Република Српска: Српски поглед на њено постојање
Република Српска није „измишљена творевина“ нити „плод агресије“. Она је директан одговор српског народа на покушај брисања са мапе Босне и Херцеговине. Када је 1992. године Алија Изетбеговић прогласио независност БиХ без сагласности Срба – који су чинили трећину становништва – Срби нису имали другог избора осим да се организују. Референдум о останку у Југославији бојкотован је од Муслимана и Хрвата, али Срби су га одржали и гласали за заједничку државу. Одбијени, прогласили су своју републику унутар Босне. Није то била сецесија – то је била одбрана права на постојање. Тај покушај мајоризације и маргинализације Срба је био почетак рата за који одговорност највише сноси Алија Изетбеговића и врх СДА који су од запада били нахушкани да започну крвопролиће.
Дејтонски споразум из 1995. није „наградио агресију“, већ је признао реалност: без Републике Српске не би било мира. Она је добила 49% територије, али не „освојене“, већ насељене вековима. Бањалука, Бијељина, Требиње – то нису „ратни плен“, то су српски градови пре рата, за време рата и после рата. Ти градови су важан део српске историје и географије – важан део српског идентитета, где се вековима говори српски језик, славе православни празници и чува историја много пре од времена Османске окупације до данашњих дана. Срби су тамо били у првом миленијуму сведочи и византијски цар Порфирогенит.
Данас се прича о „укидању РС“ као да је то нека привремена грешка. Али РС није „Милошевићева творевина“ – она је народна. Њени лидери, од Радована Караџића до Милорада Додика, нису „ратни злочинци“ – они су људи који су бранили свој народ у тренутку када је био на ивици нестанка.
Сребреница се користи као копље против читаве РС, али заборавља се да је рат био тростран: убијани су Срби у Подрињу, Сарајеву, Крајини. Нико не помиње 3.500 српских жртава око Сребренице пре јула 1995. године. Те жртве су део шире слике рата у коме су сви народи трпели губитке, а РС је била штит за српски опстанак.
РС данас није „парадржава“. Има своје институције, скупштину, председника, полицију – све по Уставу БиХ. Али када Сарајево покушава да централизује власт, то није „јачање државе“ – то је брисање српског ентитета. РС није препрека миру; она јесте мир. Без ње, рат би се вратио за дан. Срби не траже више од онога што им припада: право да говоре својим језиком, славе своје празнике, чувају своју историју.
Република Српска није мит – она је доказ да се један народ, суочен са нестајањем, није предао. И док год постоји РС, постојаће и српски народ у Босни. Не као „мањина која треба да ћути“, већ као равноправан део државе коју нико није питао да ли жели.
Да би ово илустровали испричаћемо причу о Шашњу који је Симбол отпора у срцу Републике Српске. Шашањ је мало рурално село у општини Србац, на северу Републике Српске, у Босни и Херцеговини. Смештено је 15 километара северозападно од Српца, уз реку Саву, близу границе са Хрватском. Становништво броји око 150–200 људи (процена за 2025. годину), углавном Срба, а већина је старија од 50 година. Привреда се ослања на пољопривреду – кукуруз, пшеница, сточарство – затим шумарство и риболов на Сави. Депопулација је драматична: 1991. године село је имало преко 500 становника, данас мање од трећине. То је типичан пример одлива младих из села РС-а, где млади одлазе у градове или иностранство тражећи бољи живот.
Зашто је Шашањ постао познат 2025. године? У октобру те године, село је постало симбол отпора када су мештани блокирали пут Србац–Бањалука. Разлог је била одлука Уставног суда БиХ о прерасподели прихода од шума и вода у корист заједничких фондова БиХ. „Шуме су наше – не Сарајева!“ – гласиле су поруке са транспарената у Шашањима, 13. октобра 2025. Протести су трајали 13 дана, привукли подршку из Бањалуке и других делова РС-а, а завршили су привременом суспензијом одлуке суда 25. октобра.
Данас, у новембру 2025. године, блокаде су скинуте, а живот се враћа у нормалу. Мештани се баве свакодневним пословима: ору поља, чувају стоку, лове рибу на Сави. Али Шашањ остаје симбол руралног незадовољства у РС-у. Он је слика економске маргинализацију села, где приходи од шума и вода представљају кључни извор опстанка. Ту је и борба за ентитетска права – страх да централизација из Сарајева не одузме РС-у контролу над ресурсима. Мештани виде ово као наставак покушаја брисања српског идентитета, слично ономе из 1992. године.
Закључно, Шашањ није само село – то је огледало кризе у Републици Српској: мали људи суочени са великим проблемима, и глас који се чуо далеко изван својих граница. Кроз овај догађај, РС показује да је жива, отпорна и спремна да брани своје. Од великих историјских борби до свакодневних сеоских протеста, српски народ у Босни доказује да неће нестати.
