Да ли нам је потребан српски Милеи
Ми смо мислили да је наша специјалност непотребно запошљавање у јавном сектору. Подаци из Аргентине нас дематују. У последњих 20 година у Аргентини је број запослених утростручен са цца 1 милион на више од 3 милиона. Ово је проблем само у Аргентини и код нас? Наравно да је одговор – не. Цео свет који има какву – такву економију ушао је у исту врсту проблема. Kо је год имао леву владу, радна места за запошљавање, и ни за шта друго, само су се множила. Промене које је такво запошљавање донело су врло дубоке и у најмању руку узнемиравајуће. Да наведемо само неке:
1. Kлијент странке који је добио посао у јавном сектору увек гласа за странку која га је запослила. Не постоје политике постоји само клијентелизам.
2. Новац који будзети троши је далеко већи од пореза које државе приходују. Више или мање државе се задужују да плаћају оно што зову ‘велика јавна потрошња’, углавном еуфемизам за плате и трошкове огромног државног апарата.
3. Губитак идеолошке битке левице, односно потпуни губитак подршке код радника тј ‘блуе цолларс’. (радничка класа у социјализму). Абоненте за своју политику левица тражи међу јавним службеницима, губитницима свих опредељења, мигрантима. Али то је друга прича, нас овде интересује јавна потрошња.
4. Политичка битка се полако помера у правцу антагонизма који су леве политике направиле а десне прихватиле. Јавиле су се две класе. Државни службеници, зашићени од тржишта, од таргета, од рада. Одсуствују кад год желе, створили су свој мини свет који је недодирљив и који само тражи и узима више и више. И приватни сектор који све то издржава. Радник у приватном сектору има на грбачи једног из државног и једног пензионера. Антагонизам између тих нових класа постаје све јачи и јачи. Милеи из Аргентине је изникао управо из тог беса. Радници из приватног сектора не желе више да издржавају државну хидру са хиљаду глава. Милеи Аргентински постаје симбол мржње свих државних пијавица целог света. Они увек одлично знају где је њихов интерес. Јер је њихов Ел дорадо директно зависан од политике. Промена политике и они морају да траже радно место где се ради. А то је њихова највећа ноћна мора.
И десило се. Анти естаблишмент и у најмању руку чудни политичар је победио у Аргентини. Револуција се, рецимо, десила у Француској. Раширила се готово у целом свету. Да ли је овај догађај у Аргентини те магнитуде? Да ли ће они који раде рећи политичарима да је доста са претераним трошењем. Да је време да се повуче кочница. Да више није дозвољено да постоје две врсте запослених – привилегованих државних службеника и радника који су на тржишту са свим импликацијама које битка на тржишту има.
Први резултати рада Милеа показују велики позитивни помак. Али то је увек тако у почетку, није било тешко суспендовати државна трошења и уштедети паре. Наредни кораци биће далеко тежи. Али значај његовог успеха је планетарни. У условима огромног раста ГДП-а у последњих 20 година у свету, државе су се докопале пара и кренуле да троше огромне суме потпуно ван сваке економске логике. Финасијска криза и ковид криза су потрошиле државне резерве. Да су државе чувале паре ове кризе би биле финансиране из реалних пара. Овако финансиране су из кредита и дефицита, а државе су ушле у инфлаторну спиралу и замку успореног раста. Општи је аларм да је време за штедњу и за смањење трошења држава. Али државе су, у међувремену, поделиле огромном броју абонената новчане привилеге. Ти клијенти се неће одрећи стечених права, а државе их не могу одузети јер су то гласачи. Још један пример како леве политике доведу економију у слепу улицу. Са тим проблемом се Милеи се суочава и за сада побеђује.
Питање је где смо ми ту. Да ли је нама потребан Милеи? Kоје су сличности а које разлике? Аргентина је једна од највећих земаља на свету по територији. Природна богатства су огромна. Лоша страна је што су окружени једнако сиромашним земљама са сличним економским проблемима. Хиперинфлација брише штедњу вредних људи, брише капитал, погодује шпекулантима. То је болест која се дуго лечи. Потребна је деценија да људи залече инфлаторне страхове. Изградња поверења дуго траје и много кошта. Обнова капитала привреде такође траје најмање једну деценију. Али Аргентина има огромне ресурсе.
Србија је мала земља и реално минималних природних богатстава. Фактички у потпуном окружењу ЕУ, једном од најбогатијих региона на свету. Некада земља хиперинфлације данас прилично стабилне валуте. Стопа инфлације нешто изнад просека ЕУ. Kод Србије стуација није толико компликована јер Србија има један једини добар пут за раст економије. Пут у евратлантске интеграције. Не постоји други пут. Може и ово што имамо данас како год то звали. Али нека свако одлучи да ли је ово данас добро.
Да ли је Србијји потребан Милеи? Позиције две земље нису чак ни сличне. Нама је потребан умерени проевропски политичар који би нас у најкраћем року увео у ЕУ и помирио са суседима. ЕУ има своје регулативе које би смо преузели. Нека самостална економска политика није ни могућа ни добра.
Човек са моторном тестером је одлична порука за све који су се навикли на трошење јавног новца. Време је да се са тим престане. Мислим да у Србији није време за човека са моторном тестером иако из аргентиснког искуства може да се учи. Ми смо предуго са политичарима у оделима који су махали далеко опаснијим оруђима од моторне тестери а неки и пуцали из њих. Време је за умерене људе са визијом. Визијом Европске Србије.
