Хвала деди на победи!
Као што видите, на овом надгробном споменику, каменом крсту, пише да ту почива Никола Јовић- Удовичић (друго презиме као додатак и знак распознавања међу рођацима и гранама истог презимена). Тај човек је био мој наврдеда. Браћа и ја смо се као деца, 
Српска влада противила се томе и изашла са идејом да се дивизија транспортује за Солун, ради ојачања српске војске. Како се приближавало ступање Румуније у рат на страни сила Антанте руска Врховна команда одлучила је да се дивизија ангажује заједно са руским трупама у предстојећим операцијама у Добруџи, са чиме се сложила и Српска влада.
Прва српска добровољачка дивизија ушла је тако 14. августа 1916. у састав руског 47. корпуса, заједно са 61. руском пешадијском и 3. руском коњичком дивизијом. На челу корпуса налазио се руски генерал Зајанчков.“ И тако се мој далеки предак, тај Никола Јовић, борио са Русима у Добруџи те 1916. године и ту и погинуо и остао заувек на вечној стражи српско-руског ратног братства по крви. Дакле Никола је погинуо у Добруџи 1916. године борећи се против германских освајача раме уз раме са браћом Русима.
Његов син Јован је пренео породични дом из села Тичево (данашња општина Босанско Грахово) у село Драгнић Подови (данашња општина Шипово) и ту 1929. године подигао овај камени споменик своме оцу.
Јован је имао среће да умре природном смрћу у периоду између два светска рата. Николиног унука, мог прадеду Крстана, стрељали су Немци 1941. године. Мој деда Светко је са свега неколико година живота, са мајком и млађом браћом и сестрама, бежао и скривао се неколико година од нациста и усташа све док није завршен Други светски рат и док није дошао привид слободе. Плодове те „победе“ моје село у Босни, где су ми рођени деда и отац, није осетило. Јер су становници села били у „погрешном“ покрету отпора.
Отац, који је прва у ко зна колико претходних генерација наше породице који је запамтио и растао уз свог оца, провео је детињство и младост у селу у које је струја стигла тек средином седамдесетих година прошлог века, асфалт 2018. године а воде још увек, сем оне бунарске, нема. Нема ни људи више, нажалост, ни близу као некад.Мој деда је под старе дане нажалост морао поново да бежи и да се склања, пошто је наше село страдало и било окупирано од хрватске војске у јесен 1995. године, током по злу чувеног пада 14 крајишких општина у Босанској Крајини, када се вршила финална прерасподела територија пред Дејтон. Срећом, деда се вратио већ у зиму 1996. и на свом огњишту дочекао завршетак овоземаљског живота.
Мени, као поново ко зна ком „изузетку“ у нашој породици, који сам упамтио и деду и растао уз оца, остаје задатак и аманет да ослободим ту земљу коју поново у ланцима држе суштински исти окупатори и њихови локални вазали који су принудно мобилисали Николу, стрељали Крстана, протеривали Светка и у принудном сиромаштву држали Зорана. Кроз историју своје породице могу тумачити општу историју Срба у протеклих сто и више година, нарочито Срба у Босни, што је верујем са многима од нас случај. Стога, свима онима који би желели да нас више нема, ни тамо ни овде, овом приликом обећавам, тако ми Николе, Јована, Крстана, Светка, Зорана и свих претходних и свих других предака, да ћу као и до сад и убудуће, читав свој живот посветити борби за ослобођење поробљеног Српства, нарочито у мојој Босни, која је наша, српска, више него ичија, јер смо ми за њу умирали и на турском коцу и на аустријском конопцу. И дочекаћемо нову 1912. и 1918. али нећемо правити исте грешке два пута већ живети сви заједно у једној држави, коју су сањали и за коју су живели и умирали сви наши преци- Србији.
