Никола Јовић: Анализа Такеровог интервјуа са Путином

Прво што ми је засметало је био предуг и на моменте беспотребан историјски „увод“ који је Путин дао и који је трајао отприлике пола сата. Разумем потребу за тако нечим али у оваквим ситуацијама мора се првенствено водити рачуна о томе коме је интервју првенствено намењен и који ефекат се жели постићи. А одговор на то питање је западна публика, јавност и јавне личности, којима ће ова историјска „дигресија“ доћи пре као замарање и скретање са теме него као нужни и важни део разумевања целокупне ситуације. Једноставно речено, како је то формулисао један од највећих западних историчара Арнолд Тојнби у свом капиталном делу „Проучавање историје“, Запад је једина цивилизација без историје, без историјске подлоге и дугог историјског трајања као предуслова његове идентитетске основе и поставке. У складу са тим је и њихов „мајндсет“ и перцепција историје, како нечега што пре треба да, скраћено и сублимирано (махом и изокренуто) колико год то било могуће, оправда неку конкретну акцију и политику данас, а не да се улази у расветљавање историјских „трица и кучина“ из доба када САД нису биле ни у назнакама на политичкој мапи света.

Наравно, нама који не припадамо новокомпонованим народима и нацијама је историја веома битна и разумемо њен интегрални значај за све што се дешава данас, за разлику од просечног Западњака, па и Такера, који то више посматра украсно и допунски. По мом мишљењу Путин је историјску дигресију требао начинити на следећи начин, тако да много боље поентира код Такера и највећег дела ове публике, тако што би одговио на питање: „Зашто сте напали Украјину 24. фебруара 2022. године?“ , отприлике овако: „Вратимо се накратко у прошлост. Сећамо се сви Кубанске ракетне кризе у време Хладног рата када се свет нашао никада ближе потпуном уништење. Сећамо се и како су САД тада реаговале и чиме су запретиле. А сада, 30 година после краја Хладног рата, у нашем, руском дворишту и суседству, САД желе да распореде своје војне базе, ракетне и нуклеарне системе и како очекујете да Русија реагује, када сте ви исто то урадили са Кубом, планирајући инвазију у случају да преговори пропадну, а добро знате да смо ми започели СВО у Украјини тек након што су сви преговори и споразуми (Минск 1 и 2) пропали или су изневерени.“ Шта би му Такер или било ко могао реплицирати на то? Ништа, јер је Запад „најслабији“ на карти реципроцитета и пропорционалности, вођени оним „што је дозвољено Јупитеру није и волу“, где су наравно божанство они а остатак света обична говеда.

Дакле правдање руском историјом тога што се ради у Украјини данас, то никога на Западу не занима нити је то валидан аргумент иако је свакако тачан, и тиме се прави већа штета него корист, па је чак и у једном делу интервјуа Путин „ухваћен“ у замци своје аргументације када га је Такер питао: „Треба ли онда цео свет да се врати на границе из 1654. године?“ Где је Путин само одговорио не треба и потом ћутао чекајући наредно питање, јасно не желећи да продубљује ову доста климаву аргументацију.

Затим, када је дао Такеру копије документа из архива на руском (везано за писмо Богдана Хмељницког Москви и сл.) и рекао отприлике ево па ви преведите после, исто је направљена грешка јер шта је намера, суштина и циљ давања тих докумената- па да се она прочитају и представе америчкој и светској јавности. Али требало је, као најбоље, средње решење, да му да и превод на енглески тих докумената и приложи уз ове верзије на руском, јер овако је питање хоће ли Такера „мрзети“ да то преводи па објављује а онако би биле доста смањене шансе за тако нешто. Разумем национални понос и разлог зашто му је дао та документа на руском, али мора се узети у обзир и практична страна, коме су та документа, као и тај интервју, првенствено намењена. И сам сам имао доста сличних ситуација са Русима, када су ми поклањали разне књиге, брошуре, слали текстове и документе електронским путем, где су сви били на руском без могућности да се преведу на српски/енглески, или да ми они омогуће превод, што уз сву моју добру вољу и намеру отежава мени да то предочим људима у Србији. А сад замислите како је једном Такеру то „цимање“ и „смарање“ ако је мени који сам од њега свакако далеко ближи и бољи са Русима уопштено говорећи.

-По мени такође беспотребно и претерано помињање и наглашавање чињенице да је Пољска колаборирала с Хитлером пре Другог светског рата, пошто је и СССР то радио из њихових интереса, као уосталом и сви у Европи тог доба, где је Хитлерова Немачка била „невољени“ али свима пожељни савезник а после рата су се наравно сви ограђивали од тога и негирали било какву сарадњу са Трећим Рајхом.

*Мала дигресија, чувена је савремена руска „контра-ревизионистичка“ борба, која није толико усмерена против оповргавања западних фалсификата парирањем њима чињеницама него исто тако својеврсним ревизионизом чињеница идући у другу крајност. Конкретно, у борби против западне ревизије историје Другог светског рата која умањује значај СССР за победу Хитлера иде се у другу крајност и занемарује нпр. подршка Запада СССР-у, пактирање СССР и Трећег Рајха, све лоше у вези СССР што Запад доводи до апсурда (нпр. број жртава комунистичких чистки и концентрационих логора), руска страна доводи до „контра-апсурда“ беспотребним, претераним и надасве нетачним „аболирањем“ свега лошег у СССР, на моменте се чини само зато да би се пркосило Западу. И једна и друга тенденција су лоше, иако је западна свакако гора јер је офанзивна а руска доста мање јер је реактивна и дефанзивна, али је неопходно свакако да руско друштво ради историјске истине, правде и помирења нађе „средњу линију“ тј. да суд о тим догађајима „ни по бабу ни по стричевима“, само истинито и онако како је заиста било, без претеривања у било ком смеру. Исто важи и за нас Србе и за наше спорне, конфликтне и преламајуће моменте, догађаје и личности из прошлости.*

Оно што је свакако позитивно по нас јесте помињање Срба афирмативно на 29. минуту интервјуа, када је говорио о Јељцину и како нас је он морао подржати (дискутабилно је како су нас подржали тад и да ли су) у контексту неправде која нам је учињена од Запада тада, али је индикативно да је то нагласио у контексту привременог кварења тадашњег тренда побољшања односа са САД, што је уопштено нешто о чему морамо водити рачуна када говоримо о великим силама, макар оне биле као Русија историјски нама наклоњеније него неке друге; Русија односе са Србијом посматра кроз призму свог односа са другим великим силама и ривалима, и нема ништа лоше и спорно у томе, спорно је што добар део Срба мисли и очекује (иако за то нема никаквих доказа или назнака у стварности) да ће Русија „закрвити“ са Западом због нас или било кога другог. Ко што нпр. Запад неће „закрвити“ у потпуности са Русијом ни око неких далеко већих и значајних држава и савезника него што је то Украјина. То је једноставно логика деловања великих сила и не мора нам се она свиђати али је морамо уважавати као релевантан фактор и образац њиховог деловања.

Затим, добро је што је Путин поменуо покушај зближавања са Западом неколико пута од када је дошао на власт крајем 1999. године, те је навео три конкретна случаја где је могло доћи до конкретног и дугорочног зближавања: питање аплицирање Русије за чланство у НАТО, питање Западног помагања терориста и сепаратиста на северном Кавказу и проблем НАТО ракетног система у Европи. Иако је Путину и тад вероватно било јасно да од деескалације нема ништа, добро је да је макар формално покушао то јер после тога има алиби и „одрешене руке“ и пред домаћим и страним јавним мњењем да делује као Запад унисоно и унилатерално. И сада је са тиме упознао и западно јавно мњење чији руловодиоци, као и по питању нереципрочности у контексту поређења ситуације са совјетским ракетама на Куби и НАТО ракетних система у Украјини, немају шта да одговоре и адекватно узврате.

Путин је поменуо и Мајдан, те рекао да зна да је то CIA организовала, знали су вероватно још и тада, али то је и проблем, што су малтене све знали и малтене ништа нису урадили да то спрече и санирају. Верујем да нисам једини који се пита шта би било и не би ли било боље да је Русија реаговала 2014. него 2022. Али то је већ прича за себе.

-Затим када је спомињао споразуме из Минска, с једне стране је добро што је нагласио западну жељу да никада у суштини не испоштују споразум (како је и Меркелова сама потврдила), већ да га искористе да наоружају Украјину и спреме је за општи рат са Русијом, где поново нажалост долази у план руска наивност, где су верујем знали то све и мало тога урадили да спрече да дође до тога да не могу да реагују никако другачије него што су морали 24.2.2022. године.

Притом, веровати да ће нацисти који су CIA организованом обојеном револуцијом у Кијеву дошли на власт да поштују споразум са ДНР и ЛНР, такође је илузорно и контрадикторно, као и са преговорима у Истанбулу и повлачење војске од Кијева, као „гест добре воље“ да би се Украјина одобровољила да потпише мировни споразум. Чекај значи знамо како су дошли на власт, знамо да су изневерили све претходне споразуме, знамо чије су марионете и опет идемо на мировне преговоре с уверењем да ћемо нешто заиста постићи? Притом ту прича око повлачења са Кијева више делује као алиби него стварна, јер је било јасно и тада да се са 150-250 хиљада војника не може добити рат, што је време и потврдило, па су преговори и повлачење дошли као спој „лепог и корисног“ да би се сачувао образ пред својима и достојанство пред светом. Није спорно да ће Русија на крају победити, али верујем да нисам једини који се пита да ли је ово или оно могло другачије и да ли је морало баш све овако, немајући притом никакву злу намеру на уму већ искључиво најбоље интересе наше браће у рову и у позадини.

Најбоље је Путин поентирао око Немачке, уништења Северног тока 2 и течног гаса из САД од ког је сад ЕУ (уместо од руског гаса, јефтиније и боље опције) крајње зависна, као и од процеса дедоларизације који су покренуле западне санкције Русији а не сама Русија као одговор на санкције. Као и готово увек, Запад сам себи данас копа јаме у које ће упасти сутра и онда оптужити некога другог да га намешта и саботира.

Када је говорио о денацификацији и демилитаризацији Украјине као прописаним циљевима СВО, на пар места се краткотрајно саплео али се добро извукао, што је неминовна последица постављања циљева једног војног сукоба тако нашироко и апстрактно. Добра ствар у томе је што непријатељ не зна шта под тиме подразумевате и шта су вам стварни циљеви и планови, али је лоше што то ствара конфузију и код домаће популације и може се ( и нажалост често се) користи као алиби за то да добар део људи, чак и на руководећим местима у Русији, заиста не зна шта им је чинити у Украјини и шта да се ради ту конкретно. То је генерално проблем који савремена Русија има, где им је лако да дефинишу против чега су и да окупе истомишљенике око тога, али им доста теже иде када треба предложити конкретну алтернативу и нешто „ЗА“ шта су, а не само „ПРОТИВ“ кога/чега су.

Говорило се наравно доста и о Кини, где нису из јасних разлога поменути негативни аспекти руске сарасње с њима и пораста руске зависности од Кине више него vice versa, што се мора узети у разматрање иако не јавно и не пред Западом да не би ликовали и то користили као адут против Русије.

Али је неспорно да проблем постоји дугорочно гледано. Не бих се кладио да Кина нема никакве аспирације на ресурсима пребогат а становништвом оскудан Сибир, на пример. Или да глобалисти неће покушати (можда већ и јесу) да овладају Кином а напусте САД кад процене да су их исцрпели до максимума у корист своје агенде и да је сада на реду Кина као нови носач њихових циљева светске доминације. Не кажем да је то тако, само наводим као тему за размишљање. У политици је мало шта предвидиво и тако како се чини.

Исто тако је чињеница то да Русија у својој историји није никад била толико слаба у односу на друге две водеће европске/светске силе и (све узев у обзир ипак и) конкуренте на светском нивоу.

Да закључим, интервју је код мене прошао са оценом 6/10. Да ће нешто епохално променити-неће, али је свакако добро да се десио и нарочито је добро што га је водио Такер као неко ко је недавно „кенселован“ од мејнстрим медија у САД и избачен са једног од њих, али се вратио и основао своју агенцију која сад има боље рејтинге од многих етаблираних, корпоративних медија у Америци. То најављује будућност и промену у медијској светској моћи, где мејнстрим медији све више губе примат али и даље имају доминантну улогу у обликовању јавног мњења и стварања наратива који се после имплементирају у практичне политике и (не)дела Запада која смо и сами осећали, па и даље осећамо, и на својој кожи. Али исто тако знамо да промене долазе, можда не сутра ни за 5-10 година, али неминовно долазе и будимо спремни на то, да их не преспавамо поново као Берлински зид, 11.септембар, 24. фебруар… Информација је најважнији ресурс одувек била, нарочито данас. Понашајмо се у складу са тим. Живела Србија!