Исус који је дошао касно! Наравно, фигуративно – у пренесеном значењу, без жеље да се прави Исус – један и једини Син Божији вређа, или да се у било ком контексту и на било који начин стави у исту раван са људима. Исус је својом појавом донео спасење и спознају; даривао је људима истину, али и мотив, да једни у другима пронађу човека – и да у неку „нову еру“ крену у колони један поред другог, а не један иза другог. И једино та колона има смисла, и једино је таква колона – Христова колона! Веровати у њега, значи пре свега веровати у себе, у нешто морално, духовно и узвишено; веровати у збрајање и сабирање пре раздвајања; веровати у „истост“ и сличност, много више него у разлике. Но, ако су се те идеје и ти идеали – додуше мало препаковани и сведени на ужу форму, пре скоро сто година отелотворили кроз друштвени програм групе младих људи која је себе називала ОРЈУНА, онда опет у оном пренесеном – фигуративном значењу, можемо констатовати: да је та идеја заједништва, збрајања и сабирања, на Балкан, међ Јужне Словене закаснила. Тај Исус, је заиста дошао касно. Можда зато што два најбројнија „национа“ у „де факто“ истом народу, на оног правог Исуса гледају разроко, сваки са свог пола хришћанског поимања света, или зато што је трећи „национ“, такође бројан, у једном тренутку личне спознаје, уздизања и дефинисања, свог Исуса почео да зове Мухамед? Ако тој причи додамо и четврти и пети „национ“, иза којег узимајући у обзир досадашња искуства много више пристаје запета него тачка, јасно је као дан – зашто се идеја Орјуне распала много пре Југославије – и зашто је као таква била утопија. Ипак, једно је сигурно, у овој 2021. години, као и у годинама иза, сви народи бивше Југославије, обележавали су ,или ће тек обележавати неке себи битне датуме: Срби 103 године од краја Великог рата, двадесет и две године од Нато агресије, или годину мање од 5. октобра; Хрвати 26 година од Олује, Црногорци 15 година од независности. Своје датуме вредне помена имају и Словенци, Македонци, као и Бошњаци, али је помало тужно да се нико није сетио – а све је мање шансе да ће се и сетити – да на достојанствен начин обележи једину округлу годишњицу везану за 2021., равно 100 година од оснивања Орјуне. Покрета који је пробао немогуће.
ОРЈУНА!?
Ако вам је сам термин „Орјуна“ мало познат, ако о томе мало знате, или ако уопште за то име први пут чујете читајући овај текст: не брините – није то доказ да сте недовољно едукована и образована особа. Једноставно, нису вас учили. У главама нормалних људи историја није нус производ живота претходних генерација. Она није пепео искоришћене цигарете који ваља гурнути под тепих. Напротив! Историја је попут штита, који у зло време брани вас и ваше право на опстанак, а који опет у неко мирно доба, можете положити на земљу као основ и темељ вашем чврстом стајању. Ипак, за људе на Балкану, историја је уместо штита, готово увек била сноп парцијално одвојених стрела, које се по потреби узимају и одапињу, искључиво с намером да се неко погоди у срце. И баш због тога је баратање том величанственом, а можда и најзначајнијом друштвеном науком, опасно попут баратања нитроглицерином. Историја се не може знати „до некле“ или „од некле“. Она се или зна, или се не зна. Захтева целовитост и темељност, искључиво поштовање смера од општег ка посебном, а за исправно разумевање историје, посебно је важно следити њена три основна правила: чињеницу – односно да се нешто десило, узрок – који објашњава „зашто се нешто десило“, и као треће, а можда и најзначајније правило имамо „контекст времена“, који садржи, обједињује и дефинише и узрок и чињеницу. Разумети контекст, значи разумети последицу, јер је контекст сам по себи већ последица неких претходних узрока и неког претходног времена. Односно, он је као такав, затечено стање, или производ већ постојећих чињеница. Извадити ствари из контекста, значи историји приступити са намером да се изазове пропагандни или „поспрдни“ ефекат.
Мала дигресија: Недавно је један познати домаћи писац – члан „тобожне“ урбане елите, подизање споменика Стефану Немањи, пропратио речима: како је сам тај чин накарадан, јер је Стефан Немања сатрап који је прогонио богумиле – и који се приде са својом браћом борио за власт – и да ни он, ни било који други средњевековни владар не заслужује да му се подигне споменик!? Ово вам је „парекселанс“ пример тенденциозног сагледавања историје, односно пример оне приче, када се историја не узима као „штит“, него као „стрела“, њен парцијални издојени део, с намером да се „вађењем ствари из контекста“ изазове погрешан ефекат. У овом случају ефекат вређања колективног сећања једног народа, али и ефекат „спрдања“, како би се „ушићарио“ који плус код истомишљеника. Један ителектуалац себи никада не би смео да дозволи да говори на такав начин. Наравно, ако Стефана Немању, или било ког другог средњевековног владара посматрамо из угла данашњег времена, јасно је да ће нам неки његов потез – или неки њихови потези бити чудни и по данашњим стандардима, али понављам – само по данашњим стандардима – неприхватљиви. Ипак, ако средњевековну властелу ставимо у контекст времена које им заиста припада, видећемо да ти људи, нису били ни мало заостали и декадентни, већ су шта више, били и те како напредни, мудри, револуционарни, па, и авангардни. Контекст, не подразумева само да одређене историјске личности и догађаје посматрамo из угла њиховог времена. Контекст још више подразумева и тражи разумевање тог времена, те да при доношењу суда о нечијим одлукама, разумете: праксу, тенденцију, а највише могућности тог времена, односно да разумете – какве је одлуке у том времену било могуће донети да би се уопште преживело и опстало. Ако говоримо о Југославији као неуспелом политичком, друштвеном, али и и пансловенском пројекту, стиче се утисак да је званична Југославија – и то без изузетка и Александрова и Титова, према историји имала однос у два одвојена колосека. Први је подразумевао прећуткивање историје пре Југославије, јер се таква каква је неким југословенским конституентима не би свидела. Док се други колосек односио на непосредну југословенску историју, ону која се за време трајања Југославије још могла видети у ретровизору, а која је по потреби „цепкана“, пакована, и препакивана, што због политичких поена, што због очувања друштвеног мира. Тако се у краљевој Југославији, ретко помињало, да је сама идеја о Југославији потекла из Загреба, а не из Београда, да су је први промовисали хрватски а не српски интелектуалци, да је та идеја своје најјаче упориште имала у Далмацији, а не у Шумадији, а да је Србија Нишком декларацијом ставила печат на ту идеју, и то на тако траљав начин, да предходно није обезбедила своју алтернативу и оступницу, иако је за ту идеју, попут Црне Горе, дала оно највредније што је имала: себе, односно своју државност.
С друге стране Титова Југославија је била феномен сам за себе. Она је као и свака комунистичка држава почивала на култу. Али не само на култу о Јосипу Брозу, већ и на култу „о комунистичком схватању света“ који је грађен на принципу: „Историја пре нас је обична фуснота, праву историју стварамо ми“. С тим да је та „њихова историја“, била најчешће поливалентног типа, односно, „њихово јуче“, се паковало на онај начин који би најбоље одговарао „њиховом данас“. Тако су партизанске дефанзиве, представљане као офанзиве, док су оне праве офанзиве – исто партизанске, попут: ослобађања Београда, битке за Бихаћ, Сремског фронта, или потере за квислинзима до Блајбурга, често биле по страни, изван филмова Вељка Булајића или Хајрудина Крвавца, како се не би потенцирао несразмерни допринос једног народа(нације), или како се не би указало на често непотребно жртвовање једног народа, односно нације. Ипак, оно што је заједничко и монархистичкој и комунистичкој Југославији, је то, да су обе о Орјуни – покрету који је више него ико волео Југославију, најрадије ћутали. Шта је била Орјуна?
ОРганизација ЈУгословенских НАционалиста, или скраћено „ОРЈУНА“, основана је у Сплиту 23. марта 1921. године, под првобитним именом: „Југословенска напредна националистичка омладина“. Организација, или покрет, престао је да постоји свега осам година касније – 1929. мало пре него што је краљ Александар својим октроисаним уставом забранио функционисање свих покрета и политичких странака. Овде је важно истаћи део у коме се каже: „Мало пре него што је краљ Александар својим октроисаним уставом забранио рад свих странака и покрета“, из простог разлога јер је Орјуна пристала да се сама угаси – дајући на тај начин подршку краљу и целовитости државе. Стављајући тачку на своје постојање, Орјунаши су поручили: Југославија изнад свега! Иако је постајао свега осам година, покрет је за то време стекао приличну популарност широм земље, мада је деловао само на простору Далмације и Славоније.
Орјуна је одбијала могућност да се преформулише у политичку странку, због свог изричитог става: да се они не боре за власт него за јединствену Југославију и јединствену југословенску нацију. Појам „југословенска нација“, који је подразумевао и јединствену државу, али и јединствени, тачније – један језик, био је основ и темељ деловања Орјуне. Укратко њихов програм се може описати у четири тачке: 1. Све југословенске нације познате до 20. века само су племена једне јединствене нације – која може бити само југословенска. Орјуна одбацује национализам Хрвата, Срба, Словенаца, и Македонаца, као штетан и дугорочно деструктиван елемент који смета постојању јединствене југословеснке нације. 2. Орјуна одбацује комунизам, јер исти потискује нацију, веру и демократију. Орјуна се залазе за нацију, али за једну јединствену – југословенску, док је религија интимно и лично питања сваког Југословена. 3. Језик Југословена је југословенски, који свој корен има у старословенском – и зато може бити само југословенски или јужно-словенски, док су српски, хрватски, македонски и словеначки, само не много различите верзије једног полицентричног језика – југословенског. 4. Орјуна се залаже за демократску државу, али и државу која тежи ка централизму, јер би федерализам државе, поготово у комбинацији са „племенским“ национализмом, био само мост до разбијања државе и стварања више мањих држава, у којима би растурени Југословене опет били у подређеном положају у односу на велике народе и велике силе.
Орјуна је свој програм често бранила и као нека врста паравојне организације, сукобљавајући се упоредо и са комунистима и са националистима, али и са италијанским политичким струјама, тада врло активним у Далмацији. Међу оснивачима и првим члановима Орјуне били су: Тин Ујевић, Алекса Шантић, Мирко Королија и Нико Бартуловић. Након што је Орјуна престала да постоји, њени дотадашњи чланови су пружали индиректну или директну политичку, али и друштвену подршку, свим стрнкама или организацијама које су се бориле против: комунизма, национализма, фашизма, и иредентизма. Данас се термин „Орјунаш“ у Хрватској користи за увредљиву карактеризацију „лоших Хрвата“, тачније има сличну конотацију као термин „петоколонаш“ у Србији, иако је историјски гледано „Пета колона“ једна сасвим другачија, а приде и црна историјска појава, односно епиет „петоколонаша“ налепљен на леђа нелојалном граћанину Србије, историјски гледано није погрешан.
Да ли је идеја ОРЈУНЕ била могућа?
Наравно да није! Идеје које су се већ показале као промашене и немогуће, било би потпуно беспотребно потезати као релевантне и радити на њиховом оживљавању. Имамо одломак из једног прозног дела који описује разговор два сапутника у возу. Један сапутник пита другог: „Зашто ти мислиш да је Југославија немогућа“? Други одговара: „Није битно шта ја мислим, битно је то, да је историја већ показала да је немогућа“! И то је, заправо прави поглед на историју, њено исправно сагледавање. Историја не мисли. Ми смо ти који са собом носимо своја мишљења, а историја о њима суди, али и доноси пресуду: Да ли су та мишљења, и те идеје вредне стварности, или су обична утопија? Пластично речено: Ми мислимо, а историја зна! У својој прошласти имамо одговоре – која питања и које идеје не би имало смисла потезати у будућности. Ипак, идеја Орјунаша, јесте била романтичарског, али и визионарског типа: да се на једном говорном подручју устоличи једна нација, која ће бити стуб једне матичне државе, а да сама држава буде „сигурна кућа“ за све своје грађане различитог завичајног порекла. И без обзира на крајњи исход те идеје, тешко је бити добронамеран, а не односити се према њом са бар минималним симпатијама. Но, Орјуна је за Балкан и „Југословене“ дошла касно, шта више – прекасно. Заправо, покрет је пробао да урадио оно, што су на примеру Срба и Хрвата као два најбројнија југословенска национа – као историјске личности и историјске околности, са почетком „работе“ хиљаду година пре Орјуне већ урадили с једне стране: Византија, Свети Сава, Немањићи, Српска православна црква, Српски устанци, те – Западни Рим, Угарска, средњевековна хрватска властела и Ватикан с друге стране. Односно да се од народа створи нација. И овде морамо да направимо јасну разлику: народ и нација? Иако су нас учили да су народ и нација синоними, иако и сами те термине често употребљавамо као синониме, заправо – народ и нација нису исто. Народ је много шири појам! Термин „народ“, може да се односи рецимо на све грађане једне државе који нису исте националности, али може да се односи и на ширу групу народа истог порекла, истог праоца, од којег су касније настале различите нације. На пример: Срби, Хрвати, Словенци и Бошњаци јесу исти народ, али нису исте нације. Нација је културно-политичка категорија са посебним „историјским спецификумом“, и као таква има већу тежину. С тим да оно „културна“, а поготово оно „политичка“ не треба доживети на пежуративан начин. Није реч о „мејнстрим“ култури, или „субкултури“, а поготово није реч о дневној политици. Таква дефиниција односи се пре свега на вишевековни, па, и на вишемиленијумски след и сплет личности – најчешће великих личности, затим – догађаја и околности, које су опет често биле и наметнуте, а које су у свом збиру довеле до стварања нације, са свим елементима своје „самобитности“. Нацију је могуће створити од више народа, или више група народа, чак и различитог порекла. Ипак, нацију није могуће створити од више већ створених и устоличених нација, макар и истог порекла. Ако за контра пример узимате: САД, Швајцарску, или Белгију, то већ отвара другу тему, али важно је рећи: Пример вам није добар, околности нису исте, и пре свега, оно најважније – није исти контекст у којем се нешто десило. Исто тако, овде је важно застати, направити ограду и понудити одговор на два питања која се после свега реченог сама намећу. Прво: Шта ћемо са све чешћим случајевима „нових нација“ које се сепаратишу од до скора „матичних нација“, и које – служећи се „неком другом верзијом историје“ покушавају да докажу своју националну аутентичност, и пре свега своје национално постојање? Одговор јe прост: Ту се ради о надри историји и вештачком националном инжењерингу. Дакле, не о прихватању историјских чињеница, биле оне лепе или ружне – и прихватању производа до кога су оне довеле, већ о фабриковању, чак и крајњем измишљању истих, како би се у данашњем времену показао историјски производ који историјски не постоји. За пример узећемо Бошњаке и Црногорце, дакле пример једне ипак, нације, и пример „назови нације“. Случај који каже: да је један број Јужних Словена – макар и претходно нацонално идентификованих – углавном у српски национални корпус, преузео ислам, и да је свој идентитет изградио у исламу, али и на одређеној заоставштини средњевековне Босне која је само по себи имала своју аутентичност – јесте тачан, односно представља историјски факт – историјску чињеницу. Други случај који каже: Да је краљ Никола себе сматрао националним Црногорцем, да је постојала аутокефална Црногорска православна црква – и да је Његош писао на црногорском језику, није тачан – то је историјски фалцификат.
Друго питање које се намеће: Да ли су онда Орјунаши прибегли прекрајању историје и некој врсти националног инжењеринга? Видите: Штуро и површно гледано – да. Али они се никако не могу ставити у исти кош са „историјским фабрикантима“ какве данас имамо. Њихова визија, је била решење за све, а не само решење за неке. Њихова визија није подразумевала насилну асимилацију – и није име једног народа наметала другима, већ је тражила заједнички именитељ, а за Јужне Словене, то је био појам „Југословен“. И што је најважније: Орјуна није заговарала сепарацију и раздвајање, већ напротив – заговарала је збрајање и уједињење. Орјунаши нису наступали под геслом: „Свако за себе“, већ је њихов мото био – „Сви заједно“. И баш зато је њихова идеја била романтичарска. И баш зато Орјуна никада није постала политичка партија. И баш зато лидери тог покрета нису били политиканти и политичке креатуре, већ један Алекса Шантић и Тин Ујевић.
Но, нема више ни Орјуне ни Југославије. И покрет и држава су мртви – и не треба радити на њиховом васкрсу. Сваки васкрс пропале идеје, значио би провоцирање неке нове смрти, која би се десила вероватно по истом сценарију као претходна. Ипак, без обзира на то што на заједничком гробу Орјуне и Југославије стоји епитаф: Утопија и неуспели пројекат; и без обзира на то што је сама држава Југославија за време свог трајања била инкубатор за многа каснија зла – са ове дистанце гледано и према Орјунашима и према Југославији, макар ради личног достојанства, треба се односити с поштовањем. На крају крајева: То је део наше историје. Зато, с поштовањем и с пиететом – и оставити их да почивају у миру: и Орјунаши и њихова Југа. Слава им – и слава јој.
