Асанжево упозорење као истраживачки сигнал
Џулијан Асанж, оснивач WикиЛеакс-а и симбол глобалног узбуњивачког покрета, остаће упамћен по томе што је светској јавности открио механизме деловања великих сила иза дипломатских и војних завеса. У интервјуу из 2013. године, Асанж је издвојио Србију и Украјину као две кључне тачке на геополитичкој карти „државе између два света“. Тај статус „моста“ између Истока и Запада, према њему, представљао је не предност, већ опасност, јер „мостове“ није тешко претворити у рушевине када се жели спречити културни, економски и духовни проток између цивилизацијских сфера.
Конкретно-недуго после те изјаве, у Украјии је избио рат,а неколико година касније, Србија је на прагу грађанског рата. Према речима Асанжа те две земље могу послужити као мост између Истока и Запада, али светским моћницима такав мост не треба. Они желе да поруше све мостове и да свет подреде трансхуманистичкој идеологији и технократији.
Његова процена није остала на нивоу теорије. Уследио је, као што смо рекли рат. Србија данас корача унутар механизма тзв. „меког рата“ без артиљерије и тенкова, али са оружјем које циља срце народа. Непријатељ се не креће у војним униформама, већ у цивилним оделима, у оделима невладиних организација, медијских структура, парарелигијских група и окултних друштава. Делују испод радара безбедносних служби, испод пажње академских институција, али са једним јасним циљем: разарањем Цркве уништити темељ националног идентитета.
У ту сврху светски моћници и глобалисти су упрегли све могуће и немогуће цивилне секторе, секте, невладине организације, антитрадиционалне, антинационалне, антиидетитетске групације да поруше све вредности ова два православна народа, пре свега ЦРКВУ.
Рушењем Цркве би потпуно срушили темељ идентитета. Бројност невладиних организација и секти у Украјин је скочио за 10 пута. Њихов утицај је „испод радара“ безбедносних служби је „испод радара“, су академске заједнице, а њихов утицај је такав да су мање локалне заједнице већ потпуно промениле идентитет. У Украјини је то довело до рата, а у Србији до оштре поделе у свим сферама друштва. Све агенде Западног света су усмерене на рушење институција, традиције и нације и формирање нове нације, по стандардима који одговарају глобалистима. „Испод радара“ власти које су оптерећене економским проблемима, косовским проблемима, проблемима Срба у региону, прошли су социјални експерименти, где су читава насеља, квартови града преобликовани од стране НВО сектора и секти. Преобликовани да постану антипод нацији, Цркви, традицији, па и самој држави. Као пример наводили смо Моханђијеву секту која је свила гнездо у појединим градовима Србије. Изоставили смо читав низ исто тако деструктивних парацрквених формација по друштво, по српски национални идентитет, као што су сајантолози који делују у Суботици где им је јак центар, разне протестантске секте директно из Америке увежене у Новом Саду и Београду, калвинистичке секте из Холандије, који имају своје теолошке факултете по Србији, омасовљење масонског покрета, преко 10 огранака масонерије делује у Србији, о којих половина нема никакав статут у легалним масонским ложама. Од скора су у Србији присутни и илуминати, разни витезови и друге разне окултне организације. Поред ових „традиционалних“ окултиста, путем итернета омладина се све више увлачи у отворене сатанистичке, окултистичке организације које делују у Србији, без да су регистроване као такве. Такође од 90их година у Србији су присуте разне далекоисточне секте.
Све ове структуре, колико год изгледале различито по форми и идеологији, у критичним тренуцима наступају као јединствен механизам. То јединство није спонтано; оно је резултат планског повезивања и уједињавања ради заједничког удара на темељне вредности народа. Тако се парарелигијске секте, страни мисионарски покрети, масонске и окултне организације, па чак и поједини медијски и академски кругови, могу наћи на истој страни фронта када је потребно дискредитовати патријарха или подривати углед Цркве у јавности
Асанжево упозорење у Србији није добило тежину у институционалном дискурсу, али је каснији ток догађаја у Украјини, кулминација у виду оружаног сукоба и радикалне промене културног и верског пејзажа, показао да је реч о реалном, а не метафоричном сценарију.
Геополитички аналитичар Олег Неменски, описујући украјинско искуство, истиче да је „прво створена унутрашња духовна пустош кроз експанзију страних НВО и секти, потом је изазван раскол у Цркви, а тек онда је уведен оружани сукоб“. Србија данас показује све симптоме истог процеса: оштре поделе унутар друштва, медијску сатанизацију духовног вођства и паралелно јачање утицаја група које делују изван и против традиционалног идентитета.
Савремене социолошке студије, попут оних које изводи Џозеф Нај (Јосепх Нyе) о концепту „софт поwер“, и истраживања Мануела Кастелса (Мануел Цастеллс) о „мрежним друштвима“, указују на постојање новог типа конфликта у којем оружје није примарно средство. Мета је културна матрица, идентитет и симболички капитал заједнице.
Украјински случај показује да масовно умножавање невладиних организација (према подацима Украиниан Центер фор Индепендент Политицал Ресеарцх, број регистрованих НВО порастао је више од десет пута између 2004. и 2014.) није било само демократска експанзија грађанског друштва, већ и систематско уношење нових вредносних кодова. Ти кодови су, како указује политиколог Андреј Шевченко, често били у нескладу са историјским, верским и националним наслеђем локалних заједница.
Србија, према студијама Института за социолошка истраживања Универзитета у Београду (2019–2023), пролази кроз сличан процес. Концентрација страних НВО у урбаним центрима, поготову Новом саду и Београду, финансираних углавном из западних фондова, показује висок степен тематске усмерености на „реформу“ културних и верских институција.
Док се истовремено води невиђена кампања против Српске Цркве и Патријарха, медијска и кампања путем друштвених мрежа, потпуно се занемарује утицај свих побрјаних секти и невладиних оргаизација које промовишу антитрадиционалне вредности. У перспективи српском православном народу прети да постане мањина у сопственој држави.
Опасност коју носи овај сценарио није тек у томе што прети да од Срба направи мањину у сопственој држави, већ у томе што ће та мањина бити духовно разоружана, лишена свог историјског памћења и способности отпора. Светоотачко упозорење Светог Лаврентија Черниговског звучи као да је написано за наше време:
„Доћи ће време када ће непријатељи обучени у нашу одећу ући унутра и почети да руше Цркву изнутра. Биће их тешко распознати, јер ће им речи бити медене, али ће дела бити отров.“
У свим православним народима, Црква није само верска институција, већ и чувар културе, језика и моралног поретка. Њено рушење значи разарање целокупне духовне вертикале нације. Не смемо изгубити из вида да Српска православна црква није само верска установа већ и стожер националне самосвести, што је уочљиво и у украјинском контексту. Студија „Пеw Ресеарцх Центер“ из 2017. потврђује да се у православним земљама источне Европе, укључујући Србију и Украјину, Црква перципира као „главни чувар националног идентитета“. Свети владика Николај Велимировић је упозоравао: „Ко Цркву руши, тај кућу своју руши; ко на Христа удара, себе уништава.“
Студија „Пеw Ресеарцх Центер“ из 2017 директно показује и доказује зашто су и у Украјини и у Србији напади на традиционалне црквене структуре, били систематски и дуготрајни. У Украјини, процес је кулминирао стварањем нове црквене структуре под покровитељством Цариградске патријаршије, што је имало и јасну геополитичку функцију слабљење Московске патријаршије као духовне и културне везе. У Србији, појављују се покушаји дискредитације Патријарха и Синода, уз медијску подршку актера који промовишу алтернативне „духовне“ ауторитете и либерално-теолошке токове.
Интегрисани удар од стране невладиних организација до стране окултних мрежа
Истраживања Института за стратешку културу (Институте фор Стратегиц Цултуре Студиес, Москва, 2020.) показују да деловање на рушењу идентитета није фрагментирано, већ интегрисано. У једном чвору делују НВО сектор, либерални интелектуални кругови, медијске платформе и псеудодуховни покрети.
Србија данас сведочи присуству далекоисточних култова, протестантских мисија, масонских ложа и неформалних окултних друштава која делују без званичне регистрације. Ови ентитети, према истраживању др Слободана Антонића (2022), не делују нужно координисано, али се њихови интереси пресецају у једној тачки: слабљење духовног и културног јединства православног корпуса.
Свети владика Николај је записао: „Кад се уруше храмови у души, брзо се руше и они од камена.“ Ово није само духовна поука, већ и социолошки принцип: разарање симболичких и моралних стубова води до губитка институционалне стабилности.
Његошева мисао „Без муке се пјесна не испоја, без муке се сабља не искова“ би могла на Србе да делује као идеја водиља да би прошли кроз експеримент. Мисао српског владара делује као подсетник да одбрана Цркве и идентитета није пасивно очување, већ активна мобилизација.
„Ко има очи да види, нек види“ да је Србија на ивици истог сценарија. Ако се настави тренд игнорисања деловања страних идеолошких и псеудодуховних структура, Србија може постати копија украјинског сценарија, али без потребе за оружаним сукобом, јер би битка била добијена на „невидљивом фронту“. Одбрана Цркве и Патријарха није питање конзервативне опције, већ питање националног, културног и биолошког останка и опстанка као нације чији се идентитет покушава перфидно, тактички сатрти до краја.
