Глумац, редитељ, сценариста и музичар Никола Пејаковић има каријеру дугу преко 30 година и са чим год да се ухвати укоштац, од тога изведе нешто маестрално. Подједнако бриљира и у комедијама и у драмама, било да глуми у њима, било да их ствара. Они мало старији деведесетих су га заволели као Чорбу у „Сложној браћи“, а истоимену серију и Чорбу и млађе генерације имају прилику да упознају, само овај пут смештене у 21. век. Ми мало млађи памтимо га и као Колета у филму „Мртав ладан“. Као сценариста учествовао је и у остварењу „Тома“, које је доживело велики успех, а говори о животу чувеног певача Томе Здравковића. Прва два дела његове трилогије „Месо – Кости – Кожа“ одушевила су публику, а док с нестрпљењем ишчекујемо трећи део, поклонио нам је серију „Адвокадо“ да нам прекрати време, као и многа друга остварења.
С обзиром на то да сте уписали позоришну режију, како је почела ваша глумачка каријера?
– На ФДУ сам, као студент позоришне режије, играо у вежбама студената филмске режије. Касније су они постали професионалци и почели да ми дају улоге. Прва је била у телевизијском филму „Апстиненти“ 1987. године на РТС.
Након две мале улоге у првом и другом делу филма „Ми нисмо анђели“ у трећем сте заиграли једну од главних. Цитирате ли неке реплике из тог остварења у свакодневном животу?
– Не, али има ситуација када други цитирају и траже да ја то кажем, поновим… Зашто људима не бих испунио жељу, ако их то чини срећним – па кажем и ја.
Ове године навршило се 30 година од те премијере. Значе ли вам нешто јубилеји, опомињу ли, изазивају ли осећај среће или ипак пролазности времена?
– Сваки дан се сећам смрти. То ме чини духовно будним и нека је врста уземљења, да не помислим, случајно, да ћу на земљи живети вечно. Такође, то ме подсети да – ако си добар и смирен, смрт за тебе не постоји.
Моје прво сећање на вас је серија „Отворена врата“ и ваша улога Зарета. Тој епизоди се радо враћам, као и серији „Црни Груја“. Волите ли више да играте хумористичке ликове или озбиљније улоге?
– Хвала вам. Што се тиче улога, свеједно ми је. Свака улога је – улога. Нема малих и великих, озбиљних и мање озбиљних. Позориште и филм су простори где нема осуђивања, сваки карактер се брани, свака личност има право да постоји. То је јединствена, готово православна ситуација.
Играли сте у „Сложној браћи“ 1995. године, а били сте и један од редитеља. Сада, 27 година касније, гледамо вас поново у улози Чорбе. Има ли неке паралеле између серије тада и сада?
– Разлика јесте велика. Друго време, ратно време, али, с друге стране, сличан је хумор, намере су исте, идеје такође. Драго ми је да су Карајлић и продуценти серије нашли снаге и пара да оживе ту причу.
Како је било снимати нешто тако легендарно с новом генерацијом глумаца?
– Волим да играм с младим, новим глумцима. Они су свежа крв, без њих би било досадно. У новој „Сложној браћи“ појавили су се и млади и они искусни, и сви су дали огроман допринос да ова идеја оживи.
Серија „Кости“, која је део трилогије „Месо – Кости – Кожа“, освојила је бројне награде и публику. Трећи део снимаће се и у Београду, да ли је и радња смештена у Србији?
– „Кожа“ је, наравно, опет прича о Бањалуци и људима коју ту живе у време мира, а прошли су рат. Бањалука је главни јунак ове трилогије. Снимаће се и у Београду, али и у још неким градовима. „Кожа“ је завршни део трилогије и осећамо велику одговорност. Мислим да ћемо, кад се, ако бог да, сними „Кожа“, моћи да видимо јасну слику о томе шта смо хтели и где смо стигли. Ова трилогија је наше животно дело, наш дуг онима којих више нема.
Недуго затим започели сте рад на серији „Адвокадо“, која је чисто хумористичка. Сматрате ли да је публика разумела све форе из серије?
– Разумео је онај ко је разумео. Што се мене тиче, ја боље и другачије не могу. И што је можда важније – нећу. Гледајући шта се све на телевизији нуди као хумор, могу да вам кажем да не желим да трчим ту трку. Ову серију ће, као и све на овоме свету, оценити време.
Да ли је заправо најтеже играти у комедији?
– Комедију, праву комедију, тешко је направити. Међутим, и добру драму је тешко направити. Све што је добро није лако направити. Зато добрих ствари и нема, односно, ретке су. Сваких десет-петнаест година појави се нешто занимљиво.
На нашим просторима у последње време доста тога се снима. Шта је вама посебно привукло пажњу?
– Па, рецимо, серија „12 речи“. Ту има свежих и другачијих, и редитељских и глумачких и визуелних решења. Ту се види дар. То нема везе с гледаношћу, говорим о квалитету. Та серија има квалитет и све честитке и ауторској екипи и Телекому што је нањушио таленат.
Ваша представа „Народни посланик“ освојила је такође бројне награде. Шта планирате у позоришту?
– Радим, режирам, једном годишње. Позориште је сигурна кућа. Никада не треба заборавити одакле је све кренуло и где лежи зец.
Недавно сте са својим бендом имали концерт у Ботаничкој башти. Шта вам је ближе срцу: музика, глума или режија?
– Важно је да човек ради свој посао пуним срцем. Музика јесте увек била најближа срцу, али човек све треба да ради срцем. Глума, режија, писање, све то чини живот који живим и можда је непоштено издвајати музику. Све ми је то, богу хвала, било на корист.
Шта сматрате својим највећим успехом у каријери?
– Што сам преживео и живим од истог посла преко 35 година.
А када бисте нешто могли да мењате, шта би то било?
– Некад сам мислио да бих мењао многе ствари. Сада мислим да треба мењати будућност, јер ова која нам се смеши – одвратна је.
Постоје ли неке особине које глумац мора да поседује као личност да би пред публиком био добар?
– Лудило и доброту.
Често смо сведоци како су неке реалне ситуације надмашиле многе филмске. Трудите ли се да пренесете пред камеру живот онаквим какав јесте?
– Ја то не видим тако. Живот је, генерално, досадан. Филм и позориште живе много занимљивије и драматичније животе. Живот је двојник позоришта, да парафразирам Антонина Артоа.
Шта бисте саветовали Николи на почетку каријере? – Немој толико да пијеш и дрогираш се, усраћеш и себе и Шарца.
Извор: Курир