Никола Милошевић и цензура: Никада није припадао ниједној од владајућих и вечитих елита у нашем друштву

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Milo Lompar
У наше време је потрошено много речи да се – под синтагмом cancel culture – опише једна давнашња појава: цензура. Никола Милошевић је о њој оставио довољно сведочанстава

Тек у кризним временима – писао је Арнолд Гелен – људи постају свесни колико су им потребне установе.

Страх, осећање несигурности, потреси животног тла, као да најлакше могу бити умањени уколико нам је пред очима трајност установа које преживљавају револуције и покоље, реформаторе и рестаураторе, државе и војске, диктатуре и демократије, јунаке и кукавице, родољубе и издајнике. Но, понекад је криза – као сад и овде – толико дубока да се установе, као по неком невидљивом реду, почињу урушавати. Шта човеку тада остаје?

Стихија савремености незадрживо је учинила да све установе нашег друштва – од власти преко јавности до цркве – изгубе много од свог угледа и ауторитета, достојанства и наслеђа. У њима не копни само јавна моћ нити знак успеха него и свест о вредности. Шта нам, дакле, остаје?

Mислилац на позорници

У оваквим временима, људи свој поглед окрећу појединцима. Јер, када је брод у олуји, осмотривши капетана како неуспешно кормилари, помишљамо на оне који би могли бити оријентир, али их више нема. Ту појаву је – загледана у историјску таму прве половине 20. века – Хана Арент образложила тврђењем „да и у најмрачнијим временима ми имамо право да очекујемо неко осветљење, и да оно може мање да потиче од теорија и идеја него од несигурне, трепераве и често слабе светлости коју неки мушкарци и жене у својим животима и делима зраче под готово било каквим околностима и просипају у оквирима датог им времена на овом свету.“ И кад таквој свести нисмо дорасли – као култура и као јавност – она је, штавише, неопходна да бисмо уопште разумели шта значи околност да је постојао неко тако особен и изузетан, инокосан, тако сам у поплави света, као што је Никола Милошевић.

У његову бисту, која је постављена у средишњем холу Филолошког факултета, као рад Дринке Радовановић, утиснута су два детаља која одсликавају нешто сасвим лично, готово приватно, што се поклапа са његовим духовним ликом и, чак, местом у српској култури.

Никола Милошевић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Nivo 23)

Одсуство кравате: у учионицу је ушао у сивом сакоу, седе и немирне косе, без подсетника, ставивши сат испред себе, тихо отпочевши тачно тамо где смо стали прошли пут, са цитатима из главе, са мислима у глави. Поглед искоса: оригинално сагледавање ствари, неуклопљено у владајуће мишљење, било оно које је наметано идеолошким границама времена, било оно које је задато вековним оквирима културе, чудесан и напет спој ирационалног и рационалног у мишљењу и понашању, каткад и противречан, попут апела који подразумевају борбу за слободу и сетне свести о незаустављивом простирању нужности у човековој судбини.

Био је мислилац на позорници: у духу, у гесту, у политици. Интелектуално – огледао се у подручју филозофије, психологије, књижевности, историје идеја; морално – препознавао се у заступању либералних и демократских уверења у комунизму, у критици комунизма, у посткомунизму; педагошки – личним примером је упућивао позив младим људима да слободно мисле; усамљенички – и када је можда то хтео, никада није припадао ниједној од владајућих и вечитих елита у нашем друштву: ни у време комунизма, ни у посткомунизму.

Живот у цензури

У наше време је потрошено много речи да се – под синтагмом cancel culture – опише једна давнашња појава: цензура. Зачуђен што га је пратила таква судбина, Никола Милошевић је о њој оставио довољно сведочанстава. Како се то догађало да – у извештајима са књижевних промоција – РТС до 2000. године успе да прикаже само његове ципеле, а после тога – ни њих? Зашто је Студио Б безусловно – после 2000. године – укинуо дијалошку емисију с њим? Зашто су га грађански и демократски омладинци чак и физички злостављали на промоцији једне књиге свих текстова о Зорану Ђинђићу? Зашто је Политика одбила да објави његов деманти извештаја који је подастрла својим читаоцима?

Зашто су готово сви – САНУ, СФД, Катедра за општу књижевност – остали неми пред насиљем које се очитовало у исписивању речи „идиот“ на његовим кућним вратима? Зашто је Данас изоставио његово име са списка оних који су предавали на Катедри за општу књижевност? Тада је пророчки рекао: „Са цензуром у Европу“. Тако смо и стигли до cancel culture: и данас усавршавамо тај механизам. Зашто је Политика одбила да штампа конвенционални приказ његове књиге? Зашто му је 1998. године, постављен од странке чији је генерални секретар био садашњи српски председник, декан Филолошког факултета писменом објавом забранио да уђе у зграду?

Он је то тумачио метафизичким поклапањем карактера и судбине: унутрашњих импулса једне личности и спољашњих чињеница њеног живота. То би се могло тумачити поклапањем психолошких и културолошких чињеница нашег живота. Психолошки: онај талог истине о нама какви смо били у бројним ситуацијама са неким изузетним човеком, изненада и нагло избија у свој силини у часу када он више није жив. Тада се збива преокрет: као да страшно волимо што је неко такав умро и радост због његове смрти – која је безинтересна и спонтана радост настала услед необразложеног ликовања победничког живота у нама – изливамо у неспутано одушевљење његовом личношћу. То је одушевљење ослобођено цензуре, јер настаје post mortem.

Културолошки: посмртно одушевљење постаје употребљиво. Јер, субверзивност једне егзистенције бива прикривена њеним последњим изневеравањем, будући да се уклапа у садржаје чију је вредност увек оспоравала. Тако је и у недавним извештајима Политике и Вечерњих новости о откривању његове бисте: он је слављен, неки од учесника су прећутани. Био је то поуздан знак да су живи.

Мини-статуа „Мислиоца“ Огиста Родена (Фото: NeONBRAND on Unsplash)

И: да је механизам у погону cancel culture у постмодерном добу. Понекад је изгледало да је Николу Милошевића погађала ова стратегија јавног поништавања. Живео је са представом да вредност обавезује јавност да је поштује. Није схватао да јавност – оличена у ситним душама које бришу његово присуство – ствара вредности које су јој потребне. Сада је све то постало безначајно: у каменим контурама његовог лика можемо потражити печат духа који заувек остаје на материји. Јер, остварила се јеванђеоска реч: „Светлост светли у тами. И тама је не обузе.“

Мило Ломпар

Вечерње новости

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас