Из интервјуа Николе Пејаковића за портал ЧУДО издвајамо његове речи о манастиру Ковиљ и Патријарху Порфирију.
Рекао си ми у нашем разговору који је претходио овом интервјуу детаљ за који нисам знао да је твој прилазак Христу и улазак у Цркву као заједницу љубави, не у административну јединицу Епархије Бачке звану Манастир Ковиљ, био везан за манастир Ковиљ. Можеш ли нам описати како је дошло до тога, изнети неке детаље из тог прилаза са све описом природе и, наравно, сусрета са тадашњим игуманом, а садашњим предстојатељем наше помесне Цркве Његовом Светошћу Патријархом српским господином Порфиријем?
У Ковиљ ме, не знам баш које године, одвео господин Андреј Шепетковски, глумац, колега мој и пријатељ. Тамо је, осетио сам, било једно узаврело, истинито, монашко, братство, и верујем да је Ковиљ за многе био тачка и прелома ка Истини и ослонца.
Многима су Ковиљ и, тада, владика Порфирије, помогли да се дефинитивно пусте у Божији загрљај у коме до тада нису били или су мислили да нису.
Ја јесам одлазио пар пута у Ковиљ, али нисам имао никаква искуства и доживљаје у манастиру који су били важни или кључни за мој однос према Богу.
Могу сам да кажем да сам био почаствован и срећан што су био тамо на Литургији два, три пута, што сам преноћио пар пута и сусрео се и разговарао са владиком, односно, са нашим Патријархом Порфиријем. Мислим, нисмо разговарали, ја сам тражио помоћ, слушао. И чуо сам, код њих, то византијско појање који монаси певају, то је заиста звучало импресивно.
Повратак у веру предака је кључна ствар за сваког Србина. Ако се, у историјском вихору, његова породица одродила, отпала од Бога и Православља, човеков задатак је да је врати у крило нашег Бога Исуса Христа. Само православни Србин је Србин.
Политичке идеологије и интелектуалне заблуде по линији славенства, језика, културе, Србина претварају у Југославена, а диктаторско-крвави системи, фашизам или комунизам, од Србина праве животињу, интернационалну животињу која не гаји душу Србина.
Сада је то, након ових година грађанског рата у СФРЈ, јасно као бели дан.
Извор: Чудо
