У времену када је „институционална“ Црква често под оптужбама за бирократизацију, поступци као што су епископа Јустина, не само што не оповргавају те критике, већ их дубински потврђују. Његова одлука да смени мати Јелену без саборног поступка, уз демонстрацију административне силе, представља модел „духовне злоупотребе положаја“.
Јустин је овде симптом – не појединачна грешка, већ манифестација системске патологије у црквеном телу, где функција узурпира етос, а поредак се претвара у алат искључења.
Смена игуманије без саборне одлуке представља директно кршење 34. апостолског правила, које налаже заједничко расуђивање архијереја у „важним стварима“. Смјењивање духовне мајке након три деценије, без испитивања и пастирског дијалога, показује игнорисање и 31. апостолског правила, које упозорава на самовољу у клиру.
Јустинова одлука се позива на „фискални поредак“ (дуг и спор), али без доказа о злоупотреби, то је као да се Јов кажњава јер је изгубио имање. 85. правило говори о свргнућу у случају отуђења црквене имовине, али у овом случају није доказана намера, нити канонска кривица.
Уместо пастирске „икономије “ смиреног посредовања, привременог старања, разговора са сестринством – примењена је репресивна мера „у року од 24 часа“, што је управно, а не црквено деловање.
Духовна патологија одлуке
У теолошко-психолошком смислу, Јустинов поступак носи ознаке насилне преваге структуре над животом. Подсећа на пророчку слику из Јеремије: „Погани су ушли у светињу… и у срцу им нема страха Господњег.“ (Плач 1:10; 3:65). Не делује као пастир, него као чиновник који није узео у обзир живу душу монашке заједнице.
Инверзија хијерархије
Када верници узвикују име игуманије у храму, то није анархија – већ сведочанство да је пастирски ауторитет препознат у смиреној, верној личности, а не у носиоцу функције. Христос је рекао: „Овце моје слушају глас мој… а за туђим не иду“ (Јн 10:4-5). У овом случају, „глас пастира“ народ није чуо у Јустину.
Његош у „Лучи Микрокозми“ износи поредак лажи кроз антиепископски лик, који зло врши у име светлости. Јустинов случај се уклапа у тај опис – он не сабира, већ расипа (Лк. 11:23), делујући као антиикона епископског служења.
Иконоборство и српска традиција
У доба иконоборства, епископи су формално имали власт, али су били разобличени од страна Отаца јер су разарали мир манастира и Цркве у целини. Исто се десило и у Жичи.
Сила не ствара јединство; само љубав и смирење граде Цркву.
Устави Студенице и Хиландара јасно наглашавају саборност у сменама и одлукама. Нити једна од тих пракси није примењена у Жичи – што још дубље ставља Јустина ван српског монашког предања.
Јустин је деловао у духу самовоље, не пастирске икономије. Његов поступак је неодбрањив у три димензије:
канонски: јер крши више основних правила;
еклисиолошки: јер разара заједницу и ствара саблазан;
духовно: јер се лишио духа смирења и расуђивања.
Игуманија Јелена, својом тишином, сузама и достојанством, остаје икона монашке верности и жртвене љубави. Она није опозиција епископу, већ сведок оних старих пророка који су „плакали у пустој земљи због безакоња у светишту“ (Јер. 14:17).
Истина не треба одбрану – она само тражи да се изговори.
Енџи Френгос
