Једна новинарска грешка пресудно је утицала на хемичара, инжењера и проналазача Алфреда Нобела да у тестаменту препише 94% својих средстава формирању Нобелових награда за физику, хемију, психологију, медицину, књижевност и мир.
Наиме, он је 1888. године у извесним француским новинама запрепашћен прочитао вест о својој сопственој смрти и то под називом „Творац смрти је мртав“. У ствари, радило се о смрти његовог брата Лудвига, али је цео тај случај дубоко утицао на Алфреда који није желео да занавек остане познат као неко ко је „творац смрти“. С обзиром на то да је истовремено био и индустријалац, као и веома плодан проналазач са 355 проналазака који је оставио богатство од преко 30 милиона тадашњих шведских круна, ова његова замисао из тестамента је била у потпуности остварљива и траје све до данас.
Од самог почетка, (а прве Нобелове награде за горепоменуте дисциплине су додељене 1901. године) јавиле су се контроверзе око њихових добитника. Наиме, те исте године је четрдесет двоје шведских писаца и уметника протестовало јер награду за књижевност није добио Лав Толстој, него француски песник Рене Придом. Касније је долазило до жестоких дискусија око добитника награда као што су Хенри Кисинџер, Јасер Арафат, Барак Обама и многи други. Међутим, нас овде интересују два научника који, по мишљењима многих стручњака, нису добили награде за медицину, а обојица су били убеђени хришћани који су веровали у библијско Стварање као и велики противници материјалистичке хипотезе настанка живота и свих животињских, биљних врста и човека. Један је румунски физиолог светског гласа др Николае Паулеску, дубоко верујући православни хришћанин, а други је др Рејмонд Дамадијан, амерички проналазач јерменског порекла, баптиста.
Др Паулеску је био француски ђак, завршио је Медицинску школу у Паризу, а затим се вратио у родни Букурешт где је предавао на катедри за физиологију Медицинског факултета. Написао је обимну „Расправу о физиологији“ у 4 тома на више од 2.000 страна, а нарочито се бавио истраживањем хормона панкреаса који регулише количину шећера у организму. Сем што је био светски признат научник, био је врло активан и дубоко убеђен православни хришћанин. Често је говорио „Научник не може само да каже Credo in Deum (ја верујем у Бога). Он мора јасно потврдити: Scio Deum esse (ја знам да Бог постоји)“. Такође се активно супротставио растућем утицају дарвинизма држећи научна предавања која га критикују, а што је изазвало његове интелектуалне противнике до те мере да је извесни посланик у парламенту тражио да се он одстрани са Медицинског факултета! О вери професора Паулескуа сведочи и следећа реченица „Бог је првобитни узрок и коначни обим свега што постоји, према томе права наука може само довести до одгонетања у природи знакова божанске воље и разума, који су усмерени на упознавање живога Бога, Исуса Христа, отелотвореног Логоса“.
У току 1921. године он је најавио откриће „панкреина“ (касније названог инсулин), а Интернационална архива психологије у Лијежу (Белгија) је објавила његове радове 31. августа исте године на француском језику. У њима је он описао успешну изолацију хормона панкреаса код паса и његово коришћење у снижавању шећера у крви.
Међутим, убрзо после тога, 1923. године Нобелову награду за проналазак инсулина добијају Фредерик Бантинг и Џон Меклеод. Наиме, Бантинг и његов сарадник Чарлс Бест су објавили у фебруару 1922. године своје откриће овог хормона у часопису за „Клиничку и лабораторијску медицину“. То је дакле било неколико месеци после објављивања Паулескуових радова за које су поменути лауреати доказано знали. Међутим, они су их протумачили не баш у свему успешно и тачно јер нису знали француски језик довољно добро, а деценијама после добијања награде професор Бест се искрено извинио великом румунском научнику. Треба нагласити да циљ овог текста није умањење значаја поменута два научника него истицање запостављене улоге др Паулескуа. Он је вест о лауреатима за Нобелову награду из медицине 1923. године примио веома ожалошћен, али је велику неправду као истински скроман човек поднео достојанствено.
Да маргинализација научника који заступају библијско Стварање од стране Нобеловог комитета у случају румунског научника није била случајна сведочи и случај др Рејмонда Дамадијана. Он је по крви припадник Јерменске нације која је прва примила хришћанство као државну веру и чији су припадници вековима крвљу доказивали своју верност Христу, нарочито када је над њима извршен геноцид у току Првог светског рата. Као хришћанин-баптиста он спада у ред оних научника који себе сматрају креационистима, а који су без икаквог основа озлоглашени у научном свету. Њихов највећи „грех“ је што заступају специјално Стварање свих врста, животињских, биљних и човека и противе се доминантној материјалистичкој парадигми о настанку врста.
Др Дамадијан је патентирао и саградио прву машину која је радила на принципу магнетне резонанце. Овај изум за дијагностику болести се сматра једним од највећих у медицини 20. века и чува се у познатом музеју америчке историје, Смитсонијану. Међутим, због спорости и одређене непрецизности, овај уређај Дамадијан није успео да прода и он није никада клинички коришћен. На бази овог открића, хемичар Пол Лотербур и физичар Питер Менсфилд скраћују време МР скенирања и генерисања скениране слике. Њих двојица и добијају Нобелову награду за медицину 2003. године, иако правила фонда дозвољавају да је поделе тројица научника. Са правом љут, понижени др Дамадијан закупљује по читаву страницу у неколико престижних америчких новина и ту објављује своје виђење ове неправде, а његове присталице су послале мноштво протестних писама Нобеловом комитету. Одговор комитета је био да је награда додељена не за саму магнетну резонанцу, но за технологију сликања унутар ње, што је више него смешно јер без првог не би било могуће ово друго.
У оба случаја је примање Нобелове награде подразумевало и добијање велике новчане своте.
Као и Паулеску и овај амерички научник је жртва сопствене непоколебивости када је у питању вера у библијско Стварање.
Из ове његове реченице можемо наслутити његов став по овом питању: „Небиблијско тумачење нас наводи да поверујемо да је читав живот настао од јединственог заједничког претка – обичне плесни – и да је после, рецимо, милијарду година, та плесан изашла из океана и почела да држи предавања. Позабавите се том идејом. Она нарушава било који осећај реалности.“
Очигледно је да је данас у науци једна од највећих, ако не и највећа „јерес“ аргументовано неповерење у чисто материјалистички сценарио настанка живота, живог света и човека. Неки научници су скупо платили своју хришћанску веру и принципе којих су се непоколебиво држали.
Протонамесник Горан Живковић
Извор: naukaikultura.com