:
– Конрад Аденауер (Конрад Аденауер), који ће постати први канцелар Западне Немачке након рата. Након пораза Немачке омогућио је стотинама ‘бивших’ нациста да нађу посао и раде за нову Федералну Републику Немачку. Лично је признао да 66 посто виших званичника Министарства иностраних послова Западне Немачке су ‘бивши’ нацисти.
– Алћиде де Гаспери (Алциде де Гаспери), новинар и политичар који је подржавао Мусолинија. У децембру 1945. постао је премијер Италије и залагао се да се престану гонити Мусолинијеви фашисти.
– Пол-Анри Спак (Паул-Хенри Спаак); члан белгијске Социјалистичке партије, Спак је јавно подржао Франкове фашисте и Хитлерове нацисте. Не само да је Спак 1957. постао Генерални секретар НАТО-а, већ је био кључни човек у стварању Европске Уније. Од 1. до 3. јуна 1955., две године пре доношења Римског уговора, одржана је конференција у Месини на Сицилији. Ово је био припремни митинг за стварање Европске економске заједнице, као претече данашњој Европској Унији. Европска економска заједница је створена 1957. потписивањем Римског уговора. Једна од потписница је била и Белгија а њен представник у Риму је био Пол-Анри Спак, чији потпис се може видети на последњој страници (80) Римског уровора. Вратимо се на конференцију у Месини, као претечи Римског уговора. На овој конференцији, Спак је изабран као председавајући ‘Спаковог комитета’ чији је задатак био да припреми извештај за стварање заједничког европског тржишта. Овај Спаков извештај је био темељ потписивања Римског уговора 1957. и стварања Европске Економске Заједнице. Поред Спака било је и других чланова конференције у Месини које треба споменути. Ту имамо Гаетама Мартина (Гаетано Мартино) који је током рата био члан Мусолинијевог фашистичког покрета, а ту су и Антони Пинај (Антоине Пинаy), члан Вишијевског (про-Нацистичког) режима у Француској, и Волтер Холштајн (Wалтер Халлстеин) који је био Хитлерова десна рука што се тиче правне материје.
После Другог светског рата, уведена је награда Карла Великог. Ова награда се даје једном годишње особи која је највише допринела ствара/ширењу Европске Уније. Сва горе наведена тројица су добила ову награду. Конрад Аденауер ју је добио 1954., Алћиде де Гаспери 1952., а Паул Хенри Спак 1957. Исту награду је добио и Волтер Холштајн, али о њему и његовој улози у стварању Европске Уније биће речи нешто касније.
Поред ове тројице, у својим књигама, као особе које су биле за и допринеле стварању Еворопске Уније, Калерги наводи и неке нацисте као што су:
– Франц фон Папен (Франз вон Папен) које је био вицеканцелар Немачке након што је Хитлер преузео власт 1933. За време Аншлуса био је амбасадор у Бечу. На Нинмбершком суђењу ослобођен је свих оптужби.
– Хјалмар Шахт (Хјалмар Сцхацхт), такозвани ‘Хитлеров банкар’, био је председник Немачке централне банке (Реицхсбанк) од 1933. до 1939. и добар пријатељ Монтегју Нормана (Монтагу Норман), гувернера Енглеске централне банке, још једне од Хитлерових финансијера. У својој књизи ‘Магија новца’ (Тхе Магиц оф Монеy), Шахт каже да је упознао Џон Пирмонт Моргана (Јохн Пиерпоинт Морган), човека који је финансирао Мусолинијев марш на Рим као и Хитлера преко компаније Џенерал електрик. Шахт је такође ослобођен на Нирнбершком суђењу.
– Херман Геринг (Херманн Гöринг) који је 1932. рекао: “Да, ја јесам за Пан-Еуропу али не Калергијеву Пан-Европу.” Оно на шта је Геринг алудирао јесте уједињену Европу али под свастиком.
У својој аутобиографији Калерги наводи како је 1925. (исте године када је основан Хитлеров најзначајнији финансијер И.Г. Фарбен) његов пријатељ Макс Варбург био један од најстаријих присталица Пан-Европског покрета. Макс Варбург је био директор немачког И.Г. Фарбена и са својим братом, Пол Варбургом створио Хитлера и Трећи Рајх, а у позадини се залагао за остварење мира кроз предају суверенитета индивидуалних држава и њихову интеграцију у континенталну федерацију звану Европска Унија. Макс Варбург је, као агент Ротшилдове породице, постао један од најстаријих финансијера Пан-Европског покрета када је Калергију дао 60.000 златних марака као иницијалну инвестицију за стварање уједињене Европе. Све ово док је његов И.Г. Фарбен припремао Хитлера за предстојећи рат, а творевина његовог брата Пола, комунизам, вршила геноцид у Русији. Макс је до краја живота остао присталица идеје о уједињеној Европи.
Треба набројати и остале нацисте који су учествовали у стварању Европске Уније:
– Холандски принц Бернхард из Липе-Биестерфелда (Принце Бернхард оф Липпе-Биестерфелд) – 1954. Берхард, који је био званични члан Нацистичке партије као и СС официр који је био повезан са И.Г. Фарбеном, је главни оснивач Билдерберг групе. Билдерберг група, чији је циљ уништавање националног суверенитета и подривање домаћих парламената, је створила Европску Унију.
– Валтер Функ (Wалтер Функ) – постао члан Нацистичке партије 1931. а седам година после постао министар економије Трећег Рајха, коју позицију је држао до краја рата. У готово истом овом периоду, од 1939.-1945. био је и председник Немачке централне банке (Реицхсбанк). На Нирнбершким суђењима је осуђен на казну затвора. 1957. пуштен је на слободу након чега се запослио у Министарству образовања Доње Саксоније, где је у школама и на универзитетима пропагирао идеју Европске Економске Заједнице. Његов економски нацрт за уједињену Европу, који потиче још из 1941., је практично неразлучив од структуре данашње Европске Уније.
– Ханс Јожеф Глобка (Ханс Јосеф Глобке) – за време наци ере Глобка је учествовао у састављању Нирнбершког расног закона из 1935. Након рата, први канцелар Западне Немачке Конрад Аденауер је поставио Глобку за директора федералне кацеларије Западне Немачке. Ову функцију је држао од 1953.-1963. У овом периоду Глобка је био један од најближих људи Конраду Аденауеру, и ту позицију је искористио да допринесе стварању Европске Уније.
– Курт Георг Кизингер (Курт Георг Киесингер) – је био један од раних чланова Нацистичке партије. За време рата придружио се немачком Министарству иностраних послова и радио у одсеку за нацистичку радио пропаганду. Након рата, 1966.-1969. служио је као канцелар Западне Немачке.
– Теодор Хојс (Тхеодор Хеусс) – својевремено члан нациста, 1949. постао је десна рука првом канцелару Западне Немачке Конраду Аденауеру и допринео стварању Европске Уније.
– Варнер Даиц (Wарнер Даитз) – након Хитлерове победе 1933., Даиц је репрезентовао Нацистичку партију у немачком Рајхстагу. Он је такође први који је почео да користи термин ‘Европска економска заједница’.
– Арно Золтер (Арно Сöлтер) – се залагао за економски план Европе под нацистичком контролом. 5 година након стварања Европске економске заједнице, Золтер је постао агент индустријске лоби групе. Ову групу су чинили Бајер компанија, БАСФ, и пар других немачких корпорација које су 1925. створиле И.Г. Фабен, Хитлеровог главног финансијера.
– Алберт Шпер (Алберт Спеер) – члан Нацистичке партије и министар наоружања нацистичке Немачке. Његови нацрти су коришћени приликом формирања Европске заједнице за угаљ и челик, као претече Европске Уније.
– Дијана Мозли (Диана Мослеy) – жена Освалда Мозлија (Осwалд Мослеy), лидера британских про-Хитлерових фашиста. Пред крај свог живота, дала је интервју за ББС где је напала еуро-скептике и пружила сву подршку Европској Унији.
Након Другог светског рата, одржана је намештена представа звана Нирнбершко суђење. Док су на њему поједини нацисти, који су знали више него што су смели, као што је то био Ханс Франк (Ханс Франк), убијени како се истина никада не би сазнала, други, као Франц фон Папен и Хјалмар Шахт, који су пре рата подржали стварање Европске Уније, су пуштени на слободу. Такође, нацисти попут Хермана Шмица, Макса Илгнера, и Фрица тер Мира су добили симболичне казне од неколико година, након чега су се запослили код истих компанија, које су 1925. оформиле Хитлеровог главног финансијера, И.Г. Фарбен. До дан данас те компаније, пре свих Бајер и БАСФ, промовишу ЕУ интеграције.
Поред свих ових, нациста који је имао највећи утицај у стварању Европске Уније, без икакве сумње, је Волтер Холштајн (Wалтер Халлстеин). Правник по занимању, скоро 20 година био је декан правних универзитета у Роштоку и Франкфурту. Поред овога, своје специјално образовање, односно обуку, стекао је на Каизер Вилхелм Иституту (централни институт за еугенику), који је творевина И.Г. Фарбена и Рокфелерове породице. Број један правник у нацистичкој Немачкој, у годинама које су претходиле рату репрезентовао је Хитлерову владу у преговорима са Мусолинијевом Италијом. Далеко од обичног члана Нацистичке партије, Холштајн је био пар екселанс међу њима. Након рата, у новонасталој Конрад Аденауеровој администрацији препуној ‘бивших’ нациста, Холштајн је вршио дужност државног секретара министарства иностраних послова. У периоду након рата, наставио је да промовише нацистичку доктрину по универзитетима и у немачком правосуђу.
Године 1955., као предигра за потписивање Римског споразума, одржана је конференција у Месини, чије је циљ био постепена економска интеграција Европе кроз стварање заједничког тржишта. Ова конференција је остала упамћена као састанак ‘Сицилијанске шесторке’ будући да је било шесторица преговарача од којих је свако представљао по једну од држава која ће у року од 2 године потписати Римски споразум. Белгију је представљао Паул Хенри Спак, марксиста које је пре рата јавно пружио подршку Хитлеру и Франку. Италију је представљао Гаетано Мартино, Мусолинијев фашиста. Француску је представљао Антони Пинај (Антоине Пинаy) који је за време рата био члан ‘Националног одбора Вишијевске Француске’, односно про-нацистичка марионета. Али ипак, будући на своју ужу специјалност – међународно право, водећу улогу за време конференције је имао Волтер Холштајн.
5. марта 1957. потписан је Римски уговор као оснивачки акт онога што данас зовемо Европска Унија. Овим споразумом створена је Европска Економска Заједница. На трећој страници уговора се могу наћи имена људи који су представљали државе-потписнице. Белгију је представљао Пол Хнери Спак, марскиста. Италију је представљао Гаотамо Мартино, фашиста, док су Немачку представљали Конрад Аденауер, чија влада је била састављена од стотине ‘бивших’ нациста и Волтер Холштајн, стручњак нацистичког права. Њихови потписи се могу наћи на последњој страници (80) Римског уговора. Годину дана после, 1958, Волтер Холштајн је постављен за првог председника Европске Економске Заједнице. Након истека првог мандата, поново је изабран за исту функцију. Након 10 година вршења функције председника Европске Економске Заједице, Волтер Холштајн је постављен за преседника Европског покрета, чије је примарни задатак промовисање ЕУ интеграција. Нема особе која је имала већи утицај у стварању Европске Уније. Што се тиче самог Римског уговора, Џорџ Меги (Георге МцГхее), амерички амбасадор у Западној Немачкој, је јавно изјавио како је Римски уговор: “одгојен на састанцима Билдерберг групе.” Билдерберг група је творевина званичног нацисте и холандског принца Бернхарда од Липе-Бистерфелда.
Након рата, Волтер Холштајн је објавио своју књигу Дие Еуропäисцхе Гемеинсцхафт (Европска заједница). Касније је та књига преведена на енглески под називом ‘Еуропе ин тхе макинг’ (Стварање Европе). У њој, Холштајн изражава мржњу према било каквом појму националне суверености и самоуправљања нација. Он, као високо рангирани нациста, напада било какав осећај националне припадности народа Европе. Одаје част другим тоталитарним оснивачима ЕУ дистопије као Жан Моне (Јеан Моннет), Конрад Аденауер (Конрад Аденауер), Алћиде де Гаспери (Алциде де Гаспери), Паул Хенри Спак (Паул-Хенри Спаак). У својој књизи, Холштајн признаје да је циљ Европске Уније континентална федерација.
Такође говори како ће међународно право да предњачи (гази, има првенство) над националним правом и законима. По Холштајну, међународно право будуће Европске Уније, не само да ће имати предност над националним правом у случају спора, већ треба и да забрани ступање на снагу домаћих закона који нису компатибилни са виђењима ЕУ оснивача. Нешто што је данас у потпуности евидентно. Пише о томе како домаћи судови треба да ускладе своју праксу са стандардима које намеће будућа ЕУ. Иако Холштајн индиректно признаје да је циљ ЕУ стварање континенталне федерације, што би значило само парцијалну трансплантацију националног суверенитета у руке интернационалног тела ради добробити свих држава-чланица, у наставку књиге јасно каже како ће се протеком времена ово преношење моћи проширити на друге сфере државног и друштвеног живота држава и њених грађана који се прикључе овој ‘хипер-федерацији’. Другим речима постепено гажење целокупног суверенитета држава-чланица и стварање централизоване, бирократске диктатуре.
Још један нациста, и Холштајнова десна рука из периода пре 1945., Карл Фридрик Опуелс (Царл Фриедрицх Опхüелс) био је кључан у оснивању Европског суда правде.
Почевши од 1950., почела се додељивати награда ‘Карла Великог’ особама које су имале нарочит утицај у унификацији Европе под окриљем Свастике…овај, хоћу рећи заставе Европске Уније. Споменућемо неке од добитника:
– 1950. Ричард фон Куденхов-Калерги (Рицхард вон Цоуденхове-Калерги), оснивач Пан-Европског покрета као претече Европској Унији,
– 1952. Алћиде де Гаспери (Алциде де Гаспери), подржавао Мусолонијев фашизам,
– 1953. Жан Моне (Јеан Моннет), као један од главних оснивача Европске Уније и блиских пријатеља Волтера Холштајна, јавно је изјавио да будућност Европе лежи у занемаривању националног суверенитета држава и стварању континенталне федерације. По Монеу, ове ће се десити тако што ће грађани Европе, који неће знати праву истину о Европској Унији, бити преварени да мисле како је Европска Унија чисто економска унија.
– 1954. Конрад Аденауер (Конрад Аденауер), који је сам признао да су 66 посто виших званичника Министарства иностраних послова Западне Немачке били ‘бивши’ нацисти. Не само да се ово догодило док је он био канцелар Немачке, већ им је он и обезбедио ове функције.
– 1957. Паул Хенри Спак (Паул-Хенри Спаак), марксиста које је пре рата подржао Хитлера и Франка.
– 1961. Волтер Холштајн (Wалтер Халлстеин), највеће име у правосуђу нацистичке Немачке.
– 1963. Едвард Хит (Едwард Хеатх), бивши премијер Уједињеног Краљевства, које је, као редовни члан Билдерберг групе и под утицајем ментора Жана Монеа и Волтера Холштајна увео Британију у Европску Унију. Оно што Луфтвафе није успео за време ‘Битке за Британију’, Едвард Хит јесте: потпуно скрнављење британског устава и продаја њеног суверенитета.
– 1988. Франсоа Митеран (Франçоис Миттерранд), бивши председник Француске као члан Социјалистичке партије. У својој младости био је члан Вишијевске верзије Хитлерове омладине. Митеран није изоловани случај. Још један пример се може наћи код Жака Делора (Јацqуес Делорс), председника Европске комисије, чија прошлост укључује чланство у Франсуској верзији Хитлерове омладине. Митеран је постао председник Француске уз помоћ и подршку Жана Монеа.
– 1996. Беатрикс Вилхелмина Армгард (Беатриx Wилхелмина Армгард), бивша краљица Холандије и ћерка Бернхарда од Липе-Бистерфелда (Принце Бернхард оф Липпе-Биестерфелд), СС официра и оснивача Билдерберг групе која је створила Европску Унију.
– 2014. Херман ван Ромпеј (Херман Ван Ромпуy), пре него што је постао председник Европског савета, отишао је до Билдерберг групе на ‘разговор за посао.’
ЕУ КАО АМАЛГАМАЦИЈА КОМУНИЗМА И НАЦИЗМА
Долазимо до закључка да је Европска Унија творевина марксиста, фашиста, нациста и вишијеваца (про нациста). То није ни толико чудно будући да нема елемента Европске Уније који није базиран на комунизму или нацизму. Просто речено, Европска Унија јесте амалгамација комунизма и нацизма. Док је ЕУ од комунизма покупила идеје као што су: марксистички концепт једнакости, колективизам на уштрб индивидуализма, декадентни либерализам, постмодернистична схватања, идеје о отвореним границама и принудној мултикултурализацији, анти-наталну и анти-породичну политику, као и концепт привидне сепарације власти (Политбиро), од нацизма је покупила: концепт заједничког тржишта и заједничку валуту, корпоративни социјализам, занемаривање националног суверенитета и принудну имплементацију јурисдикције, као и присилно учлањење у диктаторски блок под разним претњама.
Након Другог светског рата, елита која је направила раније диктатуре као што су нацизам и комунизам, је схватила да не може да завлада светом оваквим методама. Када су ови експерименти пропали, дошло је до промене плана, овог пута у форми ‘демократске’ ЕУ. Другим речима, прешли су из Орвелијанског метода у Хакслијев метод, односно из тираније засноване на страху у либерално-левичарску ‘утопију’ (у преводу дистопију) где путем хлеба и игара, људи-овце воле ропство у којем се налазе. Схватили су да не могу да успоставе светску владу тиранијом, заснованом на страху народа, већ су прибегли субверзивним методама. Дошло је до потпуне инверзије.
Како створити диктатуру? Једноставно, понудити утопију. Једна од тих ‘утопија’ јесте и ЕУ, која је ништа друго неко преименована олигархија. Европска Унија је као Платонова пећина, потпуна постмодернистичка инверзија реалности.
Свака тиранија првобитно доноси поклоне. У случају ЕУ, то су празна обећања економског просперитета, нова радна места, стабилност и сигурност унутар европске анти-породичне породице. То су само сенке, а оно што се затвореницима у пећини званој ‘Про-ЕУ леминци’ не приказује јесте пропали протекционистички модел економског блока, који је сам по себи противан концепту слободне трговине, све већа стопа незапослености, девалвација евра, и Европа на рубу грађанског рата.
Изађите из пећине и погледајте Европску Унију онакву каква је заправо. Када будете скинули ‘демократски’ вео са Европске Уније и видели је у правом светлу, бежаћете од ње као да је бубонска куга.
________________________________
Литература:
– Василис А. Коронакис ‘Европска унија – отуђена држава’
– Родни Еткинсон ‘Зачарани Европски круг корпоративне елите и нови фашизам’
– Родни Еткинсон ‘Нова диктатура Европе – угњетавање и васкрс демократских нација’
– Милан Видојевић ‘Четврти Рајх – Америка као нови Рајх’
– Роднеy Аткинсон ‘Анд инто тхе фире’
– Паул Антхонy Таyлор, Александра Ниеѕwиецки, Маттхиас Ратх анд Аугуст Коwалцзyк ‘Нази роотс оф тхе Брусселс ЕУ’
– Тоyне Неwтон ‘Тхе оццулт оригинс оф тхе Еуропеан Унион’
– Рицхард вон Цоуденхове-Калерги ‘Працтицал идеалисм’
– Рицхард вон Цоуденхове-Калерги ‘Пан-Еуропа’
– Рицхард вон Цоуденхове-Калерги ‘Црусаде оф Пан-Еуропе – аутхобиограпхy оф а ман анд а мовемент’
– Wалтхер Халлстеин ‘Еуропе ин тхе Макинг’
– Франз вон Папен ‘Мемоирс’
– Хјалмар Сцхацхт ‘Тхе магиц оф монеy’
– Доуглас Реед ‘Тхе присонер оф Оттаwа: Отто Страссер’
– Фритз Тхyссен ‘И паид Хитлер’
– Јамес Поол ‘Wхо финанцед Хитлер’
– Адам ЛоБор ‘Хитлер’с сецрет банкерс – тхе мyтх оф Сwисс неутралитy дуринг тхе Холоцауст’
– Антонy Ц. Суттон ‘Wалл Стреет анд тхе рисе оф Хитлер – тхе астонисхинг труе сторy оф тхе Америцан финанциерс wхо банкроллед тхе Назис’
– Еустаце Муллинс ‘Тхе Федерал Ресерве Цонспирацy’
– Еустаце Муллинс ‘Тхе сецрет оф тхе Федерал Ресерве’
Извор: словен.орг.рс
